О нацији и православном завету Срба / Теза за отварање дијалога

Увод у одговоре на 82 питања анкете о нацији и
православном завету Срба

Две предрасуде чине веома тешко разумљивима одговоре (на по-
стављена 82 питања) – чак и кад би ти одговори били (или ако
буду) тачни и јасни. Те две предрасуде су; једна западна (и фран-
цуска и немачка) о грчкој философији и њеној историји, а тиче се
историје грчке философије после Платона.
Друга је српска:о нашем Православљу, предрасуда настала из
нашег “нововековног” (тј. западног) схватања историје и наци-
је. Та предрасуда показује да ми Срби немамо аутентичну исто-
ријску свест, јер нисмо на висини Православља, вере на коју се
(с разлогом!) позивамо као на веру нашег порекла и нашег (данас
несхваћеног!) идентитета. О томе је реч у више књига, а једна ће
се ускоро појавити, у издању “Светигоре”, под насловом “Исто-
рија и вера”. (Ова књига се, под тим насловом, појавила у изда-
њу Завода за унапређњење образовања и васпитања у Београду,
нап. В. Д.) То несхватање може бити уклоњено и свест историјска
(као свест вере) оживљена само диалогом! Али се зато мора ука-
зати на прави значај и значење диалога (и диалектике!) у грчкој,
тј. византијској, православној – философији од Платона до данас!
Пошто је сврха ових одговора да укажу на одсуство – пресудно
одсуство – диалога у нашој цивилизацији, о томе диалогу није
могуће рећи ништа корисно док не укажемо на поменуту прву
(западну) предрасуду.
Предрасуда је у тези да су Платон и Аристотел исто. Напротив,
Аристотел и сви грчки предхришћански (нехришћански, паган-
ски) мислиоци представљају пад грчке мисли, неразумевање и
одступање од Платона и платонизма – сем Плотина, египатског
хеленисте, блиског Платону колико и мисли Јудеја.
Значај диалога је у томе што је у њему присутна – или може
да буде присутна – тајна која је сам Логос. О Логосу ће бити реч.
А сада о самој тајни, али не у латинском значењу secretus (које
тајност означава световном, вулгарном издвојеношћу на посебно
место у овоземаљском простору, посебношћу, са посебним пра-
вом, “секретар-тајник”), него у грчком значењу “мистес” (које озна-
чава трансценденцију, надсветовност, недоступност искуству о
реалном свету, светост и посвећеност).
Додуше, грчке речи су – као на пример реч “икона”! – у савре-
меној вулгарној употреби (рецимо:”икона сексепила”, како смо то
једном прочитали и у “Политици”), у свету који је лишен свести
о искуству трансценденције – изгубиле своје изворно значење.
Не само речи “икона, тајна, мистерија, дух, логос, диалог”, па и
“Бог”(“бог и батина” означава свемоћ човека на власти!).
“Тајна” – у нашем старијем речнику (и у Литургији, и у поезији,
“Луча микрокозма”) – или мистерија је тајно догађање у реал-
ном свету и телесном бићу: тајно (или мистично, мистеријско)
зато што је то догађање скровито, нашем искуству скривено, не-
приступачно искуству које имамо о истом томе свету или телес-
ном бићу. Искуством – представама које у томе свом искуству
имамо – о реалном свету (па и као пуко сећање на имагинарни,
тајни) ми не можемо да опазимо актуелно тајно (мистично) до-
гађање, јер тајно догађање је догађање духовно, искуству не-
приступачно! То је само у духу (само духом видиво) догађа-
ње реалних бића. У Православљу: присуство Духа Светог у
реалном свету чија реална (Богом створена) природа се не мења
– и поред тајне преображености коју опажа само посвећено, тај-
но (надарено, Духом Светим преображено) искуство које чо-
век има о реалној природи истог тога света или бића! Без при-
суства Тајне, Духа Светог, Тајна је, дакле, феномен или до-
гађање духа (трансценденција, превазилажење бића, искуства,
сећања, мишљења и реалног света), а не феномен (догађање) ис-
куства и мишљења (мишљења о искуству и само о искуству!).
То тајно догађање је тајна преображеност или преображај, као
што се и Христов људски лик преобразио – метеморфо`ти – пред
апостолима (Матеј 17, 1-13). То преображење или преображеност
лика – метамо`рфосис – јесте највећи и празнични – а тајни! –
догађај у животу сваког човека, као што је тајни и догађај пре-
ображаја жртвеног хлеба и вина у тело и крв Христову, како је то
речено и учесницима Тајне вечере Христа са апостолима.
Тај догађај је тајни, мистичан, јер је и доступан само
преображеном – тајно преображеном! – човековом искуству
којим човек опажа, или препознаје ликове и стварност. Тај
преображај људског искуства - органа којим човек чулно опажа и
препознаје оно што опажа – ...тај преображај је тајни преображај
или машта, “мечта”, “маштаније”, како га и Његош именује у Лучи
микрокозма. А машта је могућа само као енергија осећања, тј.
тежње и надахнуте – од човековог хтења независне и зато тајне!
– силе човекове душе (не разума, него душе!) да се поистовети са
оним што, као биће, сам он није! Осећање-машта-илузија (или
осећање-машта-привид, Хајдегерово Schein, а Платонова идеја-
лик) тројна су реалност трију неодвојивих феномена и та реалност
је дух, духовна, надахнута моћ тајног, мистеријског преображаја.
Не треба тај тројни феномен, тајно догађање духа, мешати са се-
ћањем на тај догађај који је већ прошао (на духовни догађај лич-
ности, тј. осећања-маште-привида-илузије), јер сећање је само
сећање, искуство. А о сећању-искуству можемо само да мислимо
и говоримо, јер самим тим сећањем (без надахнутог осећања, као
тајне) не можемо доживети тајну, мистерију. Сећање-искуство ни-
је стваралачко, тј. није тајна маште-прерображаја, није феномен
духа, него феномен искуства, као предмета мишљења (као што ни
мишљење, орган говора, није само по себи стваралачко). А тим
искуством не можемо видети оно што смо видели и чега се, у томе
искуству, само сећамо! Толико за сада о тајни-мистерији-маш-
ти-духу.
Само језиком Цркве – диалогом, језиком свести о тајни лич-
ности човекове – свештеник је свештеник, тј, службеник Цркве:
узор смирености, бриге о црквеној, литургијској заједници (паро-
хији), а нарочито узор у поштовању личности, тајне човекове, те
је само по томе и отац (духовни отац, наравно).
Само тако може да буде пастир, тј. да га – свесни језика као
диалога – следе верници парохијани (учесници литургијско па-
рохијске заједнице, црквене општине, еклисије); да таквог пароха
следе верници: родитељ, наставник, тренер, редитељ, педагог, на-
родни посланик, терапеут, уредник медија (и водитељка!), а да-
нас посебно психотерапеут: да не би био психо-идеолог, тј. ква-
лификовани стручњак који човека, а поготово болесног човека,
схвата као реалност појма о човеку, као предметно биће, те да га
тако – у фиктивној, метафизичкој истоветности бића са појмом
о бићу! – и употребљава, и то “стручно”: као предмет употребе
научне, као доказ или средство свог стручног усавршавања!

* * *
Не знам да ли ту хришћанску, свештену преданост диалогу, мо-
жемо очекивати од политичара или од интелектуалаца који од
политике траже да – као полемика или као реторика, поготово
данас, у Свету технике! – буде “примењена филозофија”, за ус-
пешну употребу (“информисање” и придобијање) бирача као
“појма човека”, или као масе. Јер реторика и полемика, као и
политизација сваког питања, онемогућује диалог о томе питању!
Изворно црквен приступ проблемима људске природе (чо-
векове вере, грађанске свести, друштвености, морала) диало-
гички (диалошки) је приступ: једини могући приступ.
У философији византијског, “крштеног платонизма”, од вре-
мена светог Дионисија Ареопагита (Дјела апостолска 17,15-34),
платонска антропологија је својеврсни грчки Стари завет, зна-
чајан у европској (медитеранској) историји вере: не као (по Шес-
тову) “сукоб Атине и Јерусалима”, него баш као хармонија Атине
и Јерусалима, као пут у разумевање хармоније Старог и Новог
завета, јудејског схватања народа и платонског схватања личности!
А значај платонизма је у томе што је открио да се проблеми
људске природе уочавају и решавају само диалогом.

* * *
У самом почетку ове анкете, уводно питање помиње “једнозна-
чност и једнодимензионалност – у смеру ка проблематизаци-
ји” људске природе (вере, друштвености, историчности, морала,
воље, жеље, страсти итд.). То су, чини ми се, представе које смо ми,
овде у Београду, од раније навикли да називамо “субјективнима”,
једностраним представама идеолога који “попује”, “преноси ди-
рективу”, дозира, “испира мозгове”, једном речи: не под-носи
диалог, с тим што смо онда – 1950-их, на Филозофском факултету,
на катедрама историје уметности и књижевности – све више
продубљивали значења субјекта, субјективности (у историји, вери
и уметности), па и објекта (опредмећености човека, у идеологији,
метафизици, естетици, али не и у етици!). А све то у отпору из-
разито идеолошкој катедри – катедри “не за филоСофију, него за
филоЗофију”! – где је била обавезна она идеолошка дефиниција
уметности: “субјективни одраз објективне (материјалне) ствар-
ности праксе, производње” или “два реализма, грађански и
социјалистички”.
Тај отпор уметности (тј. доживљајно-осећајног искуства умет-
ности) према идеологији-филозофији био је нужан баш зато да
бисмо се ослободили “једнозначности” (која је заправо била дик-
тирана идеолошка) и “једнодимензионалности” (која је била и до
данас остала политичка ).
Тада се – али само у културно-моралној (али не и политичко–
филозофској, тј. идеолошкој!) опозицији – говорило (па чак и
веровало) да се од таквих представа (о верској и “грађанској”, тј.
друштвеној природи човека, о његовом индивидуализму или о
социјалности и моралу) не можемо ослободити једино “објек-
тивним” судом и “објективним” представама које су научне! Не
можемо, јер човекова личност (вера, уметност, смисао, историја)
нису предмет науке! није могућ научни суд о тајни човекове
личности, јер личност (појава или момент личности, рецимо, у
уметника кад ствара или човека у моралном чину) није исто што
и особа, индивидуа! о томе сведочи и ратно-логорашко искуство
неких професора и студената!
(Још није било речи о диалогу – који је био ретка појава, и то
само на предавањима и семинарима предратних професора књи-
жевности, уметности, психолога – “феноменолога”, као што је био
проф. Баја Бајић).
При томе су и субјект, и објект, и наука (и филозофија, посебно
марксизам!) били често критиковани као идеолошки: да човек
(!) – “верска или грађанска природа човека”, човеково осећање,
вера и морал – бива схватан као предмет! предмет науке, научно
простудиране праксе, свеједно. Али предмет?!
Па је питање да ли нас демократија–партиократија–мафио-
кратија-технократија – у овој, историјски новој цивилизацији
(Света технике!) – може да ослободи идеологије (тј. мишљења
које човека опредмећује)? или је та нова цивилизација (– анти-
цивилизација?) нашла начин да – баш уз кризу филозофије и по-
моћу филозофа! – нађе још чвршћи (технички чвршћи!) осло-
нац идеологије у техници! ослонац поузданији од сујетне и ко-
румпиране филозофске интелигенције цивилизације Запада, ин-
телигенције спремне да Свету технике – чак и као споредни, чисто
декоративни фактор тога света (Света технике) – служи, својим