“Све јасно и разумљиво предати људима”

менути. Особито глумци: Тасовац, Бијелић, Петар Славенски...
Књижевници су више познати, а научници мање. Тешко ћете на
пример знати за др Михаила Марковића, а чујем, међутим, да је
ас у својој струци. Онда, и Коча Поповић. Био је врло интелиген-
тан, духовит, пун финог хумора. Надам се да је и даље остао такав,
мада је, рођен, у ствари и пре свега, за књижевника, морао да буде
ратник, министар, чак и потпредседник републике. Рекао бих да
сам (као професор) доста зрачио, као и уосталом Момчило Наста-
сијевић, Милош Црњански, Душан Матић и толики други...

Када сте објавили прву књигу?
Године 1922. објавио сам прву збирку песама “Алфе мојих ду-
ша” и први превод у књизи “Живот Бетовенов” од Ромена Ролана.

На који сте начин сарађивали са Нушићем приликом уређивања
његових Сабраних дела?
О овом бих могао написати такође читаву књигу; зато најкраће:
уредио сам 21-25 књига његових Сабраних дела. А на крају књиге
20. дао његову биографију или боље рећи монографију о њему,
доста исцрпну. То је прва исцрпнија, свеобухватнија студија о
њему на 60 страна коју сви каснији мајстори користе, пошто је
претходно изгрде. Кад је била сложена, Нушић ме замоли да је
прочита и цензурише. Тако смо изоставили казивање о њего-вом
пореклу: албански пљачкаши стоке напали су цинцарско село,
запленили стоку, и, узгред, одвели неколико девојака. Кад их
власт пронашла и вратила, Нушићева баба међу њима имала је
“чедо под појасом”. То је био Ђорђе Нуша, син непознатог албан-
ског сељака а отац Алкибијада Ђ. Нуше, како се у гимназији звао
Бранислав Ђ. Нушић. “Ја не марим, може се и објавити, али моја
жена – рекао ми је тада Нушић. – Она је, знате, врло осетљива...”
Нушић је био веома интелигентан и пун шарма и доброте. Много
сам од њега научио. Дуго га нису бирали за Академију. Нису га
волели тзв. “високи интелектуалци”, али се, најзад, толико про-
славио да су га изабрали одмах за редовнога члана. Том прили-
ком устане против њега један академик, професор универзите-
та, који је, поред осталог, тврдио да Нушић никад ништа не чита
и да ништа не зна, али Слободан Јовановић прекиде дискусију:
“Истина је да Нушић ништа не зна, али он све разуме, али ти све
знаш, па ипак ништа не схваташ”. Наравно да није тачно да је
Нушић био без ерудиције; доказ је његова књига о Косову, одлич-
на у сваком погледу.

Колико сте укупно оригиналних дела објавили и која?
Објавио сам близу 500 песама, око 200 прича, неколико стоти-
на есеја и чланака. Имам и драмске покушаје, и делове романа;
у свему 1.100 до 1.200 “библиофилских јединица” оригиналних
радова. Или, два пут толико ако узмемо све што сам објавио: и
публицистику и приказе. У посебним књигама изишло ми је 11
збирки песама: “Алфе мојих душа” 1922; “Грч младенства” 1923;
“Орач тишине” 1925; “Салома” 1925; “Поезија” 1926; “Виђење дијака
Божидара” 1928; “Развигор” 1932; “Песме” 193?; “Заустављени талас”
1956; “Последњи сусрет Фауста са Мефистом” 1959; “15 сонета”1963.
Моје поетско стварање, песме, биће да су најважнији део мог рада.
Тек једно критичко издање, у које би редом ушле све збирке, али
и добра стотина песама заосталих, објављених по листовима,
дали би слику тога замаха. Приповедне прозе биће десетак књи-
жица: “Највећи севап” 1928; “Мирис векова” 1932; “Птичје млеко”
1934; “Хајдуци и ускоци” 1935; “Сунчаница“ 1936; “Људи, звери и
дивови” 1938; “Приче давних времена” 1947; “Еснафски људи“ 1949;
“Слуга Данило” 1953. Десета није књижица, него књижурда на 2.000
страна. То је један роман “марашлија”, који сам написао као сту-
дент “ради љеба бјелога” под псеудонимом и стидим га се, па нека
га проналазе после моје смрти кад ће ми то бити свеједно. Сем тога
у њему су понешто додавали и мењали издавачи и његови уредни-
ци, па га не признајем. Објавио сам у посебној књизи и једну драму
(“Вук” 1937), а у С.К. “Гласнику” имам одломак драме о Карађорђу...
Тамо сам објавио и неколико фрагмената о Стерији, Његошу, Ђури
Јакшићу... У раној младости написао сам 39 комедија и драма. Био
сам довољно опрезан да их не објавим. Спремам се да их уништим
кад пронађем дењак. Што се тиче есеја и сличних расправа у по-
себним издањима неки су поменути: “О хеленској трагедији” 1932;
“Српски удео у бугарској култури” 1940; “Вук Караџић” 1947; збирка
“Из прошлости” 1949; “Његош” 1951; “Раковски у Новом Саду и Бео-
граду” 1952; “Доситеј у Првом устанку” 1954; “Неверни, полуверни
или кривоверни (“О богумилима”) 1966. Овде бих додао и две ан-
тологије: “Антологија љубавне лирике” 1928 и “Парнас – антологи-
ја лирике српске и хрватске” 1955. Према томе, засебно објављених
оригиналних књига и књижица, не рачунајући ове антологије (ра-
чунајући све од оригинала до превода и уређивања) биће око 70.
Мислим да имам и много оригиналног и у споредним пословима,
а и у мојим антологијама, такође и у мојој књизи сведочанства са-
временика о Првом српском устанку.
Неправда је, и не само према мени, него према низу писаца ко-
јима је одвратно свако намештање, што се потискују и не обја-
вљују наше антологије док оне од Мије Павловића па редом прави
су скандал.

Који су Ваши најуспешнији преводи дела иностране литературе?
Преводио сам доста. Много је остало по листовима. За нашу кул-
туру значајна је готово сва Пушкинова проза и “Борис Годунов” у
стиху. Препевао сам и Пушкинове бајке сем једног спева, у којем се
спеву неукусно и недуховито исмева свештенство, па нисам хтео
да га пренесем на српски. Са латинског сам објавио “Гозбу Три-
малхионову” од Петронија Арбитра, а са француског “Живот Бе-
товенов” од Ромена Ролана. Сабране приповетке Чехова и Гогоља,
углавном, туђи су преводи, али често моја редакторска интервен-
ција тако коренита да ми се и те збирке могу приписати у заслугу
као и “Антологија совјетских приповедака“ у издању “Културе”.
Превео сам са шпанског, по поруџбини “Нолита” “Живот је сан”
од Калдерона, али га после скидоше са плана па остаде у рукопису.
Низ књига сам редиговао, коментарисао, написао предговоре...

Да ли сте добили коју књижевну награду, и коју од значаја?
Добио сам Државну награду Југославије 1949. или 1950. за превод
Пушкинове прозе. Нисам био фаворизован, па је, ето, то једина
награда, која се с обзиром на године може разумети.

Колико сте до данас одржали предавања, и која од њих сматрате
за најуспелија?
Ван школе, на Коларчевом универзитету и другде по Београду и
унутрашњости држао сам најмање двеста предавања. Најуспе-
лија су ми о српској култури у средњем веку и портрети писаца:
Лаза Костић, Дис, Ћипико, С. Пандуровић, Бранко, Верлен итд.

Које наше и стране писце радо читате?
Ту сам велики пробирач и веома критичан. Путописе, мемоаре,
расправе, читам и кад нису добри, јер је ту циљ сазнање неких чи-
њеница. Али, што се тиче уметничких дела ласкам себи да се ту не
дам лако преварити. Већина наших данашњих српских и хрват-
ских писаца не импонује ми јер не уме да компонује дело, нема
стила, не зна добро језик, нема свој поглед на свет, нема довољно
културе, знања, не обухвата живот. Већина није уверљива као
стваралац, као уметник. Лаже, разуме се – као стваралац. Неки
пишу дела као домаће задатке, неки се просто кревеље, аче. Неки,
опет, претерују тражећи на силу оригиналност. Други мисле да
драстиком привуку пажњу на себе. Па онда ових наших 77 “ва-
ријаната”, језика народности. Ми данас знамо италијанску књи-
жевност боље него словеначку. А у вези са “варијантама” – то је
сваког сата вожње друга клима. Тобож друга култура и традиција.
Све то води јаловости, празнини, јексик – литератури. Додајмо
томе “мењање вредности”, херметизам, апстрактност, итд. А већ
тзв. ангажованост: треба бити пребистар, прекултуран и снала-
жљив, да би се са тим могло баратати (опстати) у књижевности.
Нарочито су нам слаби “песници” и критичари. Поплава поезије
претвара се у мочваре. Чуо сам да и сигналистичка поезија има
поштовалаца и дотације... Наши школски програми и издања за
школу (лектире) управо су злочин према омладини. Уз Толстоја и
Бору Станковића уредници по издавачким кућама намећу и своје
недаровите производе. А већ програми: низ покојних и живих
лоших списатеља, само зато што су “ангажовани” ометају ђаке
да упознају како треба добре и праве писце. И што се тиче стра-
них писаца – сместивши неколико европски живих, а нешто од
“мртвих” језика, репертоар је тако велики да се креће од: Есхила,
Платона, Св. Писма, па све до, рецимо, Корољенковог “Слепога