Епски јунаци пред Богом и Светим Јованом

дели небеског блага, када Бог додељује задатке и моћи свецима,
Јовану припада покровитељска и заштитничка улога “кумство
и братимство” (Вук, СНП, II, 1).
Снага духовног или мистичног орођавања, изједначеног са
крвним везама, чак је и јача, јер се сродство успоставља по Богу:

“Венчано је кумство к’о крштено,
А крштено од Бога послано.” (ЛМС, стр. 129)

Неписани закони понашања пред Богом и људима укључени су у
најшири комплекс традицијске културе и чине богат сегмент са-
држинских нивоа формулативности (Пешић-Милошевић-Ђор-
ђевић, стр. 85). Из тог фонда преузимају их сви “једноставни
облици” и прилагођавају одговарајућим поетичким правилима.
Сватовске почаснице истичу углед и значај кума; легенде у стиху
упозоравају на последице прекршаја; пословице кондензују жи-
вотно искуство предака и преносе га потомцима. Ни епски свет
не може се одвојити од етичких начела одређене заједнице, само
што се честице фолклорно-етнографске “грађе” не објашњава-
ју посебно. Оне су избрушене, познате и брзо активирају семан-
тичко богатство, које се подразумева већ кроз именовање самих
предмета, појава, појмова и односа.
До које мере се у епску биографију пројектују реалије, схвата-
ња, правне, религијске и морале норме певача и публике, потвр-
ђују и бројне духовне везе успостављене између јунака. Уобича-
јено наслеђивање кумства кроз генерације уткано је у судбине
најзначајнијих владарских породица, те су српски цар Стјепан
и Вукашин Мрњавчевић кумови, као и њихови синови, млади
Урош и Краљевић Марко. На самрти се “болан” цар с вишестру-
ким поверењем обраћа Вукашину: “Мили куме, Вукашине кра-
ље! ” и у аманет оставља бригу над царевином, док нејако чедо
не стаса да преузме трон предака. Са истоветном топлином се и
Урош обраћа Вукашиновом сину:

“Благо мене! Ето мога кума,
Ето кума, Краљевића Марка!” (Вук, СНП, II, бр. 33, 34)

Управо опречни односи према кумовима, које испољавају Вука-
шин и Марко, појачавају и контраст између оца и сина и њихове
индивидуалне црте.
Присуство кума у сватовској поворци је обавезно, те се при
каталошком низању званица истиче углед јунака коме припада
таква част. Врло често је кум и најстарији међу најугледнијим
јунацима. Мада такав портрет није изоштрен у запису из Ерлан-
генског рукописа, “Југовић Богдане” кумује на венчању војводе
Војина са сестром цара Стефана (бр. 92). Он је очито стареши-
на своје куће, јер су у каталогу званица само набројани “девет
браће девет Југовића”. Са много јаснијим атрибутима задатак
кума додељује се Дебелић-Новаку у поворци Ђурђевих сватова
(Вук, СНП, II, бр. 79). Змај Огњени Вук позива свога кума Сиби-
њанин Јанка да новом улогом појача претходну:

“Хајде мене, куме у сватове,
Да ти вјенчаш мене и ђевојку” (Вук, СНП, II, бр. 92).

Углед кума међу сватовима индиректно треба да истакне и ста-
тус младожење, па тако будимски краљ кумује Поповић Стојану,
а млетачки дужд Марку (Вук, СНП, II, бр. 87,56). Необична пре-
расподела опозиције своје/туђе у сватовским поворкама дискре-
тан је наговештај потенцијалне опасности. Сигналима трагич-
них преокрета женидбеног славља припада и јединствен пример
Милијиног изостављања кума из поворке силних сватова. Иако
се потанко набрајају јунаци које окупља поносни Иван Црно-
јевић, никоме није припала част да буде Максимов заштитник,
венчани кум (Вук, СНП, II, бр. 89). Зато се са лакоћом извршава
кобна замена младожења, а у епилогу трагедије нема могућно-
сти да се умире крви зараћених црногорских племена.
Осим почасти коју кумство доноси и емотивне блискости, ово
духовно сродство подразумева одговорност, обавезу и уважава-
ње обе орођене стране. Утолико је чин неверства подвргнут ош-
тријој осуди, било да се кум огреши о куму и кумче, попут Грчић
Манојла и везира Тодора (Вук, СНП, II, бр. 6, 30), или он постаје
жртва својих духовних сродника.
Јачину и светост духовног сродства, али и тежину прекрша-
ја, истиче контраст између похотљивог млетачког дужда и чес-
тите Маркове невесте. Суочена са срамним предлогом, девојка
упозорава на последице и немоћно започиње своје упозорење
– клетвом:

“Иди, дужде, изгубио главу!
Како ће се обљубити кума
Под нам’ ће се земља провалити,
А више нас небо проломити,
Како ће се кума миловати..” (Вук, СНП, II, бр. 56)

Истоветна нечела брани и певач бугарштице:
“тер не могу ја узет’ куму моју за љубовцу”
(Богишић, бр. 12)

У ангажованом коментару слепе певачице чак се два пута клет-
вом процењују поступци кума Тодора (“Кум неверни, вера га
убила!”). Клеветник и крвник, везир ставља испред истине и кум-
ства дворске почасти и позицију власти, а сходно таквом избору
уследиће и казна. Завера коју кум спрема против кумчета у са-
вршеној је супротности са наивним поверењем јунака-жртве.
Паралелизам на којем почива конструкција свих сегмената ове
варијанте укључује типско чудо у завршницу. Оно сликовито,
катарзично упозорава на светост кумства, погубност зависти и
клевете, али и немогућност да се грех окаје и на овом и на оном
свету. С друге стране, независно од побуда због којих је кумство
склопљено, чак ни након разоткривања преваре:

“Не може се раскумити кумство” (ЛМС, стр. 131).

За разлику од венчаног кумства постављеног у дубину епске
радње, посредством каталога званица, или при негативној ка-
рактеризацији ликова, крштено кумство добија дискретније, али
динамичне улоге. Као битан сегмент покретања сукоба и вредно-
вања понашања издваја се мотив намамљивања јунака на кум-
ство. Копривица Вук, на пример, зна да му се припрема замка,
јер је у (часним) окршајима погубио деветорицу браће попа Цр-
ногорца (Вук, СНП, IV, бр. 3). Свестан да је освета неминовна, он
препознаје и опасност од позива на кумовање. Императив кум-
ства надјачава опрез и Вук спремно ризикује како би испунуо
свету дужност. Али, баш зато што је сопствени живот ставио
као залог виших вредности, из безизлазне ситуације и заседе
избавља га сила јача од оружја:

“Бог га чува и Свети Јоване”.

Слични конфликти зато се обликују као двострука провера ју-
нака. Колико превара открива негативну природу противника
(краљ Шишман), толико сам епски јунак увећава славу оружја
честитим поступком (Вук, СНП, II, бр. 75 ). Уз њега је и виша си-
ла као помоћник, док судбина намењена неверним кумовима
истиче тежину прекршаја. Таква стилизација награде-казне у
епске реалије и релације може да укључи и чудо:

“Ал’ пред црквом нигде нико нема,
Сал његова она мила кума,
И она се протурила стеном... ” (Вук, СНП, III, бр. 45)

Када у бугарштици Марку стижу три књиге, он ће најпре отићи
да кумује, а затим се одазива у цареву војску. Тиме је избегнут
конфликт као основно сижејно-психолошко чвориште и покре-
тач епске нарације. И десетерачке варијанте потврђују хијерар-
хију обавеза:

“Свршуј, синко, који стари’ закон –
Прво иди на крштено кумство,
Другом иди на венчано кумство,
Потом шећи на цареву војску” (Вук, СНПр, II, бр. 53)