Достојевски у делу Јустина Поповића (1)

Идеја Достојевског, исказана кроз Димитрија Карамазова
у роману Браћа Карамазови, да је човек “широк”, “чак сувише
широк” и да би га требало “сузити”, дошла је до изражаја у По-
повићевом посматрању човека Достојевског. Отац Јустин види
човека Достојевског разапетог између двеју супротности: потврде
зла или “ђаводицеје”, како то Поповић каже, и “теодицеје”, то јест
оправдања постојања Бога. Човек који је у пределима првог круга
вредности јесте, у виђењу оца Јустина, човекобог, а онај чије је де-
ловање потврда припадања другом животном опредељењу јесте
Богочовек. Они који припадају првом кругу међу личностима
Достојевског јесу: Јунак из подземља, Раскољников, Свидригај-
лов, Ставрогин, Петар Верховенски, Кирилов, Версилов, Фјодор,
Дмитриј и Иван Карамазов, Смердјаков. Њихово понашање јесте
оповргавање овога света, па визија постојања њиховог света јесте
неодржива. А то је зато што у њима владају мржња и тежња за
рушењем, самољубље и гордост. У покушају да “створе” неки свој
свет, наносе штету околини, па су последице њиховог деловања
смрт и разарање – а то деловање оставља негативан учинак пре
свега на њих. Разарајући живот других, то чине себи и отуда су
последице њихове активности најужасније по њих саме. Отац
Јустин на примерима таквих личности указује да је свет, основан
на злу, немогућ. И управо доказује да су врлине човекове темељ
свету. “Њихова пропаст открива нам светлост. Њихова трагедија
је химна слободи” (Н. Берђајев: Поглед на свет Ф. М. Достојевског).
И Н. Лоски вели да је Достојевски “у својим романима почео
да разобличава насилнике постављајући себи за циљ да прикаже
позитивног човека – човека који се у својој активности руководи
примером Христа”.
Многе од негативних личности, разуме се, носе у себи пози-
тивне карактерне црте. Оне су разапете између супротности тако
да својим примерима показују сав ужас патњи оних који би да
се свет оснива на човеку и да почива на њему. Раскољников за
узор има Наполеона, људе такозваних снажних карактера, оне
који треба да предводе у измени света јер из њихових, наводно,
јаких личности произилазе и већа права. Опонашањем таквих
узора Раскољников потврђује да је слаба личност, обичан човек,
а зло нането другима и те како је и зло учињено њему. Тако, уз-
дизање човека на позицију створитеља света јесте човеков поку-
шај сопственог обоготворења – а то је, по оцу Јустину, покушај
стварања човекобога. “Сагрешење почиње истицањем свога Ја
над свим другим бићима па и над самим Богом. Највиши ступањ
таквог стања су манифестације охолости личности која себе
ставља изнад свега и свих” – каже Н. Лоски у књизи Достојевски
и његово хришћанско схватање света.
О ужасу издвајања човека изнад света говори Мерешковски
у делу Толстој и Достојевски. Он пише да Достојевски “хоће ‘ек-
спериментално’ да сазна саму суштину онога што људи називају
‘добро и зло’ – он хоће да сазна границе човекове слободе”. Тежња
да се помере “границе људске слободе”, да се изиђе из своје егзи-
стенцијалне ограничености, која је у самој природи људској садр-
жана, тема је Гетеовог Фауста – на чији извор Раскољниковљеве
личности указује М. Јовановић у књизи Достојевски: од романа
тајни ка роману – миту. Такође, ваљало би истражити исти про-
блем код “оца свих песника”, Хомера, који у Илијади, у двобојима
ратника, два пута показује непристајање надмоћнијих Ахејаца на
мир, јер одустајање од борби сматрају недостојним за себе – јер је
то стављање граница њиховој вољи и слободи деловања која из
ње проистиче – без обзира што рат и њима доноси страдање. “И
ту бескрајну слободу” – наставља о Раскољникову Мерешковски
– “он није могао да поднесе: она га је притисла много теже него
тежина казне кривичног закона.”
Иван Карамазов “враћа улазницу” Богу на овако уређен свет,
где невини страдају, али не би пристао ни на свет без патње који
би у свом темељу имао једну невину дечју сузу. То је иста личност
која је у једном, новинском, чланку негирала постојање Бога и
доследно извела закључак да је онда “све дозвољено”. Јустин По-
повић каже да нико није толико интензивно, до саме материја-
лизације доведено, доживео ђавола као ова личност Достојевског.
Личности које Достојевском служе за пројављивање Бога, по
оцу Јустину, има мање. Ту је, свакако, централна личност старац
Зосима, који, после грехова у младости, читав живот посвећу-
је добру другима. Он упућује младог Аљошу у свет да га мења
у правцу добра. Било би занимљиво, на основу материјала који
пружа роман, погледати “апокатастатичку перспективу” (М. Јова-
новић) – што би, према овом аутору, у првим поглављима требало
да буде главни део романа Браћа Карамазови. Макар је пример
трпљења, а кнез Мишкин образац немогућности узвраћања злом:
он је идеална личност. Ове су личности докази човековог апри-
орног прихватања постојања Бога. За њих је Бог, Богочовек Исус
Назарећанин, највиша вредност. Анализирајући поетику романа
Достојевског у књизи Достојевски од романа тајни ка роману –
миту, М. Јовановић пише да се “одгонетка ‘праве тајне’ романа
Достојевског, у оквирима њихове тростепене структуре, скрива
тек на највишем, метафизичком нивоу, док се на нижим нивоима
(фабуларном и психолошком) излажу ‘погрешни трагови’ и дају
одгонетке ‘лажних тајни’...” А тај, метафизички, ниво јесте онај
циљ на који указује Јустин Поповић.
Треће искушење Исуса Христа којем Га је подвргао ђаво, стуб
је око кога су концентрисана сва размишљања Достојевског и оца
Јустина: питање опредељења за вредности овога света или за оне
које су изнад, које су вечне. То је вечна човекова борба између
материје и духа и питање којем “царству” да се определи. Треће
искушење Христа провејава кроз целокупно дело Достојевског (и
српску народну епску поезију), а експлицирано је у роману Браћа
Карамазови у легенди о Великом инквизитору. Али о тријумфу
материјалних вредности над светом духа и о моралном паду За-
падне Европе због тога, овај писац говори и у својим чланцима и
у Дневнику. “Одговарајући злом духу да човек не живи само од
хлеба, Христ је, према Достојевском, изрекао аксиом о духовном
пореклу људског рода” – каже Н. Милошевић у књизи Достојев-
ски као мислилац. Исти аутор, анализирајући биографске момен-
те Достојевског, пишући о пишчевој “’нагодби’ с режимом”, каже
да је он целог свог века настојао да некако пред самим собом и
пред другима” – својим књижевним делом – “оправда сопстве-
ну капитулацију”. “Никад он није успео да превлада страховиту
раздвојеност своје личности и да се ослободи осећања кривице,
односно пољуљаног осећања самопоштовања.”
Овакво виђење појединости из живота Достојевског указује
на немирење човека са својим моралним посрнућем и на насто-
јања за васпостављање моралног нивоа који је изгубљен. Апока-
тастатичка перспектива је тако, доиста, она тачка у којој се сусре-
ћу, и додирују, ова два аутора – М. Јовановић и Н. Милошевић
– кад говоре о делу Ф. М. Достојевског. А Л. Шестов управо каже:
“’Записи из подземља’ јесу јавно, иако не отворено одрицање од
своје прошлости” (Достојевски и Ниче).
Отац Јустин Поповић у свом посматрању дела Достојевског
остаје на релацији моралности и неморалности, човечности и
нечовечности. По њему, нико није тако смело поставио основна
питања човековог постојања као што је то учинио Достојевски.

(Наставиће се у следећем броју)