“Све јасно и разумљиво предати људима”

су узрок шестојануарски режим; пометња духова који су унели у
свет диктатори Мусолини, Хитлер, Стаљин; атмосфера погибије
Александрове (1934); догађаји до краја рата (1945); немање плана
и солидарности међу друговима да се позитивно користе наше
прилично јаке способности, ни раније, ни сада. Али, могу рећи
да је већина “Новонараштајаца” била добронамерна, талентована
и вредна. Важну улогу одиграо је и “Клуб југословенске репу-
бликанске омладине” на Београдском универзитету. Мислим да
је ова дружина, ваљда, једина окупљала омладину из свих југо-
словенских крајева, од Истре до Словеначког приморја па до Ма-
кедоније, чак и бугарске емигранте – студенте код нас. Пропове-
дали смо неку мешавину француске, швајцарске и северно-аме-
ричке републике, федерацију 40-50 кантона тако подешених да
се избегну и сепаратизам и супрематија. Листови које смо изда-
вали, “Буктиња” и последња серија “Прогреса”, сведочанство су
ове наше активности. Наше замисли биле су социјално веома на-
предне и реалне, сем једна, проповедали смо и уједињење са Бу-
гарском, дакле – Југославија до Црнога мора. Ја сам о томе чак
и говорио са Бранимиром Ћосићем. Тај интервју изашао је у “Ре-
чи у слици”, али кад је Ћосић нешто касније скупљао своје раз-
говоре из тога листа у збирку “Десет писаца – десет разговора” ја
сам с једним делом својих другова већ трезвеније мислио, па сам
замолио да мој разговор не унесе у ту књигу (Тако је Б. Ћосић и
поступио, али у скорашњем издању поменуте књиге од Пејчића
објављен је и, изостављени у првом издању, разговор са Коваче-
вићем, што је умесан поступак – пр. К.Д.).
Бугарска и Југославија, у пријатељству и добронамерној коег-
зистенцији као Португалија и Шпанија, то је заиста за нас било
најбоље решење. Догађаји 1915-1918. и 1941-1944. показали су да је
јединство с Бугарима утопија и да наши напори с обе стране тре-
ба да се усмере на пријатељске односе и избегавање међусобних
ратова. Тиме би било много постигнуто.

Како сте се определили за студије литературе у Београду и Паризу?
Ја сам одувек био књижевник. Већ на “поступаоници” зграбио
сам “плајваз” и књигу. У основној школи издавао сам писане но-
вине; најмање сам изређао стотину бројева. Зазор ми је рећи:
већ у десетој години, пре Првог светског рата, штампао сам у
“Барци” и у озбиљним листовима, песме. Разумљиво је што сам
студирао југословенску и светску књижевеност; бити песник и у
исти мах професор литературе изгледало ми је да неће сметати
једно другом.

Који професори су на Вас оставили незаборавни утисак?
Као што сам већ раније напоменуо, Винко Витезица и Богдан По-
повић... Витезица је улио “огањ” за антички свет, одушевио ме је да
израдим два дипломска рата (о “Хеленској трагедији” и о “Петро-
нију Арбитру”). Тај је имао ватре, а неправедно је прекинут у свом
раду. Он је био рођен за предавача и ментора студената. Богдан
Поповић већ тада није имао воље за наставнички рад, али кад је
пузио видело са да има крила. Пријатељски је прихватио и дружио
се са мном као са равним. На дипломском испитом говорили смо
као раван са једнаким о Дантеу, о Фрањи Асишком, шетали кроз
све литературе света. Али су и други оставили јак утисак: Павле
Поповић – што сам већ истакао, па Александар Белић, страшни и
строги Куљбакин, Миодраг Ибровац, Хенрих Барић...
Узгред речено, сви поменути су ми давали десетке, и на пи-
сменим и на усменим испитима. Колико ерудицијом, толико су
зрачили као добри писци и људи. Али, нису ми само наставници
дали почетну брзину. Као што сам већ рекао, и други професори
или писци оставили су незаборавни утисак на мене као учитељи.
Никад нећу заборавити разговоре са Слободаном Јовановићем,
Милутином Миланковићем, Јованом Дучићем, Симом Пандуро-
вићем, Миланом Ракићем, а у Паризу са Мазоном, Легре, Буглеом,
Баљмонтом, Мершековским...

Реците нам о основним карактеристикам своје генерације?
Сем неколицине “господчића” који су имали среће (или несре-
ће?) да због рата уче нижу гимназију на страни, већина је изиш-
ла из простог пука и сиротиње. Нисмо имали стипендије, нико
нас није слао у иностранство. Живојин Бата Вукадиновић и Си-
ма Францен своје златне таленте променили су за ситне новчи-
ће новинарске. Једини се међу новинарима није уситнио Предраг
Милојевић док је Бајшански, талентован композитор, најбоље вре-
ме страћио на споредне послове. Ја сам више од 50 година радио
тешке, а често и досадне послове: са Илијом Ђуричићем, пред-
седником Академије и Предрагом Милојевићем продавао у ни-
жој гимназији новине; после “давао кондиције” и ноћу, по загу-
шљивим штампаријама, читао коректуре јутарњих новина; два-
десет година био професор и, затим, двадесет година у Академији
наука нисам дизао главу с посла; право је чудо да сам могао на-
писати неколико хиљада штампаних страна... Али, били синови
богаташа или пролетера, једно је очевидно: сви смо ми “селфмејд-
мени”; због ратних прилика готово смо се сами од себе развијали
и сами начинили. Остављени смо сами себи. И за време ратова
балканских и после Првог светског. Мало је ту школа утицала и
да није било ватре, бистре памети, дара извесне солидарности...
Разуме се, тешко је у овако неприпремљеном разговору, у маг-
нетофон дати “основне карактеристике генерације”, али ћу поку-
шати. Ево је:
1. Сви су се развијали готово самоучки, и уздигли се интелек-
туално много више него што су им то прилике допуштале;
2. Заједница их није добро расподелила, па нису, крај све по-
тенције, дали све оно што су могли;
3. Сем неколико ретких изузетака, високо су етични, велики
патриоти и примерни грађани;
4. У југословенским размерама ова “класа 1902” представља
највишу елиту свога времена. (Реч је хуманизму, јер је сав развој
ове групе или генерације био више у хуманистичком смислу; у
техници, математици и другим сличним наукама такође су се ис-
тицали, али нешто слабије).

Са којим писцима сте највише друговали?
Са многима; ту су: Драгутин Илић, Бранислав Нушић, Јован Ду-
чић, Милан Ракић, Вељко Милићевић, Бора Станковић, Сима
Пандуровић, Сибе Миличић, Станислав Винавер, Тин Ујевић, Ра-
дослав Драгутиновић, Момчило Настасијевић, Милан Кашанин,
Бранко Лазаревић, А. Б. Шимић и његов брат Станислав, Драги-
ша Васић, Милосав Јелић, Драгољуб Филиповић, Ранков Младе-
новић, Франо Алиферовић, Тодор Манојловић, Никола Шоп, Дра-
ган Алексић, Раде Драинац, Бошко Токин, Душан Јерковић, М.М.
Пешић, Григорије Божовић, Милутин Велимировић, Јаша Про-
дановић – тешко ми се овако “на претрг” сетити се свих. Додајте
томе већ поменуте: Богдан Поповић, Слободан Јовановић...

Ваша сећања на Први светски рат?
О Првом светском рату, како сам га доживео под окупацијом
могла би се написати књига дебља него “Рат и мир”. Поменуло
се, не повратило се. Ипак, да кажем и нешто лепо: неколико ме-
сеци, биће јесени 1914. провео сам у Нишу код тетке. У близини
је становао Стојан Новаковић. Ја сам га помало послуживао: сва-
ког дана једном или дваред набављао сам му густо нишко кисило
млеко. Стар и прилично изнемогао, седео је готово увек на ди-
ванчићу са књигама и хартијама око себе. У Нишу је био и Дра-
гутин Илић. Издавао је некакав лист, ако се не варам “Велику
Србију“; у истом локалу писао је чланке, који су се од, ах, ту око
њега слагали, и штампали на некој прастарој машини коју смо ми,
деца, руком окретали. Локал је био са улице, мало уздигнут, нека
бивша кафана ваљда; сто му је био склепан од неког сандука. Сав
у диму, јер је увек пушио...

Које сте касније угледне људе имали са своје ученике?
Тешко ми се, на брзину, овако сетити. Као виши гимназист и сту-
дент, а затим као професор у средишту града, у Другој мушкој
гимназији и Академији наука радио сам са више од 2.000 младих
људи. Колико сам ја њих учио, толико сам ја од њих. Вас ће ве-
роватно занимати писци, научници и уметници: Слободан Мар-
ковић, др Миодраг Мија Павловић, Богдан Богдановић, Зоран
Мишић, Милан Стевчић, др Зоран Константиновић, др Радослав
Анђус, др Васа Милинчевић, др Михаило Михаиловић, Ранко
Лозо, Драгољуб Траиловић, др Александар Милојевић, др Јован
Марјановић, др Тома Бунушевац, др Божидар Ферјанчић, др Ми-
хаило Поповић... Има их много, а тренутно не могу свих да се
сетим. Свакако сам заборавио неке који су ми били као и ови по-