11.
Јовица Ђурић

Девојка

Касније, током лета, када су дани августа постајали бели од жеге,
дечак је шетње поред реке продужавао даље узводно. Обично је
то чинио у поподневним сатима, након ручка, када би се отац и
мајка повукли у хладовину испод сеновитог ораха. Они би тамо
у лежаљкама дремуцкали, а дечак би се, након што би му доса-
дило да се игра у дворишту или на брегу изнад куће, упућивао у
долину. Некада је носио рибарски штап, а чешће је ишао без њега,
с рукама у џеповима.
Док би корачао високим насипом, поред рукаваца обраслих
младом трском, често је виђао дивље патке које би уплашено
бежале у густиш. Река је на тим местима лети пресушивала, ства-
рајући језерца устајале воде, са заробљеним рибама и жабама. Де-
чак је на тим местима убрзавао корак јер му се није свиђао мирс
муља који се испаравао на врелом сунцу. Очију сужених од жеге
хитао је да што пре стигне до неког вира, у хладовину широких
крошњи наднесених над њима. Застао би за тренутак гледајући
како у дубини блеште стомаци риба које би он веома радо да уло-
ви. Често би забацивао удицу и дуго чекао да нека загризе, разо-
чаран ако се то не би десило. А када би га топлота дана запљусну-
ла чак и у хладу, бућнуо би у воду, мало пливао, па опет седео на
обали са штапом у руци.
Тада је из ватре ужареног дана банула девојка у лаганој летњој
хаљини. Није могла видети дечака који се налазио иза грма. По-
гнуо се што је могао ниже, више и не обраћајући пажњу на пло-
вак који се лелујао на површини реке. Девојка се спустила на
спруд од златног песка и сама заклоњена дрвећем на обали. Одла-
жући хаљину на грану иза себе, легла је наузнак загледана у чвор-
новате гране наднесене над њом.
Дечак је готово зауставио дах, као да би га и он могао одати.
То је било сасвим нешто друго од гледања у тело његове мало ста-
рије рођаке, која се увек с њим купала у костиму. Ту пред њим,
сада, била је опружена на песку девојка која се сунча, купастих
груди, једрих и тамних брадавица. Та девојка крепких удова, сем
тога, била је потпуно гола с малом шубарицом међу ногама, а он
тако нешто досад није имао прилику да види и осећао је како га
узбуђује.
Она није баш тако близу, па дечак не види детаље њеног лица,
тек профил с малим носом и усне, косу расуту по песку и руку
која захвата сува зрнца, подиже их и пушта да цуре. Пита се как-
ва је боја њених очију и каква је када се насмеје. Њено тело је тако
заобљено, чини му се и нежно, а кожа свуда једнако, али не пре-
више потамнела од сунца.
Након што заплива одмереним замасима и врати се испод
крошње већ румене од зaлазећег сунца, дечак види како су јој ка-
пи разасуте по кожи као ситни бисери и како клизе низ ноге у
песак. Лаганим покретима отреса воду из завитлане косе. Онда
длановима дотиче набубреле дојке, као да их милује, а затим
спушта руку међу бутине. Тада нешто у његовим ћелијама почи-
ње да подрхтава и одмах потом полагано да расте и дебља танки
црвић међу ногама.

Када је девојка довољно сува, прво облачи беле гаћице, а одмах
затим и хаљину која прекрива њене груди које штрче. Одлазећи
елегантним кораком оставља траг у песку.
Већ се гасне румени сутон.
Дечак непомично стоји још неколико тренутака загледан тамо
куда је девојка нестала, уздрхтао, занесен њеном лепотом која
ишчезава као сан, запитан хоће ли је икада више видети.

Двоглед
Кроз прозор је видео благу падину прекривену чистим снегом.
Понека пахуљица још се лелујаво спуштала радосно и свечано.
Скијаши су већ били заузели брег, али њему се више свиђало
унутра, поред великог камина, с књигом у руци. Било је ту још
неколико гостију којима се више допадала топла соба од хладно-
ће на снегу. Пламен је лизао крупне цепанице, а пуцкетање ватре
га подсети на детињство и бакину фуруну. Његова супруга Катја
била је напољу с неколицином скијаша.
Отпивши гутљај црног вина, пожури да заузме једну фотељу
крај прозора. Тако је имао добар преглед онога што се дешава
напољу. Отвори књигу коју је намеравао да чита, када га једна
жена, такође носећи чашу вина, замоли да седне с друге стране
сточића. У другој руци држала је двоглед. Шта ће јој двоглед,
запита се, али не рече ништа. Била је лепа и млада. Црна коса пре-
кривала јој је већи део лица. Младост, природна лепота, помисли
и настави да чита.
Али, госпођица, тако је закључио, није имала мира и стално
је двогледом нешто посматрала напољу, према брегу. Можда се
брине за некога, запита се, јер му је помало сметала та њена зна-
тижеља. Устајала је, седала, па се опет протезала запињући за
сточић.
– Бринете због нечега? – не одоли а да не упита.
Она му упути сањив поглед.
– Мој дечко је горе на брегу. Воли скијање.
– А, тако – рече. – Немате ваљда разлога да бринете.
– Не разумете ви – прозбори тихо. – Свака му је сукња драга.
Не престаје да трчи за њима.
– О! – беше све што је рекао.
И опет се настави то њено гледање кроз двоглед. Била му је ин-
тересантна са тим високим грудима и одлажући књигу, правећи
се да и сам гледа кроз прозор, у ствари крадомице зурећи у њену
косу, учини му се да је видео Катју како је пројурила на скијама.
– Извините, да ли бисте ми на трен посудили ваш двоглед? –
замоли ни сам не налазећи прави разлог за то.
Она му га, уз онај једва приметан осмех, пружи без речи.
Изненади се како се кроз двоглед тако добро и јасно види све
до у детаљ. На дну стазе, у подножју брега, угледа Катју како се
љуби с непознатим мушкарцем. Беше као да сања. То га погоди као
гром. Часак касније, постајавши мало, такође без речи, врати мла-
дој дами двоглед и похита у собу.
Требало му је мање од петнаестак минута да се спакује и ауто-
мобилом напусти хотел, без речи. Притискао је гас, као да жели
што пре да побегне од тог места, док су му се мишићи лица напи-
њали до бола.
Док се спуштао с брда до главног пута видео је како се ваздух
кити крупним пахуљицама.

Pages: [ 1 ] [ 2 ]

Слични текстови


Урош Тимић
Дрво живота

Зоран Б. Ивановић
Mi son fermato

Милорад Ђурић
Ко на Зејтинлику лежи?

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2024