Бекство у анонимност

је уништавао људску осетљивост. Човек који гледа телевизију не
види свет око себе, а свет око нас је понајвише наш мали, али од-
лучујући свет, одлучујући за то какви ћемо да будемо као људи.
Ако родитељи не виде дете, а дете буљи у екран, где је онда свет?
Ту је и поплава електронских игрица, касније и мобилни телефо-
ни који су допринели да се укине природна људска комуникација,
да човек ове цивилизације постане глупљи од те справе коју не-
прекидно користи. Погледајте само младе даме које немају децу,
али воде кучиће, седају у кола, и возећи, истовремено разговарају
с неким. О чему? Такве немају шта да кажу, ни телефоном, а ни без
њега. Исто је и са мушкарцима. Има их све више који кучиће воде
код фризера и гурају њихове њушке свима под нос преко фејсбу-
ка, уз срцепарајуће дивљење тим јадним животињама.

После париског маја, јунак се вратио у Београд где је започела јун-
ска побуна студената. У вашем роману, ови београдски бунтов-
ници делују као аматери у поређењу с оним париским.
Чак и горе од тога. Док су тамо студенте предводили Сартр и ње-
гови фанови – данас познати филозофи и хуманисти као онај
“лекар без граница” Бернар Кушнер, а поред њега Анри Бернар
Леви, Андре Гликсман, Ален Филкиенкраут, Данијел Кон Бендит
и други представници француске “нове филозофије” – овде су
главни били професори Филозофског факултета, тумачи марк-
сизма. Не зна се ко је јаднији, та филозофија или њени гласного-
ворници.

Хоћете да кажете да су наши студенти били маргиналци соп-
ствене побуне?
Наши студенти су кренули спонтано, док су они тамо били при-
премани, наводно, била им је потребна реформа универзитета. На-
ши студенти из студентских домова нису били довољно исполи-
тизовани, таворили су као сиротиња. Међу те побуњенике без ци-
ља и платформе одмах се убацила дедињска младеж. Они су у-
јутро излазили из својих свилених постељина, мешали се са ста-
новницима Студентског града који су спавали испод ћебади и у
трулим чарапама, били су то вештачки, накарадни спојеви. А сви
заједно су галамили. Носили су транспаренте с ликовима Тита,
Маркса и Лењина. Разуме се да их је Тито одмах прихватио. И
смирио. Неки од њих су зарадили коју ћушку и отада те ћушке на-
плаћују. Један од најуспешнијих манифеста те побуне био је нег-
дашњи Дантонов говор који је изговарао један глумац. Тај говор
је пример испразности и пример како се неканалисано бунтов-
ништво лепи за шупље пароле и јалова обећања.

И док јунак романа мисли на Карлоте, која је остала у Европи,
њега пут одведе на Корчулу, где се одржавала Филозофска летња
школа. Ни за тај скуп нисте показали превише симпатија.
Не превише, него нимало. Ту су опет главну реч имали марксисти.
Овога пута упињали су се да афирмишу некаквог младог Маркса,
како би испеглали грубости оног старијег. Све је то било пресипа-
ње из шупљег у празно. Од тога су годинама живели праксисовци
и групица комуниста Београдског универзитета који су се изда-
вали за филозофе. Мој јунак је радије током тих њихових школо-
вања на Корчули проводио време са рибаром и његовим синчи-
ћем, у ували Пупнатска лука. Тих дана су совјетски тенкови ушли
у Праг и збунили мислиоце. Шта сад с Марксом, да ли аплауди-
рати његовој успешној антиципацији тенкова као средства про-
греса или само његовом имплицитном залагању за тенкове? То
јест, да ли бити за такву акцију или остати само на теорији. И док
су се они замајавали сличним питањима, мој јунак је мислио на
Карлоте и прижељкивао њихов сусрет.

Може ли се “Карлоте” сматрати аутобиографским романом?
Свака књига је аутобиографска. И “20000 миља под морем” Жила
Верна је аутобиографска књига. У роману “Карлоте” нисам много
измишљао. И поред тога, имагинацијом се прави реалност. Све по-
стојеће нису начиниле руке, машине, марва, већ имагинација. Чо-
век на тај начин не престаје да показује да је створен по лику и
обличју Бога.

Најзад, Карлоте и приповедач се поново сретну у Паризу. На једној
вечери удвоје он је пита шта мисли сада о револуцијама. Она каже:
“Једина револуција која се икада догодила, и која траје, јесте дола-
зак Исуса Христа” Да ли је то став јунакиње или пишчев став?
Због те реченице је написан роман, схватио сам то тек кад је обја-
вљен. И веома сам срећан због тога.

Можда је у томе и одговор на наше прво питање: зашто о “Кар-
лоте” нико од критичара није писао?
Неверујући су владари јавне сцене, према томе, кад уоче неког ве-
рујућег, у хришћанском подручју, у Европи, па и овде код нас, који
смо постали некаква периферија тог континента, они се устреме
на њега. Клевете, блаћење, хушкање и друге бедастоће хришћани
примају као искушења. Не тако давно, Серафим Роуз је указао на
повратак катакомбног хришћанства. Дошло је време да се прави
хришћани повлаче не само пред атеистима, већ и пред навалом
номиналних хришћана који компромитују сопствену веру. Међу
њима, најгори су они из клера.

Како видите савремену српску књижевну сцену?
Све мање ме занима та сцена. Не видим шта би ме ту занимало.
Критичари се баве формом. Откако их је инфицирао Борхес и
слични, уболешћени писци сматрају да су све приче испричане,
да нема садржаја који не би био понављање реченог, једино што
им преостаје јесте форма. Форма, форма, то је њихова душевна
храна. Па то је наказно, морбидно. Тај тренад траје од концеп-
туалиста модерне, преко постмодерне, до данас, дакле, већ деце-
нијама. Пошто су заједно, критичари и писци, допринели дана-
шњој аморфности књижевности, сад немају за шта да се ухвате.
Све је дозвољено, све је уметност, почетници наступају на теле-
визији која их потписује као “књижевник”, “уметница” и слично.
Против опште произвољности данас се највише буне управо они
који су јој највише допринели. Сад убиру плодове своје сетве: ТВ
водитељке, козметичарке, манекени, робијаши и други заузимају
књижевну сцену.

А Универзитет, са својим катедрама за књижевност?
Професори су пригрлили канон који су сами начинили, ушанчи-
ли су се у том канону као у заједничком гробу из кога мрморе јед-
но те исто. Одавно нису успели да смисле неко име за које би се
после ухватили, као својевремено за Павића, кога нико од њих да-
нас не помиње. Тако они раде: измисле неко име, од њега начине
реалност, па се после држе те реалности не примећујући да се за-
право ни за шта и не држе. Да ли се ико од тих каноника извини
публици што ју је годинама замајавао неким писцем кога је он
први заборавио? Није, наравно. Ћуте, рачунајући на кратко пам-
ћење гомиле, на неукост и неизграђеност аудиторијума.

Видите ли неко боље сутра за нашу књижевност?
Ех... да сам полетан као некад, кренуо бих од реформе основног
кућног васпитања и школског образовања. Онда бих избацио из
читанки којекакве чаршијске величине, ангажовао бих стручња-
ке да осветле лик Саве Мркаља, на пример. Поново бих објавио
оног Анђелка Крстића из Лабуништа. Открио бих Драгослава Ма-
нића Форског из Бабушнице. Има још отписаних Срба којих се
ваља сетити.

Свет и ми?
Ми нисмо изоловани од света, напротив, много тога лоше што
стиже овамо лепи се за нашу лаковерност и површност. Светска
књижевност и њени тренутни шампиони ме не радују. Паметни
писци удаљавају се од чаршија, париске, њујоршке, одлазе у скло-
ништа где ће радити оно што воле, колико је то уопште могуће.
На пример, Мартен Паж, чија су три романа преведена на српски
језик, али као да нису ни објављени. У Паризу је имао успеха. Ду-
ховит је и паметан, има стила, то не може баш да се не примети.
Па ипак, напустио је родни Париз, отишао у Нант. Није дозво-
лио успеху да га покори. Успеху, то јест чаршији. Да, Париз има
своју чаршију, Њујорк своју, о Сан Франциску, краљевству гејева
да и не говоримо. Писац који би доиста хтео да некуд оде треба да
окрије невидљиви свет, духовност коју нико не може да спречи.

Како онда писати књижевну историју?
Једном ми је дошла у руке антологија савремене приповетке ма-
лог народа са севера Европе. Узмем да читам, убрзо видим да ту
нема вредних дела. Па шта ако је тако: имају то што имају, прину-
ђени су да од тога што имају праве антологије, историју, културу,
шта би друго. Међутим, жалосно је ако ти осредњи писци, с об-
зиром на то да су унети у антологију, уобразе да су великани. Не
доживе сви једнако такав престиж, не будимо неправедни. То је
тако свуда, ништа се ту не може. Није искључено да код њих негде
у сенци, непожељан, неки даровити јадничак пише песме, драме,
романе. Кога то он интересује, кад је инокосан?

Са Светозаром Влајковићем разговарао Мирко Палфи