Епски јунаци пред Богом и Светим Јованом

Мањи уплив архаичне борбе против демона открива чувени
мегдан Баја Пивљанина и бега Љубовића. Уздајући се у оданост
побратима, Бајо води само Његошевић Мата на непријатељску
територију. Слакомљен на понуђено благо, секундант прикрива
бегову превару, али га срамни чин кошта губитка живота и части
(Вук, СНП, III, бр. 70).
Побратимство између највиђенијих јунака може да се додатно
учврсти њиховим улогама у сватовима. Милош жели да Косанчи-
ћу буде кум, а Топлица девер на венчању, као што приликом про-
шевине Лекине сестре Марко Краљевић предлаже побратимима:

“Један да је хитар ђувеглија,
А двојица да су два ђевера” (Вук, СНП, II, бр. 40, 51).

Чини се, ипак, да овакво двоструко везивање подразумева крше-
ње неке скривене забране, јер двоструко орођавање увек осујети
трагичан преокрет.
Обавезу коју подразумева и само ословљавање посебно по-
тврђује духовно сродство између непријатељских страна. Приди-
жући рањеника из Марице, млада Туркиња поштује обавезу коју
постављају његове речи: “Сестро моја, Туркињо ђевојко!” И, када
њен рођени брат прекрши ту везу, она му упућује клетву. Друга
варијанта још изразитије одражава значај духовног сродства, јер
је и одбијање братимства у невољи грех који се кажњава смрћу
(Вук, СНП, II, бр. 57, 58). Утолико пре поступак невесте Влашића
Радула истиче племенитост, појачану драматичним околностима
свадбе. Конфликтна ситуација ставља младу жену на двоструку
проверу, јер одбијање Дињаровог сестримљења значи грех, као и
одступање од очекиваног понашања девојке при увођењу у нови
род (Вук, СНП, II, бр. 88). Снага духовних спона ипак односи пре-
вагу, те се заплет не разрешава свеопштим страдањем, већ вели-
чањем племенитости.
Дињарова заседа у гори подудара се са уобичајеним замкама,
постављеним караванима и сватовима. Крвав исход може спре-
чити сама невеста, на различите начине, од којих је један и брати-
мљење зулумћара:

“богом брате бане Маријане...
и не носи моје златне парте
не квари ми прве среће моје” (ЕР, бр. 15)

Марјан зато мења своју првобитну намеру и постаје заштитник и
дародавац. Поштовање посестриме у овој романси из старог збор-
ника обухватило је и страх од двоструког прекршаја – огрешења о
духовно сродство и срећу девојачку (Милошевић-Ђорђевић, 1971,
стр. 241-242). Мудра сирота девојка, принуђена да бира између три
просца, разрешава сукоб тако што окуми Марка, војводу Јанка
старосвати и братими окупљене сватове (Вук, СНП, II, бр. 41).
Братимљење/сестримљење којим невољници покушавају да се
избаве, некад обухвата један детаљ из архаичне подлоге, чиме се
додатно појачава смисао и значај њихових молби. Пошто Марко,
као једини могући спасилац, одбија позиве цара и царице, њему
се обраћа Арапинова изабраница. На тежину њеног положаја ука-
зује формула уобичајена за истицање животних опасности:

“Пак довати перо и хартију,
У лице је пером ударила,
Од образа крви отворила,
Марку ситну књигу написала:
Богом брате, Краљевићу Марко!
Братимим те Богом истинијем,
И кумим те Богом истинијем
И вашијем светијем Јованом,
Не дај мене црну Арапину...” (Вук, СНП, II, бр. 66)

Стамболска принцеза не зазива само Бога и покровитеља кумства
и братимства, већ и својом крвљу склапа мистично сродство. Ина-
че се у церемонијалном орођавању измењује крв или испија вино
(Чајкановић, 1973, стр. 331-340), као симболична супституција крв-
не жртве. Самим тим, вишеструка морална обавеза покреће Мар-
кову одлуку и акцију. Сродство успостављено између Арапинове
жртве и хришћанског јунака има и особен оквир, упечатљив већ
на нивоу међусобног ословљавања султана и вазала – заштитника.
Инверзију владарског статуса и моћи поданика наглашавају
варијанте у којима је султан Марку “посинак”, док турског цара
јунак назива “поочимом”. Мада се у таквом опхођењу назире ре-
флекс историјских детаља из судбине деспота Стефана Лазаре-
вића (Деретић, стр. 165-197), нема у том односу искрености и то-
плине. Марко је принуђен да служи, а “светли” цар не може без
Марка, често га дарује и још чешће зазире пред његовом сабљом.
Сасвим је другачији емотивни набој између других епских јунака
у истоветном односу. Побратимске везе подразумевају обавезе и
поштовање свих чланова духовне породице. Са искреним уважа-
вањем Змај Огњени се обраћа Јакши капетану:

“Поочиме, Јакша капетане!
Да ми пошљеш до два сина твоја,
Сина твоја, побратима моја,
Поочиме, мене у сватове,
Да ђевери буду уз ђевојку. ” (Вук, СНП, II, бр. 92)

Опасност од двоструког духовног везивања баца сенку неизвес-
ности на исход ове женидбе. Структура модела и снага змајевитог
јунака нису довољни да би до венчања дошло, већ расплет захте-
ва и додатног помоћника. Али, управо се побратимска оданост
истиче и у овим околностима, као што се духовне везе између Јак-