Многоцени гај боголиких христољубаца

пута, и једном епископ браничевски, г. Игњатије, који му је, како
нејасно сведоче Старчеви старатељи, 'уверивши се да су гласине
које је о оцу Тадеју чуо нетачне, дао благослов да остане ту да
се лечи и понудио му сваку помоћ', нагласивши 'да је он клирик
епархије браничевске' ” (444). Одговарајући на критике оних који
су се саблазнили на вест о боравку старца Тадеја пред упокојење
у приватној кући људи сумњивог морала, уредницинаводе чиње-
ницу да је високопреподобни духовник то учинио против своје
воље, носећи крст клевете и неразумевања до саме своје кончине.

Ова књига нам даје и кратке податке о животу и белешке прера-
но почившег схиархимандрита Амвросија Микогљковс, духов-
ног чеда чувених оптинских стараца, који је на самом почетку
монашког живота старца Тадеја, у “новом светилнику светосав-
ском” дубоко усадио беспрекорну веру.

Оно по чему ће отац Митрофан Хиландарац (1923-1999), штампар
по образовању, можда највише бити упамћен јесте његов труд
око издавања православне литературе. Он је, са још двојицом
својих другова, унео нови живот у духовно и материјално посу-
стали Хиландар шездесетих година 20. века. До краја живота,
осим подвижништва и бриге о младим душама, радиће на об-
нови манастира, нарочито његовог метоха Какова, помагати из-
беглицамау балканским ратовима 90-их, и на промоцији Хи-
ландара у целомсвету. Духовно је препородио много Срба из
матице и дијаспоре у најтежим временима за нашу отаџбину.

Велики подвижник овчарско-кабларски, схиигуман Сава Вазне-
сенски (1924-2004) целог је себе дао за Христа и ближњег. Током
осамдесетогодишњег живота код њега није било никаквих ком-
промиса: упорно је радио, молио се, и служио Богу. Иако без
многих световних знања, из њега је избијала продуховљена муд-
рост коју је несебично делио са многобројним посетиоцима жељ-
них да се напију живе воде са Божијег извора. Свој народ,Србе,
са свим својим врлинама и слабостима, познавао је у душу, и сада
се за њих несумњиво даноноћно пред Богом моли.

Уавек озарено лице архимандрита Јустина Дечанца и Савинца
(1936-2005) одисало је љубављу и разумевањем. Он је свој прозор-
љиви дух највише, чини се, дао на располагање несрећним
паровима и супружницима, које је на духовит начин саветовао
и водио кроз љубавна искушења. Његова духовна деца на Косо-
ву и у Боки Которској, где је провео последњих десет година
овоземаљског живота, била су му нарочито привржена и верна.

Архимандрит Лазар Острошки (1948-2000) потекао је из групе
младих, богочежњивих душа окупљених око харизматичног са-
рајевског пароха Перише Вранића. Замонашен на Светој Гори,
обнављач манастира Ћелије Пиперске, и игуман једне од највећих
светиња на Балкану, манастира Острог, у свом кратком животу
постигао је духовну зрелост и многе душе привео путу ка спасењу.
До краја живота остао је какав је одувек и био, чедан, послушан,
ревностан и молитвен.

Књига “Србски духовни луг XX века” буди наду у духовну сна-
гу посрнулог српског народа и даје веру у чудо које ће нас пре-
образити, привести заједничком покајању и вечној радости у
Христу. Са молитвеницима у Царству Божијем какви су под-
вижници описани уовој збирци и тешка искушења последњих
времена изгледају лакша, а крст који сваки од нас носи мањи и
подношљивији.