Голгота интернирања у Канади за време Првог светског рата

ској историји: 1914, 1939. и 1970. Влада је одмах наредила хапшење
и интернирање око 8.500 Аустроугара и неких Отомана: значи
Украјинаца, Срба, Ромуна, Руса, Јевреја, Јермена, Бугара, Итали-
јана, Мађара, Немаца, Аустријанаца, Пољака, Хрвата, Чеха, Сло-
вака, Курда и других. Још 80.000 су били обавезни да се редовно
јављају полицији и поред тога што су неки већ били држављани
Канаде. Одведни су у 24 логора у канадској пустињи, два су била
породична логора. Осуђени су на тежак рад; чамили су у бедним
баракама у сибирској хладноћи до 1920. године. Кад су ослобође-
ни, изашли су огорчени и сломљени – физички и психички.
Поред тог страшног и свеобухватног закона, тзв. непријатељ-
ски странци били су демонизирани у медијима, од комшија и не-
ких политичара који су ишли толико далеко да их упореде са сто-
ком. Додатно томе, нађено је званично писмо канадске владе у
коме је дато наређење за уништавање архива о интернирању, што
је олакшало заборав. Вилфрид Лорије (Sir Wilfrid Laurier), преми-
јер Канаде у предратном времену, показао се правим државником
кад је изјавио: “Ако ми уништимо обећање које смо дали ими-
грантима када смо их позивали да дођу да живе међу нама, ако
покажемо неповерење, онда се бринем за будућност ове земље.”
Можете само замислити како је било тешко интернирцима и
њиховим породицама који су остали без ичега, одсечени од хра-
нитеља, без знањa језика, без осигурања, без запослења. Очајне
Украјинке у Калгарију су објавиле писмо у новинама у коме питају
власти: “Лишили сте нас оно малог што смо створили, све сте нам
одузели, и како сада да хранимо децу, да ли да се определимо за
најстарију професију?”
У то време Канада је била нова земља у којој су живели најви-
ше Енглези и Французи. Имигранти из источне Европе су их за-
чудили са страним језицима, обичајима, понашањем. Кад је рат
избио, Канада се уплашила и хтела је за заштити своју унутра-
шњу сигурност. Чак су енглески и амерички дипломати писали
да су мере које је Канада изабрала много сурове. Канада је госто-
примљива земља и данас се то не би десило јер је закон “Ратне
мере” укинут.
1987. године Украјинске организације су започеле кампању
да убеде канадску владу да призна прво интернирање. Тек 2008.
Године, 20 година касније, потписан је уговор и створен је Канад-
ски фонд за признавање интернирања за време Првог светског
рата, чији је мандат био да подржи комеморативне, културне и
просветне пројекте. Фонд додељује стипендије за озбиљан про-
светни и културни рад на овом пољу. Фонд надгледа Задужбин-
ски савет, који се састоји од три Украјинаца и изабраних пред-
ставника три афектиране заједнице. Имала сам част ме Шевченко
фондација преко канадске владе именује да представљам Србе
у овом Савету у име Српске народне одбране у Канади (Serbian
National Shield of Canada) која је имала историјску улогу у ослоба-
ђању српских интернираца.
Питате се, шта је била улога Српске народне одбране у Канади.
Док Украјинци истражују њихове и друге интернирце већ 30
година, Срби су тек започели овај озбиљан рад. До сада оно мало
што знамо је ово: У то време већ је било око 100.000 Украјинаца
у Канади. Према пописима тог времена, Срба је било најмање
2.500 али не знамо тачан број због погрешне регистрације и што
су нека презимена иста међу Хрватима. Док се то не реши, није
могуће знати број Срба ни српских интернираца. Оно што данас
знамо о Србима потиче из четири извора: од евиденције коју је
крајем тридесетих година оставио Божидар Марковић у члан-
цима “Гласу Канаде”, касније “Гласу канадских Срба”; из књиге
његове ћерке Олге Марковић; од Украјинаца; и сада од истражи-
вачког рада канадског професора српско-ромунског порекла, др
Марина Мандреша који потврђује имена, и у архивским доку-
ментима проналази огромну улогу Одбране.
У своје време Божидар Марковић је био један од оснивача и
председник Српске народне одбране, власник и уредник “Гласа
Канаде” и “Гласа канадских Срба”, дугогодишњи председник
цркве Светог Саве на Ривер улици у Торонту и један од оснива-
ча Радио Шумадије. Имао је директну историјску везу са нашим
интернирцима. Године 1919. конзул Краљевине Србије Антун Се-
феровић, послао је Марковића у логор Капускасинг у северном
Онтарију. У име Српске народне одбране у Канади, Марковић је
интервјуисао неколико стотина Срба. Описао је како су многи
плакали као бебе кад су исповедали своју патњу и неправду коју
су доживели. Интересантна је чињеница да су чланске карте Од-
бране потврдиле њихову идентификацију и лојалност Канади и
убрзале њихово ослобађање. За два дана Марковић је ослободио
близу 300 српских интернираца. Нађени су подаци и о улози
Српске народне одбране у хуманитарном раду тог времена и у
Српској војној мисији где су чланови Одбране, Божидар Марко-
вић и Шпиро Хуталаровић, били представници.
Кад канадске и светске комеморације нису споменуле канад-
ско интернирање, Задужбински савет и Украјинци били су ини-
цијатори комеморације у петак 22. августа 2014. поводом стогоди-
шњице увођења закона “Ратне мере”. Пројект је носио име “Про-
јект ЦТО”. Шта је учињено? Стотину спомен плоча су откривене
у 59 градова преко целе Канаде. Тачно у 11 сати у свакој временској
зони плоче су званично откривене, што је створило национални
“талас сећања” целог дана од источне до западне обале. Украјин-
ци су добили највећи број плоча, а све друге етничке заједнице
добиле су од једне до три. Срби су добили две плоче.
Задужбински савет ме је задужио да координирам комемора-
ције у српској заједници. Две града која су симболично везана за
ову историју пристала су да учествују – Виндзор и Нијагара. Фор-
мирани су радни комитети. У оба места одржана су по два пре-
давања која су упознала публику са овом трагедијом. У Виндзору,
дугогодишњем седишту Српске народне одбране и “Гласа канад-
ских Срба”, плочу су открили у Музеју српског наслеђа представ-
ници Одбране, а састављена је и сјајна изложба која је добила по-
хвале Онтаријског министарства културе. Пуна четири месеца,
чланови Музеја представљали су ову тему канадским посетио-
цима. Чак су одржали часове за српску децу! Избор Нијагаре за
другу комеморативну плочу био је двоструко значајан. Нијагара
је везана за Српску народну одбрану преко Српског дана, и ту
живе потомци првог српског интернирца кога је др Мандреш по-
тврдио и нашао му гроб – а то је Никола Јерић, деда стриц Дјорђа
Јерића, познатог бизнисмена. Ни породица Јерић није знала за
њега. Спомен плоча је намештена на камену при улазу цркве
Светог Ђорђа, да је сви виде и да се сећају.
И на крају да се вратимо на појам “сећања”. У оба града, 22. ав-
густа 2014, по први пут у сто година очитане су молитве у сећање
на јадне људе који су се намучили и били скоро избрисани из пам-
ћења. Тог дана је створен “ланац сећања” преко географског про-
стора Канаде. Још је потребно да се створи ланац сећања преко ге-
нерација, јер памћење, као и језик, чува идентитет и континуитет
једног народа. Угледајмо се на Јевреје, Украјинце и Јермене. Нико
нас Србе неће спасити од заборава ако ми то сами не учинимо
ради наших жртава, наших очева и потомака и ради молитве која
нас учи да треба да је покојницима “вечан спомен.”

Говор Драге Драгашевић на промоцији часописа “Људи говоре”
28. марта 2015. у Торонту