Девојка

Жена која плаче
Када сам погледао у небо, било је светло и пуно звезда, однекуда је
дувао свеж, прохладан ветар. Мало сам увукао главу у подигнуту
крагну капута, ставио руке у џепове и ослушкивао ноћне шумове
у пустој улици с дрворедом липа. Био сам одлучио да кренем.
Одједном, иза мојих леђа, нагло се отворила баштенска капија
из које је изашла једна млада жена у пратњи нешто старијег му-
шкарца. Приметио сам да жена плаче и како јој крупне сузе све-
тлуцају на лицу. Мушкарац ме је накратко погледао, као да му
није било право што сам се ту задесио, и повукао жену за руку.
Витка и отмена, она ми је поред њега деловала неприродно
док су одлазили низ улицу. У једном тренутку жена се благо окре-
нула и погледала ме, али ју је мушкарац поново ухватио за руку.
Остао сам да стојим нем на месту и гледам у правцу куда су
њих двоје одлазили. Онда су наврла питања на која нисам нала-
зио одговор.

Лептир
Ана лежи на леђима у трави и гледа звезде, латице неба. Руке су
јој раширене, а лева нога мало савијена у колену. Њена равна коса
просута је по зељи као свила. С десног рамена смакнута бретела
открива изазовну унутрашњост према подигнутим грудима. Млад
месец смеши јој се из прикрајка, између тамнозелених крошњи и
крова куће. Једна распевана птица, коју не види, као да је и сама
срећна као она.
Лево од ње, у тамнољубичастој измаглици, протеже се мирно
море. Чују се тихи звуци таласа који запљускују пешчану обалу.
Млака пенаста вода мами је да заплива. Али, остаје да лежи. Не-
бески кишобран изнад ње испуњен je светлуцавим чиодама које
дишу руменим сјајем и то је оно што је привлачи да тако занесено
утапа поглед у то огромно зажарено пространство.
Ана има необјашњив разлог за такво задовољство, опуште-
ност и мирноћу; једноставно је срећна. Због младости, због топле
ноћи која је запљускује. А, сем тога, она је сама, што воли, и тако
мајушна у том пространству које је окружује.
У једном тренутку, када се потпуно преда земљиној тежи, на
кратко осећа неку снагу која жели да је подигне у висине. Побоја
се тог осећаја, али и пожеле да се то деси. Кад би ме, помисли,
овако у полусну тај неко или нешта понео горе да ме љуљушка док
сасвим не усним.
Ана не зна да је неко гледа прикривен иза завесе. Не зна ни да
је тај неко толико заљубљен у њу, да би све дао да је привине уза
се и спусти један пољубац на њене усне. И Ана га можда не би
одбила, кад би знала. Али, тај неко нема храбрости да јој то каже,
јер сваки пут пред њеном лепотом остаје без речи и сметен, док
му се она смеши зацакљених очију. Он и даље стоји крај полуо-
твореног прозора и гледа је тако крхку те сањиве вечери, молећи
Бога да то потраје што дуже. Моли се да никакв шум не прекине
њено сањарење, ни ветар, ни птица, ни вечерње звоно...
А када Ану, ипак, савлада сан и она утоне у други свет, он, тај
неко, претвара се у лептира и сасвим нечујно спушта на њено
раме, остајући тако дуго нем и загледан у уснуло издужено лице,
не усуђујући се ни да дише.

Жеђ
Можда само сањам, помислих тада, устрептао и помало замућене
свести, када је већ једном напокон раширила ноге и дозволила да
упловим у њу.
Дуго сам чезнуо да клизнем у њено раскошно и мирисно тело,
сагоревајући већ неколико пута раније и пре тога, а сада, када се
то коначно и догодило, помислио сам да сам као буктиња стигао
у рај. Мора да је тако лепо само тамо, мишљах.
Имала је прелепо лице мала Валери, нежно и глатко, посебног
сјаја, очи са срнећим зеницама и трепавицама дугим као шума. Де-
војка изузетне лепоте за којом сам чезнуо дуго и чекао да дозри као
јабука. Бејах блесаво штене, увек се врзмајући око тих ногу и за-
обљених колена наткриљених кратким хаљинама, не губећи наду.
Њене трептаве груди навирале су испод, дишући као птице
у гнездима. Оне су ме привлачиле више од било чега другог на
свету, онако стешњене унутра испод платна, као заробљене, у
жељи да распрсну те уплетене нити које су их прекривале и да се
ослободе.
Отварајући и затварајући трепавице као мале лепезе, гледала
ме је одоздо својим бадемастим очима из којих нисам могао про-
читати ништа јасно. Али, ми тада бејасмо два пламена која и нису
мислила ништа друго него да се прогутају међусобно, и то онда
када је то она, ни сам не знам због чега, одлучила.
Обома нам беше први пут. И што сам се више давао, више сам
узимао.
Валери беше љупка и отмена дамица, а ја успламтели момчић
који је желео што пре да убере сочни плод који му дуго беше далек
и недоступан. О, колико је то дуго трајало.
Светле спрудови звезда над нама као расуте небеске пчеле и
налик су на цветиће њене посувраћене хаљине. Жало се љуби с
морем, као што ја срчем сок с њених меких усана. Усидрен међу
ногама и на облинама тог тела које љуби венац месечеве пене, гње-
чимо камилицу и ваљамо влати.
Стишана ноћ лековите светлости запљускује нас далеко од
свега, као да смо на крају света.
Да бих надвладао жеђ за њом, не испијам пехар брзином ожед-
нелог.
Али, ми овоме нисмо вични и брзо венемо као последња звез-
да на истоку.

Хаљина
Вероватно ме је пробудио тихи ромор пролетње кише након што
сам опуштен заспао. Можда и неки шум који је изазвала Валери
док гола стоји код ормана загледана у његову унутрашњост. Де-
сетак лепих хаљина разних боја збуњују је док се одлучује коју да
обуче на божанско тело. Непомична је као статуа.
Валери, не облачи ни једну. Ти си најлепша таква.
Њена леђа, рамена, бокови и танке руке саздани су од најлеп-
ших линија за доброг сликара. Црна коса јој пада низ тело ствара-
јући контраст с ружичастом кожом. Светлост отвореног прозора
баца меку сенку на њено бедро.
Валери, још мирише постељина на тебе, као и цела соба.
Она није свесна да је гледам. У огледалу десно код прозора
видим и њено лице с бадемастим очима, крупним као у младе
припитомљене срне. Само су јој груди мале, као код напупелог
девојчурка. Штрче право као свеже воће.
Не мичи се, Валери. Остани тако довека. Шта бих лепше могао
гледати?
Дражесно извијене главе начас личи на птицу. Расцвала мла-
дост као просуто цвеће. Узима небескоплаву хаљину, подиже је и
дуго осматра, неодлучна. Не, она лево руменкасте боје је лепша,
али на вешалицу враћа и њу. Или ова за којом управо посеже, бе-
ла као снег или трешње у цвату.
Валери, ти си ружа на којој још сија киша, латица неба, сјај
неке далеке звезде. Не чујем шта шапућу твоја уста, или ми се то
само чини.
Бразда с тамнином међу ногама излудела би сваког владара.
Звоно с катедрале, траг молитве на уснама... Олуја у мом срцу не-
мирног бика као да окреће Валери према мени. Блага симфонија
погледа и стидљива заруменелост образа. А одмах потом преко те
нежности лагано пада хаљина.
Ех, Валери! Зашто прекидаш мој сан?