Епски јунаци пред Богом и Светим Јованом

шиних синова и Вука постојано чувају кроз старије и новије за-
писе (Пешикан-Љуштановић, стр. 83-95).
Посињење у традицији Срба има такође посебно место. Поје-
дини ритуали, попут провлачења нахочета кроз недра, директно
су укључени у епско приповедање:

“Прометну га кроз недра свилена,
Да б’ се дете од срца назвало. ” (Вук, СНП, II, бр. 30)

Тумачећи ове стихове Вук примећује: “Као да га је родила. Припо-
виједа се, да и сада тако чине они, који узму кога мјесто свога дје-
тета.” Симболично изједначавање посинка са чедом које расте
“под срцем” и “од срца породом” потврђује и пословица “Храни-
тељ је као и родитељ” (Вук, Пословице, бр. 6043). Ова је веза мож-
да и снажнија од родитељства “по греху”, јер се успоставља као
Божији дар. Убрајање међу неприкосновена духовна сродства под-
разумева и поштовање строгих забрана, чак и онда када се збива-
ња преместе у другачији културни контекст:

“Ја у теби оца почитујем
Не мож’ ћерка оцу бити љуба,
Ваља с’ бојат’ Бога великога
И његова Мухамеда свеца –
Више нас ће небо помрчати,
А под нама земља провалити...” (Вук, СНП, IIр, бр.17)

Мада модел почива на обрту који спречава инцест, развијене и
стабилне формуле учествују у једноставној поларизацији ликова
и потврђују грешне намере и праведне одлуке. Крвна и духовна
сродства активно учествују у моделовању епских портрета, док
снага емотивних веза веома често развијену нарацију помера ка
одликама балада. Значај породичних односа и духовних спона
оцртава се и на нивоу епских делокруга, који отварају хоризонт
очекивања публике и усмеравају судбине ликова.
Садејству различитих елемената мора се додати и значај “епо-
хе” у чијим оквирима се обликује епски јунак и читава биографија.
Особен импулс стилизацији даје и сплет друштвених околности,
било да оне саме постају мотивација заплета, представљају визију
давне и ближе прошлости, или одражавају схватања и знања ко-
лектива. Но, независно од епске епохе, систем моралних норми
максимално учествује у истицању особина епских јунака. Зато је
и могуће да се успех на ратном попришту и слава оружја потврђују
тек уз поштовања универзалних и локалних етичких принципа.
Епском славом се може овенчати и јунак који не замахује оруж-
јем, већ спасава робље на другачији начин. Спреман да откупи не-
срећне жене и нејач, кнез Иван Кнежевић се супротставља и са-
мом Кулин-капетану. Лукави Турчин, свестан кнежевог угледа,
обавезује противника: “Па се Кулин с кнезом побратио”. У дра-
матичном призору благородни кнез од Семберије биће условљен
новом, снажнијом обавезом, јер до њега стижу вапаји невољних:

“ ...О Иване и отац и мајко!
Избављај нас, какогоди знадеш,
Не пусти нас ти у турске руке. –
Која брати, а која очими,
Иван пође, а робље му не да.
Иван срцу одољет’ не може,
Сузе рони, а робиње тјеши...” (Вук, СНП, IV, бр. 29)

Можда и због тога што се “мера” људскости и чојства поставља у
сваком тренутку постојања, духовно сродство је једна од битних
елемената на којем се изграђују и епски портрети. Приближавају-
ћи се том димензијом обичним смртницима, јунаци епске песме
не губе сопствене херојске црте, напротив, могу их с правом но-
сити само ако поштују кодекс части и честитости. Духовно срод-
ство јунаци склапају са једнаким и слабијим. Тај свети чин под-
разумева заштиту коју епски јунаци пружају, а различито моти-
висана помоћ ближњима, па и непријатељу, потврђује да се до
славе не стиже само кроз тешка физичка искушења, доказивање
у рату и огледања на мегдану. Однос према кумовима, побратиму
или посестрими показује како се епски лик нијансира и догра-
ђује у најсложенијим етичким проверама, кроз опхођење према
другом човеку.