Хералдичка структура романа

у освајању нових сљедбеника. Враћамо се на први, оквирни ниво
главне утопије, са надом да ће новољуди бити то савршеније друштво.
У коментарима и порукама новољуди, иако лишеним душе
а опскрбљеним савршеном технологијом, уочавамо старе лите-
рарне конвенције – екстрадијегетички дијалог, ознаке наратора,
призивање Другог: “Не желим да вас држим изван ове књиге;
ви сте, живи или мртви, читаоци”; “Верујте ми на реч”, “Шта
примећујемо?”. Поред потраге за дијалогом, инсистирање на
сведочанствима, на документима, као потврди истинитости, по-
ступак познат миметичким поетикама које преузима аутор, о-
стаће валидан и код новољуди. Животописи које су им преци
оставили, коментари свих генерација клонираних насљедника
исто тако припадају старој књижевности.

Данас више ништа није остало од књижевних и умет-
ничких творевина на које је човечанство било тако по-
носно; теме из којих су рођене изгубиле су сваки смисао,
њихова емотивна моћ је нестала. Ништа није остало ни
од филозофских и теолошких система за које су се људи
толико борили, понекад и умирали, а још чешће убијали.
(Уелбек 2006: 349)

Но, ипак, новољуди стварају нове текстове и нову религију. Све
се враћа на почетак. Иако прочишћени генетски материјал, но-
вољуди задржавају многе људске особине: потребу за припови-
једањем, потребу за вјеровањем, индивидуалност, самоћу, не-
стајање, сексуалну биохемију које им додуше не изазивају ни
страх ни патњу. Јунакиња Мари 22, чија је преткиња оставила
сасвим кратку животну причу, показује прве сумње у вјеру но-
вољуди – носталгија за мушким тијелом, сажаљење према пре-
живјелим дивљим људима, што изазива и код Данијела 24 ако
не жељу, онда осјећај, тугу. Сљедећа инкарнација Мари 23 прави
револуционаран корак – напушта новољуде.
Интелектуалност као једина снага новољуди и свођење актив-
ности на ментално сазнање није их лишила сјећања на жудњу,
жељу, потребу за другим, недостајање, тугу. “...Туга, меланхолија,
чезнутљива и коначно смртоносна апатија преплавиле су наше
бестрасне генерације”, свједочи Данијел 25 признајући у Епилогу
пораз: “...почео сам да завидим судбини Данијела 1, његовом
контрадикторном и силовитом животу, љубавним страстима које
су га уздрмавале – какве год могле бити његове патње и његов
трагичан крај.” (7) Јунак не само да доживљава интелектуалну
спознају, већ осјећајући да живи како се ни његовом претку не
би свиђало, напушта заједницу и одлази у потрагу за људима,
тим ипак генијалним сисарима. Без вјере у долазак Будућих као
основу учења новољуди, јунак Данијел 25 открива да је живот
спокојства и одсуства страсти заправо живот стараца. Нема
заваравања, нема он наде ни у животињски ни у људски свијет, све
је без икакве мистерије и једино се могло очекивати понављање
крвопролића. Свијет ће увијек надживети човјека. Епилогом је
окончана и посљедња утопија романа.
А могућност острва? Иако предаје свој живот научнику у на-
ди да га настави, Данијел 1 заправо у посљедњој пјесми оставља
траг, тај израз “апсурдне или узвишене воље људи” (8) да је мо-
гућност острва у љубави. Данијел 25 ће, клоновски онеобичено,
коментарисати болну љубавну причу свог претка:

Ни о једном предмету се није толико говорило у животним
причама – а ни у књижевном корпусу који су нам оста-
вили – као о љубави; обрађене су и хомосексуална и хе-
теросексуална љубав, а да ми до сада нисмо успели да
откријемо у чему је разлика; ни о једном предмету се није
толико дискутовало, ниједан није био толико оспораван, а
нарочито током последњег периода људске историје, када
су падови у расположењу, који су се односили на веровање
у љубав, постали стални и вртоглави. Све у свему, изгледа
да ниједан предмет није толико заокупљао људе, па чак и
новац, сатисфакција задобијена борбом или славом, губе
на драматичној снази у људским животним причама у
поређењу с љубављу. (9)

Један велики роман, као што без сумње јесте Могућност острва,
дошао је до своје тематске осе. Љубав, “кад два тела од среће
полуде” (10) , када се без краја уједињују и поново рађају, само ту,
усред времена, постоји могућност острва, рећи ће Данијел 1 у
посљедњој пјесми. Хералдичка структура романа смјешта љубав
дубоко у центар слике, још једна утопија према којој креће и
Данијел 25. У тој потрази, уелбековски иронично, проналази
еидетски текст западне цивилизације – Платонову Гозбу.

Ова књига је отровала западно човечанство, затим и цео
људски род, изазвала је у њему одвратност према његовој
рационалној животињској условљености и увела га у маштање
којег је током два миленијума покушавао да се реши, а да
никада није потпуно успео у томе. (Уелбек 2006 : 366)

Како је истакао Пјер Журд (Jourde), један од првих универзитетских
професора у Француској који је препознао Уелбеков озбиљан
умјетнички рад, љубав је једини излаз код Уелбекових јунака. (11)
Клонирани насљедник Данијел 25 открива, као и његови људски
преци: “Сада сам поуздано знао да сам упознао љубав, јер сам
познавао патњу.” (12) И то је крај пута, као и за његовог људског
претка. Све остало је празнина, будућност, свијет, чека се смрт,
болна људска или равнодушна новољудска, свеједно је.
Религија и умјетност, уметнуте утопије у оквирну причу о ци-
вилизацији клонова, мијењају облике, трансформишу се, пони-
штавају и обнављају; смјењују се поетике и култови, али потреба
за богом као и за причом, истинске и несумњиве људске тежње,
заправо су извор, и исход, утопијских свијетова. Исто тако, по-
треба за другачијим, новим, смисленијим, истинитијим или не-
вјероватнијим, узрок су поништавања и рушења тих свијетова
организованих по савршенијем принципу. Из позиција новољуди
сексуалност и осјећања, чак са патњом коју доносе, изгледају као
савршенији облик постојања. Нова религија је замијенила стару;
коментари животних прича предака установљују се на старим
књижевним конвенцијама и поступцима. Некадашњи људски ли-
терарни облици животи, биографије, хагиографије суштински
су почетак књижевности као и коментари новољуди.
Традиција утопије француске књижевности није оставила
много трага код Уелбека; његова слика свијета ослања се и по-
етички и идејно, чак експлицитно у тексту, више на Балзакову
потрагу за апсолутним, или још више на Бодлерову болну причу
о људској судбини у Цвијећу зла. Евокације и цитирања ова два
генија француске књижевности знаковити су не само као пое-
тичке рефлексије већ и као прикладан начин да се изабрана фор-
ма романа још више продуби.
Жан Русе је анализом омиљених књига Прустових јунака
испитивао метатекстуална значења романа откривајући у њима
не само опис лика, већ и поетику самог аутора:

Као какав натпис над њиховим главама, као вагнеровски
лајтмотив, оне скрећу нашу пажњу на неку битну црту њихове
судбине или њихове функције; као какво посредно осветљење,
оне служе томе да се на личности баци додатна светлост; оне
омогућују аутору да многе ствари сугерише а да их не каже. (13)

Уелбекови јунаци, познато је, велики су читаоци француске књи-
жевности XIX вијека, а често су и професори књижевности –
Бруно у Елементарним честицама, Франсоа у Покоравању је
чак универзитетски професор, стручњак за Уисманса. У Карти
и територији, полицајац у току истраге чита Нервала. На осно-
ву лектире Уелбекових јунака, рефлексивних елемената на ди-
јегетичком нивоу, може се установити једна читава историја
француске књижевности XIX вијека. Критика је од првог објав-
љеног романа Уелбека означавала као обновитеља натуралистич-
ког романа и позитивизма, а сам аутор се често у текстовима
позива на Огиста Конта, Золу, Клода Бернара. (14) Миметичка по-
етика коју бира, аналитички поглед који баца на савремену
цивилизацију, предвиђајуће утопистичке слике којима се пои-
____________________
(7) М. Уелбек, Могућност острва, стр. 337
(8) М. Уелбек, Могућност острва, стр. 363
(9) М. Уелбек, Могућност острва, стр. 150
(10) М. Уелбек, Могућност острва, стр. 332
(11) P. Jourde, La littérature sans estomac, Paris, Pocket, 2002, стр. 281
(12) М. Уелбек, Могућност острва, стр. 358
(13) Ж. Русе, Облик и значење, превод Иван Димић, Сремски Карловци,
Нови Сад, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1993, стр. 216
(14) Видjети: Viart, B. Vercier, La littérature française au présent, Paris,
Editions Bordas, 2005, P. Jourde, La littérature sans estomac, Paris, Pocket,
2002