Многоцени гај боголиких христољубаца

(“Србски духовни луг XX века”, Образ светачки, Београд, 2015.
– Приредила: Весна Никчевић)

Многоцени гај боголиких христољубаца “Србски духовни луг XX
века“, у издању “Образа светачког”, права је духовна ризница о срп-
ским подвижницима прошлог века, у коме су Срби прешли гол-
готу братоубилачких ратова, окупација, безбожничког терора и
бесповратног губљења вере. О неким од ових светила Српске
цркве већ је доста написано и објављено, али сада се први пут
налазе сабрани енциклопедијски, тачније хронолошки. Ова
књига је својеврстан наставак и допуна књиге “Без Бога ни
преко прага – Србски духовници XX века, житија ипоуке”, са
већим усредсређењем на личности и дела изабраних четрнаест
духов-ника. Збогсвог обима и садржаја, она сигурно заслужује
једно од почасних места на полици сваке озбиљне православне
библиотеке.

Симеон Дајбабски (1854-1941) заступљен је својим пословицама
и кратким житијем. Изреке преподобног Симеона представљају
оличење црногорске мудрости. Оне својим поређењима са све-
том око нас приближују истину о Богу и нашем односу према
Њему: “Бог се огледа у природи као у чистој води. А нечисто
срце као мутна вода не даје да се види милост Божија“ (7). О
Симеону Дајбабском преподобни Јустин Ћелијски је, између
осталог, написао: “Јели могуће да ми на Српској земљи имамо
оваквог подвижника, Светитеља, Аву? /.../ Колико ме је земљо-
треса препало кад ми је почео пред свима читати душу. Про-зор-
љивац и видилац, читалац душа људских. /.../ Старац-дете. Обе-
страшћена личност, оцеломудрена. Интегралан човек! Ево чове-
ка! Који је већ овде закорачио путем вечног живота” (577). Пре-
подобни Симеон видео је неописиво страдање које предстоји,
и молио се да не види крв и не доживи несрећу у својој земљи.
Бог му је услишио жељу, и узео душу непосредно пред немачко
бомбардовање Београда.

Јустина Ћелијског (1894-1979) познајемо као врхунског теолога
који је чврсто стајао у истини бранећи веру Христову од кому-
ниста, али у овој књизи га откривамо и као ретко преданог под-
вижника и аскету. Из његовог молитвеног дневника, за који нико
није знао до Aвиног упокојења, дознајемо да је у бесаним ноћима,
за време плачних, покајних молитви, правио и по хиљаду ме-
танија. Клерикализам и екуменизам није се у Српској цркви
појавио тек за време и после Броза. У међуратном периоду ове
појаве су итекако изражене, а преподобни Јустин се без страха
са њима суочава, и због тога бива омражен и премештан са
места на место. Он, као и романописац Достојевски, кога је од
свих богослова и књижевних критичара вероватно најбоље
разумео и протумачио, осећа опасности које прете од фашизма и
комунизма, највећих пошасти 20. века, и потпуно раскринкава
њихову богоборачку и идолопоклоничку позадину. У сећањима
на оца Јустина из поратног, ћелијског периода, читамо из пера
најразличитијих боготражитеља о његовој богољубивој, христо-
љубивој природи увек спремној на жртвену помоћ ближњем. Из
одломака његових многобројних списа дивимо се његовој хриш-
ћанској мисли која је у исто време самосвојна и у потпуности
утемељена на Јеванђељу и Светим Оцима, и која га чини једнм
од најчитиранијих православних богослова-подвижника 20. века.

О великом покајању монаха Јакова Арсовића (1893-1946), духов-
ног сина и помоћника Светог Владике Николаја, читали смо у
књизи “Без Бога ни преко прага”, али и у овој збирци налазимо
неколико занимљивих и поучних епизода из његовог необичног
живота испуњеног врлинама. Можда највећи утисак оставља
проповедничка делатност и пророчко исповедање вере оца Јакова,
нарочито утицај на децу са којима се састајао на различитим
местима у Београду, разговарао и певао духовне и родољубиве
песме. Преподобни Јаков Жички представља један од најјаркијих
примера у нашој цркви како се пред сазнањем о сопственој
греховности и сврси човековог постојања може и мора из основа
променити живот и поглед на свет.

Свештеномученик Јован Рапајић (1910-1945) најпознатији је по
својим ватреним проповедима којима је духовно покретао слу-
шаоце. “Имао је не само Христов лик него и веру која је толико
снажно зрачила, да је било немогуће одолети његовим речима”,
сведочи о њему Марко С. Марковић (213-214). О до недавно мало
познатим детаљима из живота овог јеромонаха дознајемо из од-
ломка “Зимског трагања за Оцем Јованом” Стефана Новаковића,
који на романескни начин описује покушаје младог писца да
из списа и разговора са људима који су га познавали током низа
година дозна што више о младом српском мученику. Оца Јована
прво су утамничили, а убрзо потом и стрељали комунисти у
Босни непосредно после завршетка Другог светског рата.

О монаху Гаврилу Бошњанском (1900-1990) највише верника у
Србији дознало је из књиге монахиње Макрине (Мајсторовић)
“Пророк последњих времена – монах-старац Гаврило“, издате
2007. године. Можда највише због емотивног исубјективног начи-
на њеног излагања, многи детаљи из живота овог великог мо-
литвеника и страдаоца, нарочито његова потресна пророчанства,
деловали су готово невероватни. Посвећујући му добар део ове
књиге цитатима из поменутог сведочанства, уредници су сасвим
оправдано монаху Гаврилу доделили једно од почасних места
у историји српског подвижништва прошлог века. Деценијама
окрутно злостављан за време владавине комуниста због сведо-
чења истине и проповедања речи Божје, отац Гаврило је после
ватрених молитава доживљавао чудесне помоћи и ретка виђења
анђела и демона, раја и пакла, будућности наше земље. Сада када
су пророчанства старца Гаврила почела да се остварују, нико
више не сумња у дар који му је дат за спасење народа. Његова
застрашујућа предвиђања ипак дају и наду у могућност покајања
и милости Божје.

Опис свих монаха из Хиландара које је ту затекао архимандрит
Никанор Хиландарац (1902-1990) вредно је сведочанство о нај-
већој српској светињи ван Србије и њеном духовном животу у
20. веку. Сувишно је рећи да ни о једном свом сабрату није рекао
ниједну ружну реч, док је савршено описао њихове врлине. Овај
прозорљивац и велики стуб светогорског монаштва упокојио се
у Аустралији за време мисије коју јеобављао целог свог живота:
мирећи Србе у земљи и расејању.

За разлику од осталих духовника из ове књиге, архимандрит
Данило Великореметски (1905-2004) одрастао је у граду, у Зе-
муну. Захваљујући својој богобојажљивој и дубоко побожној
мајци, која је искључиво следила глас од Бога, отац Данило је
остао имун на искушења улице и већ од раног детињства осећао
монашки призив.Овај дуговечни фрушкогорски духовник оста-
вио је вреднe и занимљиве приче из живота Владике Николаја
Жичког, свог духовног оца.

Јеромонах Серафим Пећски и Будисавачки (1910-1997) такође
је много пропатио од стране комуниста, нарочито непосредно
после рата. Након виђења Великомученика Георгија и чудесног
исцелења од рана и прелома задобијених од богомрзаца на
власти, наставио је даноноћно да служи Богу. Говорио је врло
мало, вршио службе по светогорском типику, и лечио болесне
молитвом.

О старцу Тадеју Витовничком (1914-2003) написано је доста књи-
га, али ово издање нуди доста нових података из његовог живота
и неке нове поуке. Ту, рецимо, дознајемо да је матерњи језик
оца Тадеја био влашки, иако је он себе, као што се зна, сматрао
Србином. Чини се да је из свих раније објављених списа о ви-
сокопреподбном слузи Божијем овај највештије организован,
и најбоље описује познатог витовничког духовника. Он садр-
жи, колико знам први пут, и објашњење његовог прогона из
манастира и суптилну критику његовог претпостављеног вла-
дике: “У дому Груборових оца Архимандрита посетили су од-
војено митрополит црногорско-приморски, г. Амфилохије, пар