Епски јунаци пред Богом и Светим Јованом

Међутим, у посебној функцији формула добија нову димензију,
јер се одлука нијансира као избор између кумовања и вазалне
дужности. Јевросимин неочекиван савет разрешава Марка диле-
ме, али детаљ добија посебан статус у комплексу епске биографије:

“У свате се иде на весеље,
На кумство се иде по закону,
На војску се иде од невоље:
Иди, синко, на цареву војску;
И Бог ће нам, синко, опростити,
А Турци нам неће разумјети. ” (Вук, СНП, II, бр. 62)

Тако кршење “закона” и грех одбијеног кумства максимално исти-
чу тежину невољне позиције у коју су токови историје поставили
хришћанске обласне господаре и највеће епске јунаке.
Особен статус духовног сродства има и побратимство-посес-
тримство, склопљено на различите начине, привлачном силом
епске славе или од невоље. Највиђенији јунаци додатно су при-
ближени себи равнима, при чему снага побратимских односа по-
ништава препреке својствене опозицији своје/туђе. Јер, братим-
љење не везује само Милоша, Марка и Рељу, или Милоша, Топ-
лицу и Косанчића, горске харамбаше и ускочке прваке, већ се по-
средством побратимства руше сваковрсне границе. Марко међу
Турцима стиче одане побратиме Хасан-агу, бега Костадина, Алил-
агу (ЕР, бр. 87, 140; Вук, СНП, II, бр. 61).
У додирима фантастике са епским светом, и Марко и други ју-
наци имају посестриме међу вилама. Када се повезаност два света
тако представи, виле редовно притичу у помоћ, за разлику од дру-
гачије одређених улога ових митских девица (нпр. бродарице су
непријатељи, који траже људску жртву; облакиње су гласнице
смрти; горске виле подстичу братоубиство итд). Уз вилинско по-
рекло, јунаци епских песама, предања и бајки долазе у сродничке
везе са фантастичним бићима и на другачији начин, након про-
вере. Захвална вила тада задоји спасиоца и своме посинку дарује
снагу или друге атрибуте нужне за остваривање циља. Сам чин
орођавања, битан за структуру прозних врста, у епском систему
је од секундарног значаја. Заправо, духовно сродство између два
света – епског и вилинског – у епици се подразумева, јер је део
технике спевавања и саставни члан нивоа формулативности.
Процесе наслојавања сегмената традиције веома добро илу-
струје и лик који на особен начин “замењује” вилу у појединим си-
жејним моделима. Елиминисани елементи фантастике нису пони-
штили симболику крчме, која сред горе задржава хтонске ком-
поненте. Типски лик крчмарице, именован махом као Мара, Јана,
Јања или, ређе Јела, наследио је део вилинских особина и функ-
ција. И крчмарица се двојако опходи према епским јунацима, јер
их издаје, опија и обеђенлучи травама, али уме и да притекне у
помоћ (Вук, СНП, II, бр. 8, 68; III, бр. 7, 22, 26). Споредан лик, крч-
марица-посестрима преокреће безизлазну ситуацију у корист по-
братима, а ако се придружи непријатељској страни побратим јој
се свети због невере.
Побратим је увек обавезан да прискочи у невољи, као што па-
ша Соколовић спасава дубровачког властелина и сам Дубровник
од намера охолог султана (Богишић, бр. 80). И када би сам нај-
радије утекао пред Љутицом, Марко остаје на мегдану, јер је од
страха јачи само побратимски завет:

“Пак ста гледат’ куд ће побјегнути,
Али њему одмах на ум паде,
Ђе су с’ један другом завјерили:
Ђе се један у невољи нађе,
Да му други у помоћи буде.” (Вук, СНП, II, бр. 39)

Осим јунаштва и угледа на основу којих се успоставља (и готово
подразумева) духовно сродство, побратим/посестрима може се
стећи и у најтежим животним околностима. Када сужањ или ра-
њеник тражи помоћ од другог, братимљењем се обе стране заувек
обавезују, али је занимљиво да тада помоћници припадају или
противничкој страни или нижим друштвеним слојевима (турска
←→ хришђанска страна; јунак : џелати, поштоноше, те-лали, апсан-
џије, неимари, бербери; робиње, слушкиње).
Најстарији записани стихови концентрисани су на ситуацију –
сцену у којој Јанко из тамнице зазива орла: “Богом те брата јимају”
(Пантић, стр. 33). Уз братимљење војвода обећава и примерен дар,
чији се смисао подразумева као приношење људске – ратничке
жртве (Павловић, стр. 57-63), али тиме испољава и сопствену бор-
беност, самосвест о мноштву сопствених победа:

“Ја те ћу напитати црвене крвце турешке,
Белога тела витешкога. ”

Истовремено, јунак испољава борбеност и самосвест о мноштву
сопствених победа. И мада се том формулом (Вук, СНП, II, бр.
54, 55) затвара ова слика без одговора суре птице, неизвесности
нема. Да је братимљење прихваћено и да Јанко није погубљен као
Ђурђев заточеник, потврђује ширина епске биографије историј-
ског Јаноша Хуњадија.
Девојке у невољи или девице при сусрету са незнанцем соп-
ствену част чувају већ самим ословљавањем типа “Богом брате,
делијо незнана”. Часне намере јунака огледају се у одговарајућем
ословљавању при сусрету:

“Драга сестро, Косовко девојко!”
“Сестро драга, Косовко девојко!”
“Божја помоћ, моја секо драга!” (Вук, СНП, II, бр. 69, 51, 47).

Формула којом се пред Богом успоставља духовно сродство тако-
ђе постаје етички императив. Опхођење побратима и посестри-
ме изједначено је са табу-прописима подигнутим између крвних
сродника. Зато, када посестрима пожели да је хајдук обљуби, у
процени поступака учествује Свевишњи. Мада је грех заслугом
Новака избегнут и до трагедије не долази, завршница се обликује
по стандардном контрастирању доказа правде и неправде, кроз
чудесна дешавања у самој природи:

“куда проиде гиздава д(е)војка
та гора зелена посанула
од страха од бога великога
од срамоте од л(е)пе д(е)војке
јер побрати Старину Новака
пак ктеаше Новака љубити
а куд пројде Старина Новаче
она суха гора пролистала
и суха трава помладила
од правде од Старине Новака
јер не љуби богом посестриме.” (ЕР, бр. 150)

Хајдучке посестриме могу постати и жртве неверних и нечасних
јунака (Сувајџић, стр. 411), али се побратим по правилу одазива
када је потребно заштити образ и чедност посестриме (Вук, СНП
III, бр. 5). Обрада мотива варира у зависности од жанровског си-
стема. У балади и романси тежиште је постављено на поштовању/
кршењу духовне везе, док овај тип сродства служи као позадина
из које се мотивише акција јунака – заштитника кроз развијене
епске стилизације.
Као што се издаја кума не може окајати, тако се и издаја побра-
тима кажњава смрћу. Сами епски заплети удвајају позицију про-
тивника, јер се непријатељ неочекивано јавља у сопственим ре-
довима. Болани Дојчин верује да ће му побратим притећи у часу
када спасава своју породицу и ослобађа цео Солун/Солин од нај-
тежих намета. Међутим, и својим занатом приближен хтонским
сферама, Петар налбантин не скрива страст пред побратимовом
љубом (ЕР, бр. 110; Вук, СНП, II, бр. 78). Тако су угрожене обе жене
из Дојчиновог окружења, док напасници (Арапин и ковач) имају
демонске атрибуте, стилизоване на различите начине. Долазећи
преко мора или везан за водено пространство, црни насилник је
бојом и поступцима наследио својства подземних сила, које угро-
жавају опстанак човека. Ковачима су такође приписивана нат-
природна својства, повезаност са оним светом и самим ђаволом
(Бандић, 1991, стр. 136-140), јер су у контакту са ковином извађеном
из земље и подземним огњем (Рјечник симбола, стр. 292-293). Но,
кршење побратимског завета и инцест који смера, чине Петра нал-
бантина и тежим, опаснијим Дојчиновим противником. Зато ће,
изједначени по злу, Арапин и ковач Петар бити изједначени и
кроз заслужену смрт.