Изгубљена упоришта смисла

визура постане заробљено крчећом метафором – готово опипљи-
вим решеткама ограђене restricted arrea злокобности у коју се
тоне против сопствене воље.
Обред на гробљу протекне сав у сенци тријумфа неумитности
и принуде, у знаку дивљег захлађења – као што то би и растанак
с упокојеним. Истоветан закључак избија из свих у тој групи са-
браној молитвом што упорно покушава да одржи пламичак једва
упаљених свећица.
Са драге парцеле оркански ветар убрзо растера и најупорније,
с Миленом на зачељу... Покоји коментар на нагло погоршање – и
време му је – њој бар звучи крајње неубедљиво. Улази у Светони-
колску црквицу с фантастичном мишљу да не би имала ништа
против још мало вечитог пролећа. Поново пали сву прегршт та-
нушних воштаница и све заједно их, приљубљене једне уз друге,
оставља у песку да великим пламеном што пре однесу вјечнују
памјат онамо горе где њест печал ни бољезни, но жизањ беско-
њечнаја... и где се све много јасније чује него овде.
Кад капија гробља остане коначно иза ње, осврене се још јед-
ном. Увери се да и даље одасвуд облаци довлаче и над свим ра-
запињу свој туробно беживотан, потмуло мрачан вео... Подигне
тад оковратник, па најдубље што може преклопи јакну и затегне
каиш... На полуукочене прсте навуче рукавице ископане с дна
ташне. Потом махинално провери сат и згране се. Прошло је пола
један, увелико. А сигурна је, колико малочас, било је не више од
пола дванаест.
Усковитланих двадестак минута касније, у благом скретању
с најкраћег пута до куће, ношена прашњавом ветруштином што
удара на живце, жмиркајући, трагом нејасних обриса познате пу-
тање – стиже ипак куд се запутила. Сквер – паркић, чијим стази-
цама – пречицама иначе само протрчи, тек сад примећује, довит-
љиво успорава возаче, а донекле и налете ветра. Лаконски инсерт
природе, подржан неправилним сплетом околних уличица, пред-
ност даје пешацима. И – дрвећу. Зеленила по крошњама још нема,
промолило се тек на понеком шибљу. Али, то нешто иза нагове-
штаја неолисталих стабала – локал ка којем иде, скреће нагло Ми-
ленину пажњу. Од умилне природе, назад – ка друштву.
Пред пекаром је. Односно, испред нечег што је до пре недељу
дана сигурно било пекара. Скоро култна. Не само њеног детињ-
ства... Надаље, досуђена је кућним љубимцима. Ексклузивним,
дакако.
У близини је и прави разлог њене продужене руте. Невелика
књижара симпатичне атмосфере. Могла су се у њој погледати и
прелистати различита издања без журбе. Уместо бруталних рит-
мова повишених децибела, што, статистички проверено, агреси-
вним иритирањем поспешују продају – владала је свечана ти-ши-
на... Као по читаоницама. Отуд и Миленина честа узводна ми-
грација, од центра ка коме сви хрле – у супротном смеру. Према,
испоставиће се, сећањима на боља времена. Заувек минула. Јер...
Кутак за књиге прошао је најгоре... Претворен у наргилар-
ницу, понови сомнамбулно Милена за себе, наједном постиђена,
као оробљена и ишамарана. Злобне ли трансфигуриције, стреса
се потом, престрављена мишљу да халуцинира. У настојању да
се сабере, закључује да је свепосрћућа реалност – врачарска кле-
т(ва)? – тек нуспродукт њеног даноноћног боравка за компју-
тером. Но, демантује је натпис на стаклу... Фамозно усклађен с
наргилама на постољу, у полутами застртој оријенталним про-
стиркама, све до загонетних степеница што воде изнад/испод у-
лазног нивоа, одакле инстант инсталација податно блиског и
стока прокапава право у спужвасту свест корисника имбецилно
љубопитљиво отворених первертираном проширивању видика.
С муклим жаљењем Милена констатује чињенично стање...
Накарадном метаморфозису сквера нису утекле ни преостале
две оближње радњице. Од љупких бутика аванзовале су у ранг
tatoo/perceing-a и кладионице... Ето весника пролећа по мери
глобалног делиријума неолиберализма, заиста! Споредну напо-
мену на излогу наргила-showroom-a “петком, суботом и недељом
– трбушни плес”, Милена срећом није уочила. Ништа за то, биће
прилике неки други пут...
Немиле утиске дана запечаћене трајним губитком оазе потире
убрзаним корацима... Издуженији него обично, они опасно кру-
не невидљиви кристал под њеним стопама – крту, непостојану
опну понад амбиса. У повратку, нада се да је то ка зонама доне-
кле блажег степена посрнућа, окренута је све време ка коловозу.
Удисаће отровна испарења захуктале моторизације... Радије и
то... Шта год – само да избегне маркетиншки терор бесловесне
купопродаје.
Једне наргиле дневно, Миленин лимит.
Каламбур-идијотарије дана слуделе су је сасвим. Изнова у
свом крају, у новој је пометњи. Ни хладноћу више не осећа, па ни
глад. Но – два поподне, крајње је време за доручак. Уверава се,
у међувремену, њена пекара, утешно, ипак није постала штогод
друго, к томе и неумесно за помињање. Улази, убрзо и излази с
последњим штапићем, намерена да продужи до најближег кафеа.
Нес или ’ћино микстуром попијеном без журбе, верује – повра-
тиће мир. Колико-толико. Но, као свака безболно-спасоносна за-
мисао, витопери се и ова у теже изводљиву.
Из неприступачно оловног, ниско над зградама затетураног
неба сручује се заглушујућа провала облака... Враћена у прво-
битни положај, Милена дрежди у свом улазу. И бројни други
пљуском затечени пролазници цупкају под околним надстре-
шницама. Кишобрани су од слабе помоћи, ветар их подухвата и
изврће... Вода као да избија са свих страна. Супротно законима
физике – одоздо чак више него одозго.
Апсорбована монументалним потезом пред собом, иначе сва-
кодневно – погоднијим за технику гравире, Милена прати његову
трансформацију ка акварелу. Претња да се прелије (одметне) у
чисту апстракцију није занемарљива. Док гледа како се поточић
слива низ њену драгу Кнежевску, захвална је што није превладала
сила земљине контратеже. Не би је ништа чудило. У успону су,
очигледно, противразумски елементи.
Бумеранг хладноће враћа јој фрагменте дана – испретуран
колаж секвенци с гробља, на које се против њене воље калеми бе-
смисао излога... Од потрепштина за човекове мета-човеколике
мезимце, до наргила на плишем пресвученом постаменту... Ле-
дени потоп уз ветруштину, увиђа, логичан је крај тог насумичног
низа, довољног да поткопа сваку одступницу... Под неподношљи-
вом лепотом импресија, док непогода начас јењава, Милена пре-
трчи или преклиза последње метре до циља.
У топлини кафеа намах схвата да би по лепом времену све би-
ло само још много, много горе. Поразило би је и дотукло потпуно
оно што ју је тек докачило. Благо уздрмало...
Оболело место поништених успомена подсећа на клавирску
дирку што више не ствара звук. Услед нагле експанзије слободне
понуде – утрнуће и многе сличне испоставе идентитета. Прогре-
сивно... Чинећи мелодију не само њеног живота сасвим непрепо-
знатљивом. Ускоро, биће принуђена да се још озбиљније окрене
нематеријалним упориштима смисла. Све док она не постану
једина... А онда?
А онда, на ивици живаца, у дупке пуном локалу, кад се по дру-
ги пут увери да нема ни једног слободног места, примећује да јој
неко маше из супротног угла кафеа. Манекен са мансарде, запање-
на је Милена да га види за лаптопом, затрпаног књигама... Махне
и она њему у знак поздрава... Часак потом, Растко јој приђе и
позове је да му се придружи. Како седну, пита је да ли је добро.
Милена одговори да ће бити, чим попије кафу... Кад стигну две
топле нескафе, сети се штапића из пекаре, понуди њиме и Растка.
– Хвала, не одбијам. Доручак ме нешто није хтео...
Уз прве гутљаје кафе Милена, и даље у чуду што манекен са
мансарде по свој прилици има неко друго, очевидно озбиљније
занимање, каже:
– Скоро да те не препознам, овако у мировању... Обично само
пројуриш уз или низ стпенице...
– Од штедње преферирам штедњу на лифту.
– Ех, браћа по оружју... Него, ти си много боље организован.
Радиш. А ја ? Као да ми нису скраћени рокови предаје...
Присети се Милена неколико испита, спремних на трибина-
ма базена Ташмајдан, као у сепареу... Како се то није сетила да се
инсталира у кафеу? Овако – не гине јој ноћ за екраном...
– Теза, па морам.А ти, Милена? Делујеш мало промрзло... Ше-
тала си? По овом невремену?
– Ако су два парастоса шетња...
– Заломило ти се баш... Два у дану. Језа.
– Први је био нашем драгом... Не знаш га, иначе би дошао и
сâм... А други, немушт и нигде оглашен, у једној књижари пре-
твореној у наргиларницу...
– Разумљиво. Прво база, онда тек надградња...
– Сад, кад размислим, суноврат нам је и почео убиством књи-
жаре Култура, ту недалеко од нас...
– Тако некако... Ја, одонда не пролазим том страном Краља
Милана.
– Ни ја. О, Култура, кад је се само сетим... Сва прозрачна и
бела... Нигде није било, нити ће тако лепе књижаре. Књиге изло-
жене на њеним столовима-витринама одисале су нечим посеб-
ним... А данашње књижаре? Стоваришта у поређењу с њом. Ко-
лико симболике у убиству Културе... Све после тога је наш општи
post scriptum... Заупокојен, делује ми.

Београд, 2006-2015.