Чеченска ружа

Из романа Словенска душа

Алекс је извадио кључ и пошао да откључа врата, кад му се учи-
нило да отирач за ноге није на истом месту. У другом џепу је на-
пипао пиштољ. Откључао је врата, а Рекс је одмах ускочио у стан
и почео да режи. Лампа поред фотеље у углу собе се упалила и
Алекс је откочио ипиштољ. Извадио је оружје и крочио у собу где
је у фотељи био једва приметан тамни обрис човека.
“Добро вече, Ружо”, зачуо се глас.
Рекс је залајао и накострешио се. Алекс је закочио пиштољ и
вратио га у џеп. Потапшао је пса по глави и наредио му да седне.
“Здраво, Ружо”," рекао је.
“Тако је, пријатељу,” рекао је човек у фотељи и нагнуо се уна-
пред, тако да му је лице сада било потпуно видљиво. Подигао је
руку у којој је била чаша и рекао: “Сипао сам себи мало вотке да
прекратим чекање. Сâм сам донео, знам да не пијеш и да у кући
не држиш алкохол. Чашу сам позајмио, надам се да не замераш.”
“Празна чаша је отприлике још понајбоље што од мене можеш
добити”, рекао је Алекс отварајући врата ходника да пас да изађе
из дневне собе. Рекс је зацвилео и машући репом послушао. Алекс
је притиснуо прекидач за светло на зиду, одложио кутију од фла-
9уте на сточић и сео на кауч. Испред њега је у фотељи седео човек
дуже црне косе и дуга испијена лица, на ком су била урезана два
отвора кроз које су тамне очи као у кавез заробљене звери јуриле
са једне на другу страну.
“Пиштољ си вратио у џеп?”, рекао је гост. “Је л' то значи да смо
опет пријатељи?”
“Тебе, Марк, могу и овим зарђалим мачем”, рекао је Алекс и
показао главом на кутију која је сад лежала на столу испред њих.
“Ха, ха”, насмејао се Марк. “Какво ти је ово старинско чудо?
Неки фини примерак, изгледа.”
“Мач сликара Каравађа. Барем је требало да буде, али изгледа
да није. Каже стручњак”, рекао је Алекс. “Прича се да је са тим
законом живео и да је од њега и умро. Гадан карактер и ружна
судбина, па сам умислио да ми паше и приличи.”
“Каравађо, је л'?” рекао је гост, па се нагнуо напред у седишту
да боље види мач. “Не дај да те завара пропаганда његових нета-
лентованих непријатеља. Каравађо је убио само једног човека, и
то у двобоју. А тај убијени је био подводач сликаревог омиљеног
модела и брат окорелог криминалца, највећег мафијаша, што би
ми данас рекли, у Риму тог времена. Твој пријатељ сликар је имао
петљу да се супротстави олошу и да уради што нико није смео.
Лудак је можда и био, али кукавица није.”

“А одакле ти то знаш?”
“Хм, хм”", накашљао се гост. “Рецимо да сам био неким послом
у Италији. У Ватикану, рецимо, па сам имао приступ и одређеним
архивима. То је било неким другим послом, наравно, али кад сам
већ био ту, онда сам и ове ствари истражио. Био сам после и у
Пинакотеци у Милану да видим његову слику Вечера у Емаусу.
Има две такве слике, знаш? Једна је овде у Лондону у Националој
галерији, али је она у Милану боља. Сети се некад, иди да видиш!”
“Наравно, немам друга посла него да идем и гледам слике по
свету”, рекао је Алекс и слегнуо раменима. Знао је да ће до овог су-
срета кад-тад доћи. Знао је да се Марков и његов пут морају поново
укрстити и да никаква непријатељска ватра, експлозије, издаје и
заседе не могу рашчинити оно што је у књигама сачињено.
“Марк Ходајев, студент академије лепих уметности у Вороњежу,
ха, ха, или борац шесте падобранксе чете, који ли си?”, зачикивао
је Алекс Горски колегу по оружју те прве зиме обуке на Кавказу
и сви су се смејали. Делили су те ноћи шатор са још шест људи и
грејали се са две свеће на температури од минус десет степени.
“Који ли си, Марк?”, изазивао је Горски, на шта је Ходајев, иначе за
главу мањи растом, потегао нож и рекао: “'Ајмо напоље на снег да
ти сликар покаже по боји крви!” Онда су попили неколико боца
вотке и грузијског коњака, па се изљубили и побратимили, нау-
чили да деле храну и пиће, одећу и муницију и да један другом
верују као брат брату. Помислили били да им је иста крв и суд-
бина. Пред чеченски рат 1999. године, бригадијски официр за бе-
збедност, мајор Иванов, је позвао Алекса на поверљив разговор.
Водник Горски је сео у понуђену фотељу, а мајор је шетао собом
горе-доле.
“Јеси ли за чај?”, рекао је Иванов. “Знам да не мариш за кафу!”,
на шта га је Алекс изненађен погледао.
“Чаја индијског имам, баш по твом укусу!”
Алекс га је и даље посматрао не знајући шта да мисли о овом из-
ненадном изливу информација и љубазности официра безбедности.
У даљем разговору је мајор Иванов показао да је одлично оба-
вештен о породици Горски; отац Иван Борисович је наставник у
средњој школи, мајка Ирина Алексејевна поштански службеник,
сестра студент медицине у Москви; деда је погинуо у отаџбин-
ском рату '44. године под Стаљинградом, био је снајпериста и
служио је са чувеним Зајцевим. Током битке, Зајцев је имао двеста
двадесет пет потврђених погодака, а Борис Степанович Горски је
стигао до сто осамдесет седам, с тим што је Горски и сâм страдао
пре краја битке.

“Ко зна”, рекао је мајор Иванов, “да је Борис Степанович остао
до краја, можда би и престигао Зајцева!?”
Алекс је знао да је деда био носилац многих одличја за хра-
брост, али није знао ове детаље. Ни Иван, његов отац, вероватно
није знао.

“Твоја прва љубав, Алекс”, наставио је официр за безбедност,
“Наташа Прохорски се удала пре две године и има ћерку која се
зове Наталија. Твој школски друг Саша Вронцев сада живи у Хар-
кову, специјалиста је програмирање саобраћајних база података.”
Алекс је отпио гутљај индијског чаја и наставио да гледа у
ивицу писаћег стола.
“Дведесет друге године завршио си диверзантску обуку као
први у класи”, наставио је мајор Иванов, “спреман си за изврше-
ње борбених задатака. За недељу дана ће твоја јединица кренути
у Чеченију и ја знам да ћеш се ти показати као изузетан војник.
Нама, међутим, понекад затреба више, много више од једностав-
ног испуњавања војничких дужности. Нама, како бих ти сад ре-
као, треба неко ко ће да решава проблеме, самостално и ефикасно,
неко ко је спреман на највећа одрицања зарад највећег могућег
признања и славе, љубави према домовини!”
Онда је мајор пошао до једне полице, са које је узео порцелан-
ску шољу и ставио је на сто испред Алекса. У шољи је била ружа,
црвена ружа у цвату. Мирисала је на пролеће и живот усред кав-
каског мраза и чемера војске која се спрема за рат.
“Видиш ову ружу, Горски?”
“Видим.”
“То је та разлика између мириса дизела у камионима, барута и
мокре војне опреме. То је моја понуда, али је ти сâм мораш иза-
брати и знати да си је изабрао, јер ће то постати твој пут. Пут са-
мотан понекад, али пут који допире до многих скривених прети-
наца људска душе, па и ове планете!” рекао је мајор. “Када прођеш
специјалистичку обуку, уз ову ружу ћеш добити банковни рачун
у Женеви који ће се аутоматски попуњавати на почетку сваког
месеца, а износ се по потреби може увећавати. Имаћеш станове
у Женеви и Паризу, кућу у Лондону, где ћеш углавном живети и
дружити се са нашом емигрантском елитом. Имаћеш човека за
везу, који ће ти се јављати неколико пута годишње и од кога ћеш
добијати задатке. Углавном ће то бити прикупљање поверљивих
информација, али нису искључене и неке озбиљније операције,
но то само у случају крајње нужде. Уколико прихватиш, твоје ће
име ретроактивно бити избрисано из списка ове јединице и до-
бићеш нов идентитет, одговарајуће папире и у року од двадесет
четири сата ћеш бити упућен у Москву на додатну обуку, која ће
трајати годину дана. Имаш ли каква питања?”
“Шта ја треба да урадим?”, питао је Алекс.
“Треба да размислиш. Хоћу твој одговор до сутра ујутру!”,
рекао је мајор Иванов и изашао из собе.
“Смејали смо се те вечери испред шатора, седећи у снегу”, при-
сећао се Алекс. “Пили смо вотку, па опет коњак, бензин из упаља-
ча и смејали се када си и ти признао да си био на разговору са Ру-
жом. Да тако смо га тада назвали, Ружа. Пили смо и певали, сме-
јали се лудој понуди да напустимо јединицу, издамо другове и
побегнемо у неки јебени Лондон, Швајцарску, додатна обука у
Москви, ха, ха... Па још коњака смо пили, па још вотке. Где си,
Ружо, ударио си ме по леђима онако војнички, из све снаге тако
да сам прогутао пола флаше вотке и почео да се гушим. Ево ме,