Нада српске голготе

(Избор писама српских ђака који су се повлачили са Српском вој-
ском кроз Албанију)

Пред читаоцем часописа “Људи говоре” су одломци из књиге
Ристе Одавића, “Нада српске голготе”, у којој је објавио делове
писмених задатак младих Срба и Српкиња који су прошли ал-
банску голготу и нашли се на школовању у Француској. Потре-
сне слике, мисли и сведочења најбољи су доказ да Србија почива
на крви и костима својих синова и кћери, и да њена судбина
умногоме зависи од односа према прецима.

Растанак и повлачење
Јесен 1915.
Већ се одавно небески азур Србије беше узмутио. На плавом
хоризонту наше Отаџбине беху црни облаци. Сунчеви златни
зраци тешко пробијаху ове црне облаке. Сунце беше помрчало.
Црни се орао беше наднео над Србијом и полако се спуштао.
Варварске хорде беху навалиле на наш племенити народ са
намером да га униште.
Uzes
Радомир Јакшевац, VII. р. г.

Узбуђен сјајним победама и успесима наше војске, из малена за-
појен традицијом славне прошлости нашега народа, нисам мо-
гао одолети срцу и чежњи који су ме вукли средини наших вој-
ника, који су својим јунаштвом задивили цео свет, и зато одох
својем оцу у чету, која је била према Аустријанцима код Текије,
где сам се осећао срећан и задовољан што могу и ја следовати при-
меру наших предака. Живећи међу војницима, проводио сам нај-
срећније дане.
Nice
Влад. Миловић, IV р. г.

Српски народ бежи на све стране, гоњен са свих страна. Одакле
се једни спасаваху, други тамо притицаху да потраже склони-
ште и заклон, као човек кад се нађе у кући која гори, коју пламен
лиже са свих страна, а он ипак јури на све стране по њој, поку-
шавајући да се спасе
Чедомир В. Марковић, V. р. г.

Писак нејаких и пригњечених, клетве матера и вапај несрећних,
заглушивала је тутњава топова. А кроз сав тај лом, из тога пакла
допирао је један mac, један јек из дубине душа оних што умиру:
“Ура Слобода! У смрт, за живот! Живела Србија!”
Cannes
Синиша Златковић, I. V. (фр.)

Баш је наш народ племенит. Он уме да се нађе у несрећи. У овој за-
једничкој несрећи, наши војници, сви скупа, мисле и надају се до-
број будућности. Они су обдарени најбољим особинама, они су
пуни врлина и имају пуну и чврсту веру у победу. Они су велико-
душни и према непријатељима: Сретао сам заробљенике који би
помрли од глади, да им нису наши војници давали хлеба.
Barcelonnette
Велимир Врбавац, II. V. (фр.)

Боже мој! И сад је све исто као што је и пре било. Зелена поља. Ку-
курузи дишу жудно влажан јутарњи зрак. Бели путови вијугају
се низ брдо. Роса се просула по разном цвећу. Небо високо, плаво,
недостижно А сунце сија ли сија, топи се, растапа и расипа своје
блиставе зраке.
Libourne
Душан М. Јовановић, III. V. (фр.)

Полазећи из своје куће, сретох нашег седог попу који је сагнуте
главе ишао улицом. Притрчах му, пољубих га у руку и затражих
благослов. Његов сребрни глас, који никада није дрхтао, тада за-
дрхта. Расплаканих очију, прихвати моју главу, пољуби је и ис-
прекидано ми рече неколико речи.
Пољубих га у руку и осетих неку пријатну свежину. Прекрс-
тим се, погледам још једном своју кућу и прошаптах: “Са надом у
Бога – напред?”
Nice
Милован. К. Живановић, V. р. r.

На дан нашег поласка, 15. септембра 1915, са тугом у срцу обишла
сам воћњак, баштицу, живинарник, помиловала и нахранила мо-
је мало кученце, које весело скакаше око мене. Голубови и друга
живина гураху се које ће преузети храну из моје руке, не знајући
да се ја с њима тога тренутка растављам. Још једном прелетех по-
гледом преко њих и са сузним очима их последњи пут пребројах.
Ajaccio
Душица Стојадиновићева, II. р. г.

Када сам при растанку пришао материној руци, нисам хтео сузу
пустити да јој не бих повећавао бол. Чак сам се силом и смешкао,
говорећи јој да се не брине за мене, јер ће растанак бити кратак. А
шта сам тада осећао и мислио, могло се читати са мог бледог лица.
Пољубила ме је три пута у чело. Ти пољупци исто тако нису о-
давали њене осећаје (јер се и она бојала за мене). Али све показа-
ше њене дрхтаве речи: “Нека те, чедо мило, милостиви Бог чува!”
Још једном јој пољубих руку, чија сам добра од тада престао
да уживам.
Загрливши чежњиво, али брзо, своје сестре и малог брата,
скочих у кола у којима већ беху моји рођаци
Nice
Драгутин Ј. Аранђеловић, VIII. р. г.

Окренуо сам се и видео мајку сву уплакану и наслоњену на врата.
Њен поглед био је упрт за сином који је пошао ни у живот ни у смрт.
Pons
Милан Бојић, IV. р. г.

Најзад приђем мајци да затражим благослов. У том часу нисам по-
мишљао да можда последњи пут узимам збогом од оне која ме је
гајила док сам мали био и певала песме успаванке. Кад сам јој по-
љубио руку, она ме пољуби у образ и рече: “Сине, збогом и срећан
ти пут. Нека ти Господ буде у помоћи, како би те cпacao свих беда
и невоља. Пази се, буди паметан и слушај старешине који ће ти
бити вођи у твоме путу, а изнад свега не заборави да си Србин!”
Nice
Велимир Катић, VI2 р. г.

Увек се радо сећам последњег стиска очеве руке и завета који ми
даде: “Родили смо те да нас замениш, стварали смо да сачуваш и
умножиш, сада са благословом и топлом молитвом Свевишњему
шаљемо те да до краја извршиш свој дуг према Отаџбини.”
Исто се тако сећам и топлих материних пољубаца и њених
врелих суза просутих на моје груди, које се силно стезаху, да ми
не одаду слабост.
Nice
Станиша Д. Павловић, матурант Уч. шк.

С нама је остао дуго у пријатељском разговору. Добри старац,
рече нам, поред осталога, да веома жали пропаст Србије и дола-
зак туђинаца у њу. На наше питање: зашто тако воли Србију? Он
нам одговори: “Иако нисмо исте вере, ја ипак волим Србију и по-
штујем њен јуначки народ. Ово је ваша земља – додаде он – коју
сте на сабљи изгубили, али је на сабљи јуначки и повратили!”
Gap (Hautes Alpes)
Мирослав Јаковљевић, III. V(ф.p.)

Једнога дана у Приштини, баш на Светог Аранђела, одем у цркву
са стрицем и још неколико војника. На тој служби био је и краљ
Петар. После службе говорио је краљ о страдању наше отаџбине
и наше браће која су остала под непријатељем. Био је то веома
дирљив говор. Није било човека који се није расплакао.
Tournon (Lycee de Tournon)
Миладин Солуновић, III. р. г.