Курагин, задњи пут

Ту сам и нисам ту, у овој ноћи у некадашњем свом граду. Изашао
сам као дух и лутам улицама тражећи свијет који сам оставио у
љето четрдесет и прве године бјежећи од оних који су тај свијет
преко ноћи претворили у страх и пропаст за већину његовог ста-
новништва. Ноћ је баш добра за такве залудне послове.
Гледам зграду некадашње Учитељске школе, свим Бањалуча-
нима знану као Препарандија, гдје сам провео свој посљедњи
пријератни радни дан, али не видим ни себе ни ђаке, него видим
руског емигранта Курагина, који јесте и није био Курагин, јер се
говорило да је он правог кнеза Курагина, племића, убио, или је
наишао кад је овај умирао и узео од њега документа да би лакше
прошао избјеглички пут ондашњих Руса. Попут многих својих
земљака, и Курагин је био добродошао у земљи гдје је сваки учен
човјек био чисти дар небеса, макар и не имао одговарајуће ди-
пломе, важно је било само да каже шта жели да ради и гдје жели
да ради. Као што су многи имали лажни идентитет, једнако су
имали и лажно знање.
Курагин је знао све, највише и најбоље музику, што га је одмах
одређивало као дио средње, а можда и више класе, онај који неш-
то пребира по клавиру да би се продуцирао пред незналицама,
видјело се лако да је и у томе аматер, али (ипак желим да будем до
краја правичан) од оних зналаца који се не расипају ширином му-
зичког знања, него показују оно што савршено познају и умију. У
њему сам од првог дана видио особу с одређеном мисијом, само
нисам знао којом.
У Учитељској школи предавао је музичко, али и ручни рад, све
док га нисам истиснуо са музике, што ми није могао да опрости. Е,
ту се сада види прави Курагин, осим ако и то није била само маска
за посао који му је био намијењен, а ми то нисмо видјели. Обарао
је ђаке на поправни како би могао у својој приватној музичкој
школи да им даје допунске часове.

Курагину је све било дозвољено, као и осталим Русима који су
у Бањалуци били више привремено, на пропутовању, гледајући и
циљајући веће земље и градове. Није им се допала Бањалука, па
је мало по мало већина отишла, на чему смо им и завидјели, а они
који су остали створили су мало руско друштво, малу Русију у
избјеглиштву. Али, то се није богзнакако примјећивало. Више се
осјећала њихова уклопљеност у новостворена удружења, попут
Српско-француског пријатељства.
Курагин је још по нечему био запажен: показао се као жестоки
противник комунизма. То за Русе није било ништа посебно, од
њих се очекивало да мрзе све што их је потјерало из мајке Русије,
али он је ишао дотле да је сваког њему сумњивог ђака и профе-
сора Учитељске школе денунцирао, али не директору, јер то је за
њега било мало и недовољно, пошто је директор обично прелазио
преко тога што је Курагин примјећивао, преко те жестоке кому-
нистичке пропаганде која је ишла од професора ка ђацима, него
полицији. Чуо сам неке тихе дојаве у школској зборници да је он
због тог свог става према комунистима и добио посао баш у овој
школи. Народ не воли доушнике и шпијуне, чим их намирише
настоји да их истисне из своје средине. Бањалучанима није било
важно да ли је активност тих сподоба посљедица политичког или
ко зна каког стања, ставили су на њих печат упозорења, остало су
препуштали времену и властима.

Наши су ђаци будући учитељи, зар да нам дјецу васпитавају
комунисти, то зло нашег вијека, отворено је говорио Курагин на
школским сједницама. Ми смо за то вријеме ћутали, само је два
или три пута мирни и тактични директор Вељко Вујасиновић од-
говорио да су наши професори, а с њима и ђаци, разборити и да
знају шта је добро а шта лоше. Не смију се дјеца у том добу спре-
чавати да слободно мисле, они су ипак наша будућност. Као што
је био против такозване социјалне литературе, директор је био
и против превеликог доцирања омладини. Не треба нам учитељ
који не зна да размишља својом главом, говорио нам је он.
Курагин тим одговором није био задовољан, него је наставио
да пријављује истакнутије ђаке, међу којима је био и Бранко Ћо-
пић, већ тада најписменији и најоригиналнији ученик Препаран-
дије. По хитном поступку, мада директор није био за тако оштру
казну, изјурен је из школе и из града скупа са још шест ученика,
тако да су учитељску школу завршили у седам градова Краљеви-
не. Није то било ништа посебно, у нашу школу дошла су седмо-
рица ђака истјерана из Учитељске школе на Цетињу. Мени је све
дјеловало као нека размјена вагабунда. Сјећам се да је неко рекао
како вјероватно и у њиховој школи ради неки Курагин. Или само
извршава наређења и слиједи упозорења из Министарства про-
свјете, готово отворено се говорило у зборници. Иако ја нисам
био међу тим бунџијски настројеним професорима, нисам био ни
против њих. Мислим да је Курагин то уважавао.
На нашу срећу, ускоро се и Курагину губи траг; како је дошао,
тако је и отишао из Бањалуке. Кроз град је прошла прича да су
жандарми уочили и за њих необичан случај: Курагина су ноћу
пратиле групе младих са подебелим прутовима, а прича каже
да су просвјетне одмах, због његове безбједности, одлучиле да га
пошаљу што даље од Бањалуке. Или да се не брукају пред наро-
дом који своје слободарство није лако предавао у руке дођошима,
макар они били и Руси, како су тумачили овај нестанак Курагина
социјално борбенији појединци. А таквих је било на све стране.
Гдје год да оде, тај ће бити гад и шпијун, рекао је у нашој збор-
ници одмјерени професор филозофије Боривоје Недић, чија је
узречица “бубо једна”, упућена ђацима, мени била посебно чудна.