Интервју са Светозаром Влајковићем
Бекство у анонимност
Изашла је ваша двадесет и пета прозна књига, роман “Карлоте”,
у издању београдског издавача “Лом”. Месеци пролазе, нико да се у
јавности осврне на ту књигу. Како се осећате због тога?
Друго нисам очекивао. Код нас је важно ко је нешто написао, а не
шта и како! Нечије дело може да буде безвредно, али ако из неких
разлога треба величати аутора, онда од таквог, удруженим снагама,
одређени кругови праве мит, заснивају канон. Књижевна уметност
код нас као да је непозната категорија, мало их је који о њој брину,
a у тој небризи предњаче сами писци. Већина њих и не зна да књи-
жевно дело треба да буде уметничко. Они изједначавају неки кон-
цепт, неки правац с уметношћу. На пример, довољно је да се неко
изјасни као постмодерниста и хоп, ето нама још једног уметника!
А читаоци? Ваљда су читаоци коректив нечије самовоље.
Медијска манипулација свешћу толико је узела маха да је и онај
танушни читалачки слој у овој земљи тотално збуњен. Кад пет
хиљада пута таблоиди понове да је неко геније, па нека је и идиот,
он ће се урезати у свест читалачке масе као некаква величина. Ма-
са се стиди да каже како јој се нека озваничена величина не
допада. Моји читаоци, на срећу, не припадају тој маси.
Како да књиге допру до читалаца, ако их нико не спомене у медијима?
Тешко или никако. Па ипак… чудни су то путеви… Књига сама
нађе правог читаоца. Сва халабука око награђених књига не до-
несе читаоце, већ купце књига које остају у неким полицама, као
лешеви. Купци гледају у хваљену књигу коју су купили, покуша-
вају да читају, немају шта да пронађу, гурну је међу сличне које су
већ тамо негде наређали, да се види њихова култура кад дођу гости.
Ви сте о помодарству, хаосу, инструментализацији публике пи-
сали у књизи “Пустиња у прашуми”, и у есеистичкој аутобиогра-
фији “Дон Жуан београдски у шуми чудноватој”
И кад год ми се пружи прилика. (смех – прим. аут.)
Биле су то суморне опсервације, мада сте се потрудили да хумо-
ром олакшате стварност. Критичаре и новинаре сте окренули
против себе, а своје књиге лишили читалаца. Да ли се понекад
због тога кајете?
О, не! Књига, рекох већ, сама нађе пут до правог читаоца, уколико
је вредна. Нису јој неопходне рекламе и празнословље плаћеника.
То је тајанствено, али је тако.
Сећамо се да је ваш роман “Покретне степенице”, објављен у
4000 примерака и да је брзо распродат. Роман “Чубура, негде у Ка-
лифорнији” имао је неколико издања. Тада сте били некако помир-
љиви у односу на критичаре.
Дуго нисам схватао шта се заправо дешава у књижевној републи-
ци, да не кажем у диктатури. Веровао сам да је задатак писца да
напише добро дело, а да је његов следећи задатак − следећа књига.
Веровао сам да квалитет самом себи крчи пут. И данас мислим
да је тако, али знам и шта се дешава на тој релацији писац−дело−
издавач−критика−читалац. Поменули сте “Покретне степенице”.
Колико се сећам, кад се та књига појавила, у издању “Нолита”,
брзо је продата, критика је изостала. Ту и тамо неки приказ, више
због “Нолита”, мог тадашњег издавача, него због тога да се чита-
оци оријентишу. Било је јасно да ме јавност не прихвата. Песник
Душан Матић, који је био према мени пријатељски настројен,
рекао ми је: Ти си инокосан, како мислиш да опстанеш! Запамтио
сам ту његову реченицу, али је нисам узео озбиљно у разматрање.
Чак и да јесам, шта би ми вредело? Инок није само друштвена ка-
тегорија већ и духовна. А ја сам управо на том другом плану био
непомирљив. Знао сам правила игре, вештину досезања светов-
ног успеха, цену тога, али зар да скренем на широки друм с уске
стазе? Такво скретање, уосталом, не зависи од човекове одлуке,
од његове воље. Не, не, много тога тајанственог дешава се у вези
са судбином сваког човека, па и писца као човека. Најпре човек,
онда писац у том човеку.
Матић је био утицајан, могао је да вас учини мање инокосним.
Ма слушајте, познавао сам, био миљеник и других утицајних љу-
ди. Александар Вучо и Марко Ристић размишљали су о томе ка-
ко да ме именују као наследника Растка Петровића. Мирослав
Крлежа се јавио кад је видео на ТВ-у како сам драматизовао ро-
ман Александра Вуча “Заслуге”. Питао је Ацику: Који ти је тај
клинац? Где си га нашао? Негујте га. Ништа није вредело. Мада…
Није да се нисам питао шта да радим. Онда сам се као сетио.
Отишао сам код Мише Стамболића, главног уредника “Нолита”,
предложио му да убудуће објављујем под псеудонимом. Битно је
да се не открије ко је иза псеудонима. Модел који сам предложио
имао је за циљ оно што користи мој вршњак у Америци, романси-
јер Томас Пинчон: нека се делом бави ко хоће и како хоће, писац
треба да буде слободан, да не упада у гужву. У мом случају, иден-
титет писца ће знати само Миша и мој адвокат, предложио сам.
Пре тога сам већ објавио пет романа. Миша је рекао: У Србији
тако штогод не може да прође! Зашто, није објаснио.
Па, о чему се ради?
У Селиновој драми “Црква” има једно место које гласи: “То је
човек без важности за друштво, То је појединац”. Селин не каже
Он него То! За људе на јавној сцени битно је да припадате некој
групи, на тај начин добијете идентитет губећи своју личност, по-
стајете делић једне друштвене појаве. Већ сам рекао: важно је Ко а
не Шта. Нисам припадао ниједној групи, самим тим нисам посто-
јао за друштво, али прихватио сам последице таквог опредељења.
После десетак година упорног одбијања да се приклоним некоме,
није ни било неопходно да бежим у анонимност. Избрисали су ме
са спискова и једни и други и трећи и сви.
Како је дошло до тога да напишете роман чија је тема – револуције?
Како пре тако и сада: нисам ја бирао теме, већ су теме бирале мене.
У овом случају сетио сам се младе жене по имену Карлоте, коју
сам упознао у Паризу крајем шездесетих година. Она је оставила
на мене снажан утисак. Револуционарка једне пропале револуци-
је, сарадница Ернеста Геваре, вереница једног његовог официра
кога су убили пред њом, у некој боливијској шуми, а њој дали 24
сата да побегне, иначе… Карлоте је успела да се извуче. Дошла је
у Европу. У себи је још носила ране свог неуспелог младалачког
бунта, сједињеног с надама својих вршњака, да не помишљамо
на то какву је бол доживела кад су пред њом ликвидирали човека
њеног живота. Биле су то године студентских немира, хипи по-
крета, рађање рок-културе. А ја сам се тада нашао у Паризу и срео
ту младу жену, коју су већ дохватили левичарски салони, водали
је дивећи се сопственој револуционарности док су је приказива-
ли као експонат на изложби. И сад, како ми је пало на памет да о
свему томе пишем? Па ваљда стога што већ деценијама слушам
величање и хвалисања величине те ,68. године, нико да каже шта
је то суштински било тамо, у Паризу, и овде, и свуда где су се сту-
денти бунили. Три дана дерњаве по улицама, бацање каменица,
неки од њих су после тога наплаћивали педесет година.
Било је и других последица тих студентских немира?
Ако се изузму последице по појединце, који су ослепели од су-
завца, по девојке које су жандарми силовали у кареима, главна
последица француске ,68. била је смена Де Гола и преузимање
власти крупних капиталиста који се изјашњавају као демократе.
А највећа промена била је, ипак, јачање полицијске државе, не
само у Француској, него у читавој Европи и у Северној Америци.
Пола века је прошло од тада, видимо докле је дошло у том јачању.
Јадни Орвел! Ми смо га онда сматрали фантастом, а како видимо,
биле су то наивне фантазије, јер ово што се сада дешава прогута-
ће и те капиталисте и сваку примисао о правди и демократским
друштвима.
Догађаји тог доба су неминовно деловали на општу осећајност.
Упркос томе, “Карлоте” је у великој мери љубавни роман.
Да. То је једна љубав крајем шездесетих и почетком седамдесетих
година, с епилогом 2015. године. Добро сте приметили да се нешто
десило са осећајношћу људи у целини, бар у западној хемисфе-
ри. Синтагма нова осећајност, омиљена седамдесетих, заправо
је нова безосећајност! Технолошки развој цивилизације убрзано
Миодраг Лукић
Монодрама Велики рат
Август мјесец 1914 године у једном селу у сјевероисточној Босни.
На сцену која представља двориште српске сеоске куће у сјевори-
сточној Босни излази Стојанка сва у црном, са црном марамом на
глави и сјекиром у једној и суварком у другој руци.
СТОЈАНКА: Сву ноћ су пуцали топови. (спусти сјекиру на пањ и
суварак ломи рукама) Не знам више пуцају ли у мојој глави или
их чујем с’оне стране Дрине. (сједне на пањ на који је већ ставила
сјекиру.
Не знам ко у кога пуца, Стојан у Бранка или Бранко у Стојана?
(покрије рукама лице) Знала сам, знала сам да неће на добро да
изиђе, кад сам виђела Стојана са оним момком у кратким гаћама.
Боже сачувај, мршавко један са мрком наусницом и оволиким о-
чима, а на њему кратке гаће нису ни до кољена. Шћела ја да га вик-
нем да се не бруку у друштву са такијем момком још у у Свету не-
ђељу у црквеном дворишту, кад видим и учу Вељка како им при-
лази и грли оног у кратким гаћама. Викала би ја мог Стојана, али
ђе ћу да га брукам пред учитељом Вељком кад је учо велики чов-
јек, а добар к’о мајка. У неко вријеме наиђе мој Митар па ме ша-
ретом позва да му приђем па ја ти оставим моје сестре Јованку и
Илинку и приђем мом човјеку, а у њега мрке обрве пале на црне
очи, а из очију му нека чудна ватра сијева.
“Иди кући и прави вечеру. Нека Бранко ону јаловицу закоље
и тури на ражањ, имаћемо госте.” Нареди мени мој Митар и не
даде ми ни да зазинем да га питам ко ће нам то у госте дођи кад
јаловицу што је за молитву чув’о хоће данас да закоље.
Шта ћу јадна ти сам, не смијем да кренем за њим и питам га,
па се окренем и ма’нем руком мојим сестрама и пожурим кући да
затекнем Бранка код куће, јер ако га не буде ваља ми самој клати
овцу јер Митра необављена посла код куће не смијем чекати.
(Устане и удари сјекиру у пањ)
Јадна је наша жена, јадна поготову ако не рађа синове. Јој
синови моји! Ја сам јадна родила петорицу, а понекад, Бог нека ми
се смилује, помислим да би боље било да нисам.
Мој Бранко, мој трећи син, а пето ми дијете, закл’о овцу прије
него што сам ја дошла кући, вели поручио му отац по Јовану мом
најмлађем сину, а деветом дјетету. Прво сам родила Радована и
он ми је највише муке задао. Био крупна беба, а ја млада и неука,
родила сам га стојећи и пупак му српом одсјекла, било вријеме
жетве. Срећом сам срп опрала ракијом па ни њему ни мени није
ништа нашкодило.
Јој Радоване прва радости моја!
Био ми болешљив мој Радо, болешљив блијед и ћутљив, па дру-
гом сину дадосмо име Стојан, да стоји и постоји, да буде кадар
стићи и утећи и на страшном мјесту постојати, како се у пјесми
казује. Послије ми се родише двије цурице, близнад, Бранка и
Борка, па онда роди’ Бранка, да брани род свој од душмана. После
опет роди двије цурице, Илинку у Вукосаву, а на пошљетку до-
ђоше Илија и Јован, Светог Јована славимо, а Илију преслављамо.
Дођоше ми гости и са њима моја прва радост моја Радован.
Дош’о из школе, а ни јавио нам није дођи. Блијед суза мајчина,
блијед и мршав, а очи му сијају к’о и оног момка у кратким гаћама.
Дош’о и тај момак, а и учо Вељко, али ја њија ни виђела нисам мој
ми Радо у оба ока стао, па за остале није мјеста било.
Пуна ми авлија дјеце сви се окупили, још два госта приде, а ја
само мог Радован гледам, дику моју.
“Шта га милујеш није цурица, дај, постављај софру” загалами
ко бива љутито мој Митар, а и сам се сину обрадов’о ко и ја. Прве-
нац па још најбољи ђак, од уста смо одвојили и послали га у школе,
нека учи кад је паметан па макар ми били гладни, говорили смо.
Нек учи кад је паметан, а знали смо, знали смо да за тешка посла
није, напала га сушица на душмане нападала да Бог да.
Разлетимо се ми, дјеца и ја па софру постављамо за асталом
код бунара, а моји синови Радован и Стојан сједоше са гостима и
оцем, што Бранку не би мило јер и он се осјећао одраслим, а за-
пало га да окреће ражањ.
Трчим ја и доносим иће и пиће, а никако да дођем себи од чу-
да што мој Митар трпи за столом, ма шта за столом, што трпи у
авлији човјека у кратким гађама. Бојим се јадна чуће се у селу да
је код нас руч’о или не д’о Бог заноћио па ми се шћери неће моћи
удат’. Не дао Бог да из село у уста узме нема им удаје па да им
царска круна са главе сија.
(сједне и загледа се у даљину)
Сјели они. Пију ракију и помало присмачу сира и кајмака, не-
ће да се наједе, чекају печење. Ништа чудно, мушкарци к’о муш-
карци воле да попију, али мени нешто неда мира, не причају ка-
ко приличи мушкарцима кад се до’вате ракије, него све нешто
ћућоре к’о младе јетрве код строге свекрве. Ма шапћу сунце им
њи’ове ништа не могу да чујем, а и оно што сам чула нисам разу-
мила, све неке ријечи, атентат, паребелум, валтер, маузер и тако
то, ништа ти ја од свега тога до тада нисам била чула.
(устане)
Не да ми ђаво мира, па приђем столу ко бива да им шта год до-
дам и уз пут покашем шаретом Стојану да се издвоји и дође иза
куће. Поглед’о ме мрко, али је послуш’о. Добра су моја дјеца, никад
ми ни једно није рекло нећу.
“Што ме бона сад зовеш к’о да немаш друге дјеце да ти помог-
ну?” прекори ме син, а ја ни пет ни шест њему за очи:
Како си мог’о да доведеш кући човјека у кратким гаћама?
‘оћеш ли да пукне брука па да ти сестре остану неудате?
“Бог с’ тобом мајко. Што би сеје остале неудате што је Гаврило
и кратким гаћама?”
Кад прича кроз село крене испашће да он никако није гаћа ни
имао и ко је он у осталом?- упитам га све љућа јер никако нисам
могла да с’ватим што су довели тог момчица у нашу авлију, кад
нема ни стаса ни гласа. Мршав к’о и мој Радован, али јоп ситнији
и за главу нижи. Не би га човјек ни примјетио да му није кратких
гаћа и мршавих ногу у које нисам смјела ни да погледам јер ће
приличи женску да гледа у голокрка мушкарца.
“Не могу да ти кажем мајко, али чуће се ускоро не бој се” рече
мени мој Стојан и врати се за астал, а ја остадо’о за кућом са руком
на устима. Нешто ме проболо кроз прса па никако да попусти.
Наједоше се они и напише, али не запијеваше као што је ред,
него се у тишини разиђоше. Моји синови Радован и Стојан одоше
с’ њима, а Митар леже да спава, а да ме у очи није поглед’о.
Нисам ја школована, али ни будала нисам. Осјетила сам да се
нешто крије од мене, а гости ми дошли к’о ‘ајдуци и не само они
него и моји синова, а Митар к’о неки јатак. Знам ја добро ‘ајдуке
пију и једу у тишини и ћућоре умјесто да говоре. Сваке зиме су
код моји’ родитеља материни рођаци ‘ајдуци зимовали. Чудо од
људи, има и’, а опет к’о да и’ нема, толико се умире, нико не би рек’о
да су то исти они људи што џандарима цијело љето измичу и робе
Турке и Швабе ђе год стигну, а Бога ми и понеког Србина, ако се
за њега прочује да је дебелог образа.
Чекала сам јадна да се Митар пробуди, па нисам ни јела са
осталом чељади кад су сјели да поједу оно што је иза гостију
остало. Таки је ред, гостима се износи најбоље што имаш, а же-
нама и дјеци шта остане. Таки нам обичаји.
Пробудио се Митар, устао и дохватио ракије, а да се није умио
ни Богу помолио, што ме јако забринуло јер није мој човјек био
таки, јок. Увијек се он Богу молио прије него шта било уради и
увијек је говорио, без Бога ни преко прага.
(ломи суварке)
Пије он ону ракију, а све очима бјежи к’о да ћу му из очију про-
читати оно што неће да ми каже.
“Ђе нам одоше синови?” питала сам правећи се да питам онако
уз пут и да ме ништа у грудима не стеже.
“Одоше за послом” одгворио је, а да ме није у очи поглед’о. Ма
није да наши мушкарци гледају женама у очи кад с’њима причају,
ма јок ми њима дођемо к’о нужно зло па на нас не троше ни очи не
ријечи, али мој Митар није био таки, па сам одма” знала да се неш-
то лоше спрема чим он врлуда погледом к’о шљепић под откосом.
“Каким послом у Свету Неђељу?” упитам га ја, а он ме пресје-
че мрким погледом и одма’ну руком. Знала сам кад одма”не ‘вако
руком (покаже како маше руком од себе ка публици) да са њим
Мили Каурин
У рају ништа ново
Нова представа у позоришту Дуга из Ветингена у Швајцарској
привукла више гледалаца него што то може да учини било која
позоришна трупа доведена из Србије. Злобници кажу да је то због
разлике у ценама јер улазнице у позоришту Дуга коштају само
двадесет односно петнаест франака док су улазнице за представе
из Србије углавном изнад четрдесет франака. Верни посетиоци
позоришта Дуга, међутим тврде да то није истина него да их у
позориште Дуга привлачи аутентичност и оргиналност њихових
представа.
Комедија “У рају ништа ново” је дело које би могло бити оди-
грано и као драма или трагедија, али је аутор и режисер одлучио
да причу исприча као комедију јер сматра да се злу треба насме-
јати у лице.
Ремарк је написао познато дело “На западу ништа ново” и по-
стао светски познат док ће аутор драме “У рају ништа ново” Мио-
драг Лукић вероватно остати локална литерарна величина јер не
дувају добри ветрови за оне који кроз своја дела саопштавају оне-
спокојавајуће истине. Веран себи и својим принципима Лукић не
штеди никога па пише оно сто други не смеју, али увек наглашава
да сву одговорност преузима на себе у случају да неко одлучи да
тужи позориште због политичке некоректности.
Српско-швајцарско позориште Дуга постоји једанест година и
иза себе има низ успешних остварења које са одушевљењем прати
публика у једном делу Швајцарске, али ширег одјека нема осим
једног успешног гостовања у Србији које на жалост није медијски
испраћено. Позориште је основано 2005 године као позоришна
трупа коју је Лукић окупио око себе и те године је изведена прва
представа, комедија “Банкарка или лаж наша насушна”. Одлично
је примљена код публике иако је постојала сумња да у дијаспори
може бити створено нешто што неће заостајати за оним што се
ствара у Србији. Аутор је охрабрен почетним успехом понудио
своју представу позориштима у Србији и Републици Српској али
никад ни од једног позоришта није добио одговор. Занимљиво је
да је након извесног времена добио понуде из Хрватске и Сараје-
ве, а да му нико из српских позоришта никад није одговорио на
његове понуде. После Банкарке низале су се представе; комедије,
трагикомедије, драме, монодраме. Неке представе су једва дожи-
веле репризу, као представа “Звезде дна” којом је бачена рукавица
у лице индустрији забаве. Гледаоци нису могли у потпуности да
уживају у њој вероватно из разлога што их је превише подсети-
ла на стварност у којој живе. Трагикомедија “Господар никако да
дође” такође је само два пута изведена вероватно из истог разлога.
Иста представа је играна у илегалном позоришту “Отписани” у
Чачку, али само три пута. Многи је сматрају најбољим Лукићевим
драмским остварењем, али вероветно није добро време за преви-
ше смеле позоришне представе, односно у сваком времену посто-
је подобне и неподобне представе и аутори. Са комедијом “Едуко-
вана жена” позориште се представило публици у Србији. Може
се казати да је публика била одушевљена, али медији нису обра-
тили много пажње не то, иако је циљ гостовања био да медији
из Србије пошаљу сигнал дијаспори да се и у дијаспори ствара
сасвим квалитетна уметност. Назив позоришту је дала прва пред-
седница позоришта Милена Лукић, сматрајућу да два крај дуге
симболизују спајање отаџбине и расејања.
Двадесет и седми фебруар је био лош дан за организовање би-
ло какве манифестације јер су сва удружења у Швајсарској орга-
низовала понешто, а неки су славили Осми март истина десет да-
на прерано, док је Црква организовала Светосавски академију са
месец закашњења. Поред упозорења пријатеља да позориште од-
годи премијеру, режисер Лукић није пристао јер је премијера за-
казана већ три месеца раније па би разочарао оне гледаоце који би
дошли у позориште поред свих других манифестација које су се
одржавале. Показало се да је био у праву и позоришна сала хотела
Винкелриед у Ветингену је била попуњена до последњег места.
Хотел Винкелриед је адреса позоришта Дуга, али је такође ад-
реса једног од најбољих српских културно уметничких друштава
у Швајцарској, КУД – Ани Абрашевић из Ветингена. Власници овог
страрог хотела у коме је пре више од сто година радило прво по-
зориште у Ветингену су Јохана и Јозеф Вили, а они имају само ре-
чи хвале за људе који раде под њиховим кровом, премда су у про-
шлости имали и неугодна искуства са гостима из бивше Југославије.
Радња комедије “У рају ништа ново” се може најбоље описати
реченицом: “Злу се треба насмејати у лице. Аутор Миодраг Лукић
као и увек до сада гура прст у око политичкој коректности, гло-
бализму и осталим измима. Радња се одвија у психијатријском
центру са прозаичним називим “У рају ништа ново” где диктатор-
ском палицом управља др. Софоја Менгеле, док њени сарадници
Игор Драгаш и Илир Буљаку покушавају да преживе. Медицина
као и све остало у овом свету је подређена интересима и профи-
ту, што се у овој комедији одлично описује као и још много тога.
Много онеспкојавајућих истина је изречено у овој представи, али
је све на најбољи начин проткано хумором, па човек хтео не хтео
мора да се сети бесмртног Његоша који у Горском Венцу каже:
“Чаша меда попит’ се не може да се чашом жучи не загрчи, поми-
јешане најлакше се пију”.
Најбоља глумица позоришта Дуга, феноменална Гордана Ран-
ђеловић. Књажевчанка на привременом раду у Швајцарској, од-
лично је дочарала свет у коме живимо кроз лик др. Софије Менге-
ле. Гордана већ десет година игра у позоришту Дуга, а опробала се
успешно и као режисер режирајући комедију “Едукована жена” у
којој је касније играла главну улогу, а са којом је позориште госто-
вала у Србији 2009 године. Ова телентована глумица је успешно
играла различите ликове од петнаестогодишње Соње Каурин у
драми “Печат језика” до Милеве Марић Ајнштајн у трагедији “Ајн-
штајнова жена”. Поред посла којим се бави, учитељица је у једној
школи у Ветингену, и породице, мајка је синова Матије и Алексе,
ова изузетна жена долази три до четири пута недељно на пробе и
увек стигне да све своје обавезе испуни на најбољи начин.
Лажног лекара Игора Драгаша, упадљиво неискреног типа, ко-
ји се тек повремено сети да је Србин, сјајно је одиграо Дејан Илић,
позоришној публици у Швајцарској познатији као Лаза Пачу.
Овај младић пореклом са Косова је већ десет година благајник у
позоришту Дуга и због његове способности и склоности да штеди
и правилно управља новцем добио је од Лукића надимак Лаза
Пачу по најбољем министру финансија којег је Србија икад имала.
Дејан до сада није глумио, али је пре три године врло успешно
режирао комедију “Браћа из три лепе” која је исте година екра-
низована и приказана на телевизији БН у Републици Српској.
Дејан је успешан млади Србин, менаџер је у једној швајцарској
државној фирми, али ипак стиже да глуми, режира и организује
у позоришту Дуга.
Борис Јеленић је пријатно изненађење за гледаоце као и за са-
раднике јер му је ово било ватрено крштење, а одиграо је улогу
као да из себе има најмање децнију искуства на даскама које
живот значе. Младић који никад раније није глумио нити има ис-
куства из кулиса као што их има Дејан Илић, успио је да на најбо-
љи начин одигра улогу лажног лекара и лажног Албанца Илира
Буљакуа. Борис је пореклом из Бара, али већ дуги низ година
живи у Швајцарској где се и школовао, а ради као информатичар
у једној банци у Цириху.
Иза кулиса у улози шаптача је била Борисова вереница Неда
Бајић, економиста из Добоја, али није морала много да се труди
јер је њен будући муж одлично владао текстом, као у устолом и
друго двоје глумаца.
Аутор и режисер, као и оснивач позоришта Дуга је наш књи-
жевник Миодраг Лукић. Миодраг живи у Ветингену где се налази
и седиште позориште Дуга, а библиографија му је одавно богати-
ја од биографије. Написао је и режирао више од двадесет драма,
дванест романа и мноштво краћих дела. Поред позоришта Дуга
у Швајцарској основао је и истоимено позориште у Лопарама у
Републици Српској у коме се такође играју његове представе, а
неке су екранизоване и приказане на телевизији БН.
Лукићеви романи: Луди вјетар – Сербиан гиголо, Студио Евро-
па, Рањени вук, Судбине, Хијене, Рањени вук, Фока, Месо, Ајдук,
Пробисвјет, Наличје раја… Роман Ајдук је преведен на њемачки
и објављен код издавачке куће ИЛ-Верлаг из Базела.
Драме: Банкарка или лаж наша насушна, Круна краљице ле-
поте, Печат језика, Вдивољак Ђока и паразити, Педститис, И да
сам паметан полудео бих, Божић Бата, Повратак Божић Бате,
Одлагање живота, Гастарбајтер, Ајнштајнова жена, Едукована
жена, Звезде дна, Господар никако да дође, Нећу кући, Идеална
жена, Браћа из три лепе, Савршен мушкарац, Тантра мантра –
тандара мандара, Повратна карта, Љубавник у мрежи, Аутошов-
нисти, Намћор, У рају ништа ново…
Милош Браловић
Један поглед уназад: прва крушевачка опера
На платоу испред цркве Лазарице у Лазаревом граду у Крушевцу,
27. јуна 2015. године, имали смо прилику да присуствујемо истин-
ски грандиозној манифестацији, којој је присуствовао велики
број људи, незванично око хиљаду. У питању је било извођење
прве крушевачке опере, Лазарево обретеније, на либрето Небојше
Лапчевића и музику и режију Мирољуба Аранђеловића Расин-
ског. Манифестација је почела свечаном песмом У славу Крушев-
ца. Потом, присутнима се обратио академик Гојко Ђого, након
чега су изведени одломци из кантате Крст светог цара Констан-
тина (либрето Небојше Лапчевића, музика Мирољуба Аранђело-
вића Расинског), настале поводом обележавања 1700 година Ми-
ланског едикта. Као кратак интерлудијум који је водио до главног
догађаја вечери, извођења прве слике опере Лазарево обретеније,
представљен је и спот Братислава Крстића под називом In Vivo,
са стиховима владике крушевачког Давида Паровића и музиком
Мирољуба Аранђеловића Расинског.
Прва слика опере, од планиране четири, под називом “Зидање
Крушевца”, коју смо имали прилике да чујемо и видимо премијер-
но, одише монументалном статиком, отелотвореном у коришће-
њу елемената црквеног православног појања, оставила је утисак
присуствовања религијском обреду. Сопран Лидија Јевремовић и
баритон Александар Новаковић (у улогама књегиње Милице, од-
носно кнеза Лазара) су својим певањем и глумом у великој мери
допринели изграђивању сакралне атмосфере. Тежак, одмерен и
озбиљан ток прве слике пресецан је контрасним, ведрим одлом-
цима, често играчког карактера, који имају улогу својеврсних
кратких жанр-сцена, а њих је на репликама старих инструмената
изводио ансамбл “Ренесанс”. Диригент Катарина Божић је врло
вешто представила ова два истински различита “музичка света”
кроз своје веома прецизно и музикално вођење поменутог ансам-
бла “Ренесанс”, као и вокалног ансамбла “Бели анђео” и значајан
допринос дечијег и мешовитог хора “Свети кнез Лазар”,
Будући да у овој опери (колико то сазнајемо из прве слике)
драмска радња није у првом плану, чему сведочи њен тежак, од-
мерен и свечан ток, у великој мери сачињен од унутрашњих ре-
флексија ликова (које ми, као публика, треба да разумемо као мо-
ралну поуку), као и да се лик пророка Амоса, који нам је дочарао
бас Павле Панин, појављује попут наратора, ово дело добија ка-
рактер ораторијума. Наспрам статичних, рефлексивних нумера,
постављају се жанр-сцене у којима је веома изражен драмски по-
тенцијал, што указује на разнолике могућности даљег обликова-
ња драмског тока у наредним сликама опере које чекају своју му-
зичко-сценску реализацију.
Упркос томе, велики број одушевљених посетилаца који је па-
жљиво пратио прву слику опере у трајању од приближно четрде-
сетак минута нам сведочи да је у питању велико дело на помолу.
Велики је значај оваквих манифестацијa. Број посетилаца све-
дочи о интересовању грађана Крушевца (па и шире) за овакве до-
гађаје. Важно је да овде није реч о некој “крутој” церемонији, већ
о једном опуштеном, помало “необавезном” дешавању на отворе-
ном. Поред публике која је отпратила цео програм, био је прису-
тан и велики број оних који су нешто касније пришли да осмотре
шта се то дешава, потом одлазили, а онда и прилазили поново.
Укратко, видели смо како је могуће да култура продре у нашу
свакодневницу и како ми и даље имамо слуха за њу. Можда нам
данас повремено недостаје континуитет у организовању оваквих
дешавања, али, ако интересовање људи постоји, разлога за бригу
не би требало да буде много. Будући да смо овом приликом при-
суствовали извођењу прве слике “Зидање Крушевца”, жељно иш-
чекујемо комплетно извођење опере, како бисмо сазнали у ком ће
се смеру она даље развијати.
Тања Зец О’Нил
Музејска активност Срба у Канади
Музејска активност Срба у Канади је тема која до сада није била
занимљива ширем слоју наше јавности у Канади или матици. Бри-
га о српској културној баштини се, кроз време и просторе на ко-
јима су Срби живели, полако развијала, па нестајала услед ратова
и економских криза, па се поново успостављала у промењеном
и прилагођеном формату. Тај ритам се могао боље пратити у ма-
тици, где је музејска делатност активнија, већа и боље изражена,
а затим и више истраживана. У дијаспори, прича је сасвим дру-
гачија. Овај рад ће истражити дефиницију културне баштине и
музеја, затим културну активност и документациону делатност
међу српским заједницама на тлу Канаде, поменути значајне успе-
хе и појединце који су се за те успехе изборили. Надаље, изложиће
се објективна слика тренутног стања српске културне баштине,
њеног изражаја, појединаца који је својим стваралаштвом одржа-
вају у животу, и на послетку шта учинити да се брига о културном
наслеђу кроз музејску делатност настави и поспеши, прошири и
утврди на овим просторима.
Материјална и нематеријална културна баштина
У материјалну културну баштину се убрајају изузетне грађевине,
световне и сакралне, споменици и материјална уметничка дела.
Ова дефиниција је широј јавности препознатљива и прихватљи-
ва, те се готово сва наша колетивна пажња усредсређује на бригу о
тим и таквим ознакама српске културне баштине. Пошто таквих
материјалних изражаја баштине у матици има много више, често
заборављамо да је и нематеријална културна баштина врло при-
сутна и значајна и да је никако не треба запоставити. А у дијаспо-
ри је можда таква форма српске културе и више распрострањена,
силом историјских прилика.
УНЕСKО дефинише нематеријално културно добро као “људ-
ско умеће, изражај, вештину или извођење, као и предмет, ру-
котворину, инструмент или простор који је са тим повезан, које
заједнице, групе, и, у неким случајевима појединци препознају
као део своје културне баштине. У складу са ставом 2 овог члана,
нематеријално културно добро може бити: 1. језик, говор, усмено
предање, усмена књижевност или други усмени израз; 2. изво-
ђачка уметност; 3. обичај, обред и свечаност; 4. знање или вешти-
на везана за природу и свемир; 5. знање или вештина везана за
култно и знаменито место и 6. традиционалан занат или вештина.”
(http://www.kultura.gov.rs/docs/stranицe/82128418889499865927/
11.%20Konvencija%20o%20ocuvanju%20nematerijalnog%20kultur
nog%20nasledja%20(Pariz%202003).pdf)
Дакле, сада када су јасне дефиниције материјалне и немате-
ријалне културне баштине, мора се споменути изражај те исте
културе која нас свакодневно окружује. Наиме, српска јавност је
свесна да живот у дијаспори подразумева, постојање у доминант-
ној, страној култури, у којој ми као мањина покушавамо одржа-
ти свој културни идентитет. У том напору, следимо стваралачки
порив у неколико доминантних културних изражаја; фолкорни
плес, и духовна музика, кулинарство, друштвени и сакрални фе-
стивали или колетивна окупљања, народна радиност у форми
сувенира, или породичних заоставштина, позоришна активност
у мањем интензитету, ликовна уметност и писана реч који су у
лаганом успону. Већина ових наведених доминантних културних
изражаја припадају нематеријалном културном наслеђу. Тако да
се нуди закључак како је већински или интензивнији културни
изражај Срба у Канади управо та нематеријална форма култур-
ног наслеђа, коју ми као мањина у доминантној страној култури
савесно подупиремо и одржавамо.
Српска материјална култура је мање више ограничена на са-
кралну архитектуру која је, сем у неколико примера, новијег да-
тума, али је изузетно значајна и визуелно упечатљива. Најстарија
српска православна општина у Онтарију је основана 1913. године
у Хамилтону, а први храм, црква Св. Николе изграђен је 1917. Та
црква више не постоји, а храм се преселио на нову локацију на
Бартон улицу. Nајстарија српска црква у Канади је црква Свете
Тројице у Регини (Саскачеван) из 1915. Уз сакралне објекте ницали
су и објекти за друштвени живот заједница који су често више
функционални него естетски подвизи архитектуре. Њихов значај
је непроцењив за све заједнице у којима играју улогу епицентра
духовног и друштвеног живота.
Затим, ту је писана реч, чији се процват стваралаштва могао
видети у периоду 1930-1945 кроз политичке новинске чланке, ана-
лизе и есеје у Гласу Канаде, касније Гласу Канадских Срба, и Прав-
ди из Торонта, па затим период између 1954 и 1985.јака списатељ-
ска активност и издаваштво постаје интензивно у Авала Прин-
тинг eнд Пaблишинг Цо., из Виндзора, затим средином 1990-тих
кроз отварање неколицине недељних новина у Торонту као што
су недељне: Новине (Торонто); месечне Источник и Гласник (обе
су црквене новине из Торонта), Кишобран (Ванкувер), Слово (Ки-
чинер), Тесла Магазин (Торонто), затим двомесечне и двојезичне
новине Глас Канадских Срба, такође из Торонта, двојезични ча-
сопис за књижевност и културу Људи говоре (Торонто) и Канад-
ски Србобран (Хамилтон), Србија (Хамилтон) и др.
Књижевна активност је у канадској дијаспори била интен-
зивна и у ранијим периодима (1934 – 1983) највише објављивана
кроз новине Глас Канадских Срба, па се тако појављују имена као
Десанка Максимовић, Милош Црњански и Слободан Јовановић
и многи други вредни помена. Пресељењем Гласа у Торонто сре-
дином 1980-тих и оснивањем Српске Националне академије у То-
ронту књижевна активност постаје још интензивнија кроз орга-
низовање литерарних вечери, састајања клубова пријатеља књиге,
довођења познатих српских писаца на предавања и дружење. Од
средине 1990-тих поједини писци из бивше Југославије настањују
канадске градове и стварају и објављују на српском језику, као и
већи број ентузијаста који одржавају продукцију само издатих
песничких и прозних дела. Ликовна уметност је такође у порасту
због многобројних талентованих досељеника у Канаду који на-
стављају да се баве уметничким радом, међусобном сарадњом и
излагањем више у канадским а мање у српским галеријама. На-
равно овај кратак преглед је уопштена слика српског стваралач-
ког порива у материјалном културном изражају у последњих 50
година, и заслужује детаљнији осврт у неком другом раду. Илу-
страције ради, овде је наведено само неколико највидљивијих
примера које би наша јавност могла одмах препознати.
Следећи, контрастни културни пориви овом претходном ства-
ралачком, јесу едукативни и документациони. Многи ће под тер-
мином ‘едукативни’ одмах помислити на школе веронауке и Срп-
ског језика које поуздано и вредно постоје већ стотину година у
српским заједницама у Канади. Најбољи пример је Хамилтон, где
је црква Св. Николе на Бич Рд, освештана 19 децембра 1917, а шко-
ла веронауке и српског језика започела са радом готово у исто
време. Полувековни културни и политички програми на Cрп-
ским данима на Нијагари, у организацији Српске народне одбра-
не, Дражин дан у Бимбруку и Винони, као и Епархијски дани у
Манастиру Милтон, добре су прилике где се школе такмиче у сте-
ченом знању ђака и размењују искуства. Огромну мисију у очува-
њу српског језика и православне вере код Срба у Канади имале
су школе српског језика и веронауке при црквама у Хамилтону,
Торонту и Виндзору које су бројале на стотине ученика и које
су организовале кампове за децу. Једина школа која данас броји
више стотина ученика је Српска школа “Свети Сава” у Кичинеру
која ради у оквиру канадског система основних и средњих школа
за различите етничке групе. Значајан је био и десетогодишњи рад
приватне школе српског језика др Радомира Батурана у Торонту
која је отварала одељења и по мањим суседним градовима и орга-
низовала редовне летње и зимске кампове, на којима су држани
часови српског језика. Велики значај такође имају едукативни про-
грами и многе активности у хорском певању, у фолклору, музици,
позоришту, иконописању, ликовној уметности, традиционалним
рукотворинама и кулинарству. Одлични примери су Први дечји
хор у Канади настао је при цркви Св. Ђорђа у Нијагара Фолс већ
средином педесетих година. Неколико година касније у Торонту
организован је први дечји хор, прва дечја фолклорна група, први
дечји тамбурашки оркестар при цркви Светог Саве. Временом
Душан Салатић
Прилог проучавању екслибриса код Срба Власници екслибриса
Милан Решетар (Дубровник, 1860 –
Фиренца, 1942). Гимназију је завршио
у Дубровнику, а словенску и класичну
филологију у Бечу и Грацу. Доцент сло-
венске филологије на Филозофском фа-
култету у Бечу постаје 1895. године, a од
1919. ради на Филозофском факултету у
Загребу, где је пензионисан 1928. Члан
је Српске краљевске академије од 1940.
године. У приступној беседи Српској
краљевској академији, у контексту надо-
лазећег распада Краљевине Југославије,
Милан Решетар недвосмислено износи
свој поглед на језик Дубровника и ду-
бровачке писане заоставштине: “Мени
су Срби и Хрвати један народ под два
имена, па ми је зато Дубровник српски и хрватски. Али ко дијели
српско од хрватскога мора признати да је Дубровник по језику
Др Миленко Р. Веснић (Дунишић,
1863 – Париз, 1921). Докторирао је правa
у Минхену 1888. године. Био је српски
дипломата у Цариграду, Риму, Паризу
и Вашингтону и представник Краље-
вине Србије на мировним преговорима
у Лондону и Версају, професор међуна-
родног права на Високој школи у Бео-
граду, посланик у Народној скупштини,
министар просвете и министар правде,
члан Француске академије. Oженио
се са америчком милионерком Бланш
Улман. Користећи познанства у висо-
ким аристократским и банкарским кру-
говима, за Краљевину Србију испосло-
вао је повољне кредите и значајну финансијску помоћ. Говорио је
француски, немачки, италијански и енглески језик. Аутор ексли-
бриса француски уметник М. Lordonnois.
увијек био српски”. За историју српског језика драгоцена су
његова издања старих писаних споменика, а од посебног значаја
су његове студије из дијалектологије и историје српског језика.
Др Миленко Петровић (Сомбор, 1884
– Сомбор, 1950). У родном граду завр-
шио је гимназију, а студије медицине
у Будимпешти 1908, као питомац Теке-
лијанума. Добровољно се пријављује у
Српску војску по избијању балканских
ратова. Након завршетка ослободилач-
ких ратова, специјализацију хирургије
завршио је у Дебрецену, а у Сомбор се
враћа 1914, где је постављен за главног
жупанијског физика, чиме започиње ње-
гов дугогодишњи рад на изградњи и уна-
пређењу здравствене службе. Покренуо
је изградњу болнице у Сомбору, а када
је завршена постаје њен први управник
и на тој дужности остаје све до избијања Другог светског рата
1941. Био је изузетно ангажован на разним друштвеним и култур-
ним пољима: Ротари клубу, библиотеци “Лаза Костић”, црквеној
заједници, Соколу, Црвеном крсту, Ватрогасној бригади и Јадран-
ској гарди. Током Другог светског рата хапшен је и прогањан од
окупаторских власти, као и након ослобођења од комунистичких
власти.
Др Александар Васиљевич Соловјев
(Калиш, 1890 – Женева, 1971). Основ-
но и средње образовање стекао је у
Варшави, где је и дипломирао правне
науке 1912. Историјско-филолошки фа-
култет завршио је у Москви 1915. После
Октобарске револуције долази у Бео-
град, где предаје Историју средњове-
ковног српског права на Правном фа-
култету. Докторску дисертацију о за-
конодавству цара Стефана Душана од-
бранио је 1928. Оженио се 1925. године
Наталијом Рајевском, која је такође би-
ла руска емигранткиња. Након Другог светског рата као неподо-
бан, премештен је у Сарајево на Правни факултет, где је изабран
за декана. После резолуције Информбироа, хапшења и суђења,
добио је рок од шест месеци да напусти земљу. Одлази у Швајцар-
ску где на Женевском Универзитету бива изабран за професора
словенских језика и руске литературе. Преводи сабрана дела До-
стојевског и Толстоја. Био је један од најзначајнијих познавалаца
хералдике Јужних Словена. Објавио је радове о византијској и
словенској хералдици, илирским грбовницима и пореклу срп-
ског грба.
Др Корнел Радуловић (Уздин, 1890
– Зрењанин, 1960). Преци Корнела Ра-
дуловића, влашки Срби, половином 19.
века насељавају се у Уздин, место у сред-
њем Банату јужно од Зрењанина. Кор-
нел Радуловић основну школу похађа
у родном месту, а гимназију у Великом
Бечкереку. Студије медицине започи-
ње у Будимпешти, где га затиче Први
светски рат и мобилизација у Аустроу-
гарску војску, 29. Царски и краљевски
пук, 29. Регименту – батаљон Банаћана, јединицу у којој је био и
Милош Црњански. Из Галиције 29. регимента бива пребачена на
италијански фронт, где је заробљен у чину артиљеријског поруч-
ника и где се уписује у списак добровољаца са жељом да се при-
кључи Српској војсци на Солунском фронту. После рата одлази
на студије медицине у Праг, где стиче диплому 1921. и долази у
Велики Бечкерек. Годину дана касније венчао се са Радмилом
Исаковић. Запослење налази у амбуланти Окружног уреда као
рентгенолог, те као специјалиста за грудоболне болеснике. У
области лечења туберкулозе постаје један од водећих лекара у
Југославији и за свој пионирски рад стекао је бројна признања.
Пензионисан је као управник Лечилишта за туберкулозу у Зре-
њанину 1958. године.
У својој приватној лекарској ординацији, нарочито се исти-
цао доброчинствима према сиромашнима. Бесплатно је лечио
учитеље, свештенике, учеснике на Солунском фронту и њихове
породице, а у време Другог светског рата и велики број избеглица
из Хрватске.
Пасионирано се бавио сликањем, фотографијом и израдом
фигура од теракоте. Као велики љубитељ књиге за себе и супругу
Радмилу израдио је екслибрис.
Владимир М. Вукмировић (Трсте-
но, Хрватска, 17.11.1891 – ? после 1962).
Школовао се у Дубровнику, где је запо-
чео и студије. Уочи избијања Првог бал-
канског рата 1912. прешао у Србију, по-
том у Стару Србију и борио се као до-
бровољац у Кратовској чети. 1913, на по-
зив мајора Милана Васића, који је био
секретар Народне одбране и организа-
ције “Уједињење или смрт”, вратио се
преко Беча и Трста у Дубровник и пра-
тио догађаје у Далмацији и Херцегови-
ни. Затим прелази у Бари, потом у посланство у Рим, где је са Љ.
Михајловићем, Ј. Дучићем и И. Мештровићем остао до напада
Бугара на Брегалници 1913, када одлази на фронт и бори се у
добровољачком одреду под командом Војина Поповића Вука.
Након Другог балканског рата наставио је студије у Београду
где је и апсолвирао 1914. По избијању Првог светског рата био је
добровољац у јединици Војислава Танкосића. После преласка
на Крф ослобођен је војних дужности због болести и одлази у
Француску, где наставља студије. Прелази у Енглеску и диплом-
ски рад брани у Глазгову 1918. У Лондону предаје српски језик и
југословенску књижевност до каја семестра 1919, када је примљен
у Министарство иностраних послова. Ради у више посланста-
ва: прво у Риму, од 1921. у конзулату на Крфу, од 1923. у Целовцу
(Клагенфурт), од 1924. био је секретар посланства у Бечу, Атини и
Цариграду. Конзул је био у Букурешту 1926, у Задру 1927, на Крфу
и у Цариграду, потом секретар посланства у Софији, па конзул у
Лијежу и у Лондону. Генерални конзул је у Чикагу од 1934. до 1937.
и у Монтреалу од 1939. Од новембра 1941. до краја Другог светског
рата генерални је конзул у Њујорку. Као антифашиста и искусни
дипломата остао је генерални конзул у Чикагу до 1954, када је
пензионисан. Остатак живота провео је у Дубровнику.
Мирослав Максимовић
Мио страх: Трагом предака
Може ли страх бити мио? Не знам, можда и може. Моја мајка је,
годину-две пред смрт, а после можданог удара, рекла да осећа да
је читавог живота била у неком тихом страху. Од чега? Од људи?
Родила се у месту које се зове Миострах. И ту је, у четрнаестој
години, завршила први живот. Други је, до осамдесете, прове-
ла, у чудном страху, а да никад више није отишла тамо. Живот
страх. Миострах.
Нико од нас, из породице, није био тамо, у Миостраху. То је,
и место и страх, она склонила поред свог и наших живота. Тако
је остало и после мајчине смрти. Све до септембра ове године.
Био сам у Миостраху, а да до пре пар месеци нисам ни поми-
шљао да ћу икад тамо отићи.
Идеје за многе наше подухвате зачете су у кафани. И за овај
мој. А повод је био текст из “Печата”.
Свратио сам, после дуге паузе, једног петка, у јулу, у београд-
ски ресторан “Сунце”, на редовну седницу ПАНУ (Пасуљска ака-
демија новинара и уметника). Тамо затекнем Бориса Беговића.
Кажем му да сам у “Печату” видео, на слици, да је и он био у групи
људи који су поставили крст на Пагу, на месту где је био усташки
логор и стратиште, из комплекса Госпић-Јадовно-Паг. Да, био је,
каже. Ту је убијен и његов стриц. Почнемо причу. Поменем да и ја,
у породици, имам усташку јаму.
Моја мајка, Стоја Узелац, рођена је 1928, као прво дете Ђуре и
Милке (девојачко Родић). Затим је добила шесторо браће и сеста-
ра: Секулу, Невенку, Стану, Савку, Љубицу и Луку. Три куће Узе-
лаца (браћа Ђуро и млађи Миле, и њихов брат од стрица Бошко,
с породицама – најстарији брат Секула настрадао је радећи на
изградњи унске пруге, а сестра Милка удала се за Павла Мареша,
који се, уз свог брата Владу − Чичу, Солунца, преселио у Бачку), и
млин, налазиле су се на уској заравни крај Уне, испод веома стрме
падине речног кањона уз коју се стаза пење до висоравни на коју
је смештено село Миострах (мајка га је називала Мијестра).
У књизи Милана Карановића Поуње у Босанској Крајини (Срп-
ска краљевска академија, 1925, уредник Јован Цвијић) село се на-
зива Мијостра, то је име било и у званичној употреби (потиче из
времена пре Турака.) Имало је 57 муслиманских кућа (8 поро-
дица), 27 православних (7 породица) и 1 католичку. (Пред Други
светски рат, 1941, подаци су били другачији: у селу је живело 16
православних породица у 38 кућа.) Узелци су дошли, пре аустриј-
ске окупације, из Притоке, код Бихаћа, где су се претходно досе-
лили из Лике.
У време Карановићевог истраживања, живели су у две куће
под Гомилом (оближње шумовито брдо), али су се затим спусти-
ли на Уну. Мој деда Ђуро омогућио је својој породици пристојан
живот, за оно време: њиве, стока, приходи од млина. Био је веома
вредан и способан и, по мајчиним речима, спасио би своју поро-
дицу да је имало посумњао шта им се спрема. Баба Милка ишла
је, почетком лета 1941, у Крупу, видела је да руше православну
цркву и кад се вратила предложила је да одмах спакују децу и оно
што могу понети и да оду у Србију. Деда је то одбио речима: “Где
да идемо. Ја нисам никоме учинио ништа нажао, живео сам као
исправан човек у Фрањиној држави, па у југословенској, сад могу
и у хрватској.” Сазнао је шта актуелна држава спрема исправним
људима сувише касно: убили су га у млину, или негде у близини,
и бацили у Уну, пре општег покоља (после покоља, моју мајку је
њихов пас одвео до места на Уни где је видела очев леш, закачен
за грану у води).
И покољи у делу Крајине на левој обали Уне – од линије Бихаћ–
Бос, Крупа на запад, до Кордуна и Лике – одвијали су се по стан-
дардном усташком обрасцу: видело се да постоји централни
план истребљења, а извршење и време зависили су од локалних
прилика. Прво су виђенији Срби, и Јевреји, или одмах убијени,
или одведени у комплекс логора Јадовно и тамо уморени. Затим
су, крајем јула, сви одрасли мушкарци позивани на “рад”, при-
купљани на одређеним местима, па побијени на локалним стра-
тиштима. На крају су читава села – жене, деца, старци – “добро-
намерно” одвођена на промену вере и успут побијена на унапред
одабраним локацијама. На овом терену, извршиоци су углавном
били локални муслимани, што новопечене усташе, што обични
сељаци, привучени државном пропагандом и обећањима. Глава
је била у Бихаћу, велики жупан Љубомир Кватерник, а руке су
били његови доглавници по већим местима. У Мијостри, инспи-
ратор и коловођа је био локални хоџа Бећир Борић.
И ту су прво убијени мушкарци, неколико њих у атару села,
полуприкривено, а већина је одведена на “рад” и убијена, веро-
ватно у Мациним доловима код Цазина. Рекох како је убијен мај-
чин отац, стриц Миле је спаљен (с неколико железничара) на дру-
гој обали Уне, у штали код железничке станице Грмуша, а за стри-
ца из другог колена Бошка (вешт столар, мајка је десетак година
после рата видела у Сарајеву сто са његовим потписом) не зна се
где је и како убијен. У наредних неколико дана, усташе су, да би
живаљ мирно сачекао наредне догађаје, шириле по селу глас да ће
се мушкарци ускоро вратити са рада (чак се један младић вратио,
са траком око рукава као потврдом да је постао католик), али да
ће пре тога, чим стигне наређење од Поглавника, остали морати
да оду на промену вере, да пређу у католичку или муслиманску,
јер православаца у хрватској држави не може бити.
Тешко је замислити како се моја баба тих дана осећала: сама,
са седморо деце – најстарије ушло у четрнаесту, а најмлађе тек у
другу годину живота – могла је само да чека, правећи се, пред
децом, да је све у реду. Али како сакрити стрепњу и тескобу? Моја
мајка је једном рекла да не зна шта им је, тих дана, било теже –
бесане ноћи или тешка јутра. Вероватно је у ваздуху треперила
сенка наде: па, добро, променићемо веру, кад се већ мора, муж
и отац ће се вратити, и тада ћемо ваљда моћи да одемо у Србију.
У суботу, 9. августа, касно поподне, почели су да прикупљају
жене, децу и старце у центру места, полако (српске куће биле су
расуте, свуда, по далеким ободима села), да би их одатле повели
у Цазин, на промену вере. (Злочиначка памет припремала је, као
у позоришту, сцену за покољ, па је водила рачуна и о детаљима
– логично је да се промена вере, као свечан чин, обавља у недељу.)
Како ли су се моје ујне и ујаци, деца, попели уз ону стрмину
изнад Уне, већ по мраку (Узелце су, изгледа, повели доста касно)?
Могуће је да неки од њих никад пре тога нису били у селу, осим
на крштењу. Када су се сви окупили, колона од око 180 особа кре-
нула је, пешке и на колима, “ка Цазину”. Породицу моје мајке
ставили су, ваљда због мале деце, на кола. Била је јака месечина,
и моја мајка се сећала да је видела, поиздаље, колону сељака са
обрисима, према месечини, дугачких секира на раменима. Није
то хтела да каже мајци. (Према њеном, траумом покоља и касни-
јим можданим ударом збрканом сећању, у покољу је учествовао
само један усташа, наоружан пушком, остало су били сељаци из
Мијостре и околних села са секирама, расађеним косама, кољем,
али по другим сведоцима било је ипак неколико усташа с пушка-
ма; можда је само тог једног видела, или само њега запамтила, јер
им је пре рата долазио у кућу.)
Испред засеока Дурџићи, колона је скренула десно и колским
путем кренула ка Дурџића гају. Заустављена је у удолини, поред
шуме, на чијем рубу је била јама (пећина) звана Безданка. Док су
их сакупљали на платоу удолине, моја баба је, изгледа, схватила
шта ће ту бити, скочила је с кола, с намером да бежи, повукав-
ши за руку моју мајку и држећи у наручју најмлађег Луку. Усташа
са пушком, пуцао је и погодио моју мајку у десну мишицу, док је
падала видела је како је један ударио њену мајку секиром, чула је
њен самртни уздах и видела брата Луку како се откотрљао низ
траву. Истовремено су кратко запуцали они с пушкама, а остали
навалили са својим хладним оружјем. Пре но што се онесвестила,
лежала је, жмурила и слушала звуке покоља: мукли јауци, тешки
уздаси (по њеном сећању, није било запомагања и врискања), уз
галаму убица да ће сутра за Београд, да све Србе униште.
Освестила се ујутру у Безданки, где су побацани побијени.
Била је близу отвора јаме, на неком испусту, изнад гомиле лешева.
Из гомиле је избауљала њена вршњакиња и кума Даница Јели-
чић, рањена секиром у главу. Помажући једна другој, њих две су
се извукле из јаме и, с муком, кренуле кроз кукурузе и шибљаке
ка селу. Дошле су до једне од кућа Мареша, с којима су Узелци
такође били у кумству, у којој је живео онај покатоличени младић
Огњен Војводић
Папске посјете и пет римокатоличких мисионарских мантри
Пилатовска правно-политичка оправдања
“Зашто се неки Срби толико боје папиног доласка ако су сигур-
ни у своју вјеру и идентитет?” – иза овако погрешно постављеног
питања се крије погрешно постављање `теолошких` теза и изо-
кретање религиозне логике с намјером релативизовања религио-
зних разлика, политичке и богословске сукобљености правосла-
вља и римокатолицизма. Заправо, свјесна злоупотреба црквеног
учења у намјери стварања погрешне представе о узроцима вје-
ковног сукоба православља и папизма, а у прпагандној кампањи
прикључивања државе Србије чланству програма папског па-
стирског похођења свијета и народа.
У том циљу се на политичко-религиозном плану прикривају и
релативизују религиозни разлози српско-хрватског сукоба, а вје-
ковни ватикански прозелитизам према православним Србима
приказује као супростављеност националних интереса Срба и
њихових балканских сусједа. Разлози ратовања Срба с комшијама
римокатолицима по таквој пропапској пропаганди нису вјерске
природе, одбрана од папског програмског пројекта ‘покрштава-
ња’ и погрома ‘православних шизматика’, већ племенске размје-
рице никад довољно христијанизованих балканских народа.
Процесом поједностављивања питање папских посјета и сарад-
ње с Ватиканом се с вјерског и моралног спушта на правно-поли-
тички ниво, а православнима се предочава да се сарадња с држа-
вом Ватикан одржава на државном `ванвјерском` простору, те
пошто је Ватикан држава, а и Србија је држава, позивање и посје-
те папе могу организовати политичари без питања и `уплитања`
православне цркве. Руковођени таквом претпоставком, уређива-
њу и припремању папски посјета приступају политичари ванпра-
вославних назора, заговорници евроатланских политичких и ре-
лигиозних интеграција, то јест безбожне `племенске поглавице`
без црквених поглавара ако се противе посјети понтифека.
Поред политичара који знају мало или нимало о православљу, а
тиме ни о последицама сарадње с римокатолицизмом, у кампањи
папске посјете учествују поједин православни пастири, што свему
даје пилатовски карактер прања руку од вјерске и политичке одго-
ворности правно-политичким оправдањима. Свођење папске по-
сјете на политички догађај и међувјерски дијалог јасна је прозелит-
ска намјера, и као што осјете и неупућени у чину папиног доласка
има нечега много злокобнијег и мрачног, него што је помирење с
непријатељем у рату, нечега што изазива душевни отпор.
Постављање питања односа с државом Ватикан и папских по-
сјета као само међудржавног и политичко-правног питања била
је стратегија српских прозападних партија протеклих петнаест
година, тј. од доласкa на власт Демократске опозиције Србије
2000. године. Први примјер примјењивања такве демагошке `ду-
ховне` доктрине био је предлог првог предсједника Државне за-
једнице Србије и Црне Горе, задуженог у црногорској власти за
одвајање митрополије црногорско-приморске од Српске право-
славне цркве, савјетованог од декана Богослоавског факултета
СПЦ-а по питању папске посјете, да држава Србија, пошто је и
Ватикан држава, на државном нивоу позове папу као државни-
ка у Србију и тако избјегне расправе са ‘светосавцима’ у Српској
цркви. Исти принцип је касније на власти користила Демократ-
ска странка у кампањи припремања папске посјете, предсједник
Србије Б. Тадић је више пута позивао папу у Србију на основу
истог `политичког принципа`, као и други функционери ДОС-а,
уз активно лобирање у Српској цркви.
Исти принцип данас примјењује актуелни шеф дипломатије
Србије, који је изјавио: “да Србија има односе са “Светом столи-
цом” на политичком плану, не као с верским поглаварима, већ као
с државницима”, а практичан примјер је потписивање Споразума
о сарадњи у области високог образовања, јануара прошле године,
између Влада Србије и Ватикана, које су потписали шефови ди-
пломатија Србије и “Свете столице”. Такође, као и споразум Ва-
тиканске библиотеке с Народном библиотеком Србије, која је
склопила више спразума с Ватиканом него са свима културним
установама правосалвних народа и цркви свијета. После потпи-
сивања споразума, шеф српске дипломатије у том смислу нагла-
сио је ,,да је с аспекта државе Србије, свакако од интереса да на
државном нивоу папа Франциско посјети нашу земљу”, додавши
“да не може да говори о односима између католичке и православ-
не цркве”, нагласивши: “У интересу је наше државе да се пронађу
што боље могућности за дијалог и међусобне посете највиших
црквених великодостојника и државних функционера”.
Кампања учлањења Србије у круг држава папских `пастир-
ских` посјета, пропаганда за позивања папе у посјету Србији, дос-
тигла је врхунац овог мјесеца изјавом предсједника Србије Томи-
слава Николића новинској агенцији Спутњик, непосредно прије
пута у Москву. Пошто је предсједник Николић позван у Русију
ради уручења награде Фонда јединства правславних народа, Ни-
колић је нагласио у духу југословенстовенства и политике `не-
утралности` да је заговорник јединства не само православних
народа него свих хришћана. Предсједник Србије је своја овла-
шћења промовисања политике `неутралности` проширио и на
вјерску `неутралност`, стављајући се у улогу духовног савјетника
руског патријарха, рекавши да је предлагао руском патријарху
и српским владикама да је корисно да се заложе за посјету папе
Србији. У традицији титоистичке трилтералне политике, пред-
сједик Србије предложио је помирење с папизмом и подучавао
православне владике богословљу, препоручујући политику `не-
сврстаних` и црквеној политици СПЦ-а, то јест по питању пра-
вославља којим је српски народ једино недвосмислено везан за
Русију.
Дакле, данашње српске партије на власти не разликују се по
питању религиозних евроатланских интеграција од Владе ДС-а,
нити по занимању за протестантске политичке и религиозне док-
трине. Интереси српских актуелних партија на власти поклапа-
ју се и с интересима и антиправославном праксом црногорске
власти по питању папизма и програма папских посјета, то јест с
курсом конкордата, какав је 2012. године направила Влада Црне
Горе с Ватиканом, игноришући православну митрополију црно-
горско-приморску и Православну цркву уопште. Црногорско-
ватиканским конкордатом су римокатоличкој цркви дата већа
овлашћења вршења мисије на подручју Црне Горе него у римока-
толичкој Пољској и Хрватској.
Споразуме с Ватиканом су правиле и православне Краљеви-
не Србија и Црна Гора, али на нивоу уређивања међудржавних
односа и без иницијатива о међурелигиознм односима и папским
посјетама. Поред свих бирократских уговора с државом Ватикан,
Срби памте јуословенско-ватикански конкордат, Конкордатску
кризу познату по Крвавим литијама и убиству тровањем српског
патријарха Варнаве 1938.године, када се српски патријарх супро-
ставио конкордату који је омогућавао спровођење унијатске ми-
сије над православнима на подручју Краљевине Југославије. Па-
тријарх и Синод су црквеним саопштењима и свим средствима
грађанског протеста протествовали против ратификовања кон-
кордата у Скупштини Југославије, а посланицима који гласају за
ратификацију конкордата запријећено је избацивањем из Српске
православне цркве. У познатој посланици против конкордата, ко-
ју је патријарх Варнава писао на самрти, патријарх је на крају по-
ручио: `Нека је част Турцима и нека је срам таквим православци-
ма и таквим Србима.`
‘Духовна’ демагогија
Друга римокатоличка екуменистичка мисионарска мантра јесте
‘забринутост због угрожености хришћанског свијета од радикал-
ног ислама’, а због чега је ‘неопходно’ зближавање папизма и пра-
вославља. Иста медијска мисија која се користи у НАТО кампањи
у Србији, док се у Црној Гори и Украјини у НАТО кампањи под-
стиче страх и од наводних освајачких планова Русије и Србије,
од којих ће их штитити НАТО, а папизам од ‘великоруског пра-
вославља’.
Oд средњовјековних крсташких похода, до формирања
ИСИЛ-а, евроатланска алијанса манипулише муслиманским фак-
тором на Истоку. Европско освајање свијета почело је позивом на
одбрану од исламског `освајача`, а кога је евроатланска алијанса