Курагин, задњи пут

Вјероватно зато што ја сам нисам био склон таквом односу према
ђацима, у мени је било нечега тврдог, аустроугарског, нечега што
каже да се од ђака треба тражити знање и рад, ништа више. Ту
нема мјеста додворавању и одобравању кад ученик не зна. Чак и
када сам хтио да ублажим свој став, нисам успијевао, ни у Нишу.
Нису ми то одобравали, али су ћутали. На мене се никада није
могло утицати да промијеним оцјену која је била неповољна.
Цијели овај не баш мали увод у причу која слиједи пролетио
је муњевито мојом главом чим сам те ноћи гледао Препарандију.
Тако је увијек у глуво доба ноћи: једно се гледа, друго види,
о трећем се мисли. Или се то што се мисли одвија само и од нас
тражи да га увежемо касније у смислену цјелину.
Шта и како?
Видим нишку зиму на прелазу из четрдесет прве у сљеде-
ћу, мени можда најтежу ратну годину. Хладноћа је била додатак
тој тешкоћи, тег који смо једва подносили. Тешко избјеглиштво,
страшна одвојеност од Бањалуке, од остатка породице, првен-
ствено оца и сестре Милене, затим и Немање, којег смо једва спа-
сили смрти у Главњачи.
Ишао сам поред Нишаве, испод тврђаве, дувао је опак сјеве-
рац или источњак, никад нисам сигуран како да се оријентишем
у Нишу, нисам гледао далеко од себе, стално на опрезу да не
запнем за нешто и не паднем. Кроз наочале сам једва нешто видио,
толико су се брзо прљале наношеним снијегом и свим оним што
је вјетар доносио скупа са хладноћом.
Ти, ти, друг мој, стани! Халт!, чуо сам да неко виче.
Да ли се то односи на мене? Опрезан и увијек плашљив, стао
сам и погледао прво преда се, онда и иза. Јесте, мени је говорио тај
њемачки војник, или шта је већ био човјек у њемачкој униформи.
Али, мој слух дојавио ми је прије мисли да тај није ни Нијемац
ни Србин, јер тако не говоре ни једни ни други, ма колико упо-
требљавао познате ријечи војничког обраћања; тако говоре само
наши Руси. И био је Рус. Нисам могао да заборавим боју тог гласа.
Одмах сам га препознао и следио се – Курагин!
Вот пријатниј случај! Здраствуј, Ђорђија, надам се, ти ме не
забудил, заборавил?
Нисам, Курагине, таман посла.
А волио би да ме ниси срео, знају, не мораш ми говорити. Во-
лио би, знам, али твоја срећа каже да тако мора бити. А ја бих во-
лио с тобом попити неко пиће, као тамо, в Бањалуки, колико оно
раз, не многа, два или три раз.
Тако некако, промрмљах.

Нису времена за то, бар не за тебја. Није добро тебја видјет са мном.
Зашто? приупитах плашећи се да се то не догоди и да не сједне-
мо у кафану тамо код моста.
Знају мене, али и да не знају није добро да се сједи с неким у
њемачкој униформи. Да ти нешто скажу, овако, стојећи на овој
хладноћи. Није ово ни близу оним московским, које ја љубил
више него било шта. Патим за њима, као и сви ми Руси. Ти нас не
љубил, Ђорђија?
Одакле ти то? Па, браћа смо.
Ма дај, каква браћа, ко још свијет тако гледа. Наивчине попут
тебе. Има таквих тамо, код вас, овдје је мање, много мање, наро-
чито в јужној Сербији. Не можеш их преварити. Ти наиван чловек,
да не скажу нешто оштрије. Тамо у Учитељској био си најнаивни-
ји. Смијали су ти се иза леђа. Ја њет, због музике коју ти знајеш бо-
ље од мења, мада ме ти не љубил.
Опет ти исто. Што тако говориш?
Зато што сам ти кварио послове, око хора и уопште музике.
Ти си хтио да будеш професионалац, а то се не може док је човјек
млад као што си ти био. Једва си нешто знао. Само смо ми, Руси,
знали све то, сваки од нас. Харашо, нисам хтио о томе да ти гово-
рим. Него о твојим Србима, трговцима, или не трговцима, него
Србијанцима који су били у служби бана. Тек они те нису вољели.
Хтјели су од тебе да отргну црквени хор, је ли оно бјеше Јединство.
Да, Јединство, које ми сада недостаје.
Вјерујем, јер сам по одласку из Бањалуке био диригент у више
друштава, в Јагодини, Лесковцу, тако, мањим хоровима. Једин-
ство бољши хор. У већим градовима та су мјеста била заузета и
нама Русима била недоступниа. В Бањалуки ме је онај Симић,
полицај, гурао да би тебе истиснуо. Није допуштао да ти плаћају
за ту работу, тражио је да то радиш бесплатно, све како он каже.
Тебја то није падало на памет, ма колико наиван био. Наиван као
и остали ученији људје тамо. Простији су много паметнији па
раде само што им користи.

Зашто ми то говориш, Курагине?
Да ти скажу како се радујем што те видим. И што си преживио
усташе. Овдје се чувај, много је шпиков око тебја, у Гимназији, у
граду, на сваком мјесту. Питали су мења, кад си дошао, ко ти јест
и какав си?
Могу замислити. Шта си им рекао?
Е, не можна, Ђорђија, не можна. Некако сам у твоме избјегли-
штву видио и своје, нисам хтио да те било чим оптеретим.
Хтједох да га питам зашто тако говори, мијешајући српски са
неким руским ријечима, али моја је природа била против питања
на која би неко могао и да се наљути. То питање је чиста радо-
зналост, а Курагин је могао да га схвати као моју провокацију. У
Бањалуци је говорио више руски, с ријетким српским ријечима.
Мени је то било нормално, толико сам знао руских ријечи да сам
могао да га разумијем. Али од тог времена било је прошло више
година, седам или осам, могао је да научи српски и боље. Само,
шта је за то вријеме радио? Умјесто свих тих питања које сам
могао да му поставим, рекао сам просто, као одговор на његово
удворичко нисам хтио да те оптеретим.
Ниси ни имао, драги мој бивши колега, чиме да ме, како ка-
жеш, оптеретиш. Ја сам наставник музике, ништа више.
Увијек се може наћи нека ситница, не води ти бриге о томе.
Чак и да није рат, служба ради своје. Али не, што се мења тиче, а
кад си ти и слични у питању тиче ме се, како ме се не би тицало,
зато ме и трпе, да им служим, не брини, спавај мирно.
Тешко је овдје спавати мирно, Курагине.

Да, тешко је свима нама. Ја ћу те заштитити ако буде требало.
Од мене толико, а ти ради, с Божјом помоћи, по своме. Диригуј,
компонуј, организуј, ја то више не радим. Немам времена за те ци-
вилне лепоте и глупости. Па, збогом и привјет супруги.
Збогом, Курагине, чувај се и ти. Тешка су ово времена за све.
Бог се изгледа уморио од људи и препустио нас ђаволу.
Погледао ме је окренувши главу нагло прво према мени, а
онда од мене.
Не брини се ти за мења, Ђорђија, ја сам давно с чортом скло-
пио уговор да се борим против комунист. Бог није хтео, што магу.
Да, био је то уговор с нечастивим који је дошао на наплату чим
су у Србију дошли концем четрдесет и четврте ослободиоци, Руси
и партизани. Нарочито Руси. Спремао сам на брзину састављен
оркестар да их поздрави одмах по доласку те немилосрдне војске,
која је одмах хапсила и стрељала на све стране. Нерадо сам прола-
зио покрај таквих призора, али ми је први који сам видио заиста
заледио крв у жилама. Заледио и одмах ме ослободио дуге свако-
дневне и сваконоћне море.

Усред групе гестаповаца и њихових домаћих сарадника, већи-
на је била позната свим Нишлијама, не треба да говорим по чему
позната, водили су и Курагина. Одмах доље, без икаквог скрива-
ња, поредали су их уза зид тврђаве и постријељали. О Курагино-
вим се злима говорило као о најпрљавијој работи, у којој се кори-
стио свим средствима да добије оно што је тражио од несрећника
који би му се обратили, или које би он уцјењивао пријетећи одма-
здом над цијелом породицом. Ту није имао мјере. Био је дио стал-
ног ратног терора над цивилима, често и гори од гестаповаца који
су радили паклени посао за њемачки Рајх. Знало се да је Курагин
личну корист стављао на прво мјесто.
А могао бих да мислим сада, док пролазим покрај неоштећене
зграде Препарандије, о нечему љепшем, чега је било, само не иде
ноћас. Изгледа да ово није ноћ за љепше мисли. Страх је и даље у
мени, ма колико ја мислио да је прошао. Бојим се да Курагин не
искочи иза неког ћошка, сада преобучен у ослободиоца. Тако се
десило мојој сестри Стојанки, која је у Београду у партизанској
униформи, међу ослободиоцима, видјела бањалучког усташу од
кога се једва спасила на аутобуској станици у Бањалуци.

(Поглавље из романа у рукопису Бескућник)