Сме ли се злу супротстављати силом?/ Хришћански одговор Ивана Иљина

Ко је био Иван Иљин?
Иван Иљин рођен је 10. априла 1883. у племићкој породици у
Москви, од оца Руса и мајке Немице. Студирао је права и фило-
софију права код угледних професора Новогордцева и Трубецкоја.
Постдиломац је био у Немачкој, Француској и Италији. Његов
магистеријум о Хегелу одушевио је научну комисију, па му је одмах
додељена докторска титула. Супротставио се бољшевицима; био
је шест пута хапшен, а смртна казна му је замењена доживотним
изгоном из Русије. С Берђајевом, Франком, Лоским, Трубецкојем,
Степуном, Булгаковим и другим руским интелектуалцима 1922.
прогнан из отаџбине. Живео је и радио у Берлину до 1938. Покренуо
је часопис Руско звоно, био члан многих редакција, држао пре-
давања широм Европе. Водио је активну антикомунистичку бор-
бу и био близак сарадник барона Врангела, команданта белих
и оснивача Руског општевојног савеза (РОВС). По доласку Хит-
лера на власт, Иљин је лишен катедре на Руском научном инсти-
туту у Берлину пошто је одбио да предаје по нацистичком про-
граму. Од 1934. до 1938. заплењене му све издате књиге и забрањен
јавни наступ у Трећем Рајху. Године 1938. успева да се пребаци
у Швајцарску. Упркос забране политичке делатности, и у Швај-
царској илегално држи предавања и анонимно објављује у гла-
силима РОВС. Аутор је обимног и драгоценог философско-тео-
лошког дела. Умро је у Швајцарској 21. децембра 1954. године. На
србски су му преведена и објављена, у издавачким кућама Све-
тигора, Логос, Бернар и Отачник, следећа дела: У потрази за пра-
ведношћу, Пут духовне обнове, Пут ка очигледности, Бела иде-
ја, Појуће срце, Загледан у живот, Поглед у даљину, Основе хриш-
ћанске културе. Издавачка кућа Катена Мунди објавила је књигу
о Иљиновом животу и раду под насловом Између Чеке и Гестапоа
/ Иван Иљин и васкрс Русије.
Данас је Иван Иљин често цитиран мислилац – на њега се
позивао и Владимир Путин (Иљина су чак назвали “тајни Пути-
нов саветник”), као и многи други државни функционери и
јавни делатници Русије (попут режисера Никите Михалкова).
Савремена Русија је препознала значај Иљиновог дела, и на ини-
цијативу државног врха и мноштва познатих личности, 2005. го-
дине Иљинови земни остаци су пренети у Русију и сахрањени на
гробљу Донског манастира у Москви. Поред тога, држава је 2006.
откупила и његову архиву у иностранству, и она је доступна свима
које интересује лик и дело овог истакнутог руског мислиоца. До
сада је изашло тридесетак томова његових сабраних дела.
Пред крај живота Иљин је писао и одлагао на страну јер није
имао издавача. Ипак, није очајавао. Говорио је: “Ето, шта ми је
једина утеха: ако су моје књиге потребне Русији, Господ ће их
сачувати од нестанка; а, ако нису потребне ни Богу, ни Русији,
нису потребне ни мени самоме. Јер ја живим само за Русију.”

Основне идеје Иљинове
У предговору свог дела “О супротстављању злу силом”, објављеног
1925. године, Иљин истиче да ју је написао после бољшевичке
револуције, коју је, између осталих, припремила руска либерална
интелигенција, својим идејама пречесто утемељеним на заблу-
дама сентименталног хуманизма. Тим заблудама треба, по Иљину,
супротставити религиозну озбиљност и државотворност право-
славног, пре свега руског, хришћанства. У писму свом сараднику,
једном од идеолога покрета белих, Петру Струвеу, писаном ју-
ла 1925. године, Иљин истиче да је књига подељена на четири
дела: првих осам глава су уводне, и оне постављају проблем и
рашчишћавају терен за обраду теме. Поглавља “О моралу бекс-
тва”, “О сентименталностим и наслади”, “О нихилизму и жало-
стивости”, “О религији која одбацује свет” су, каже Иљин, “са-
храна балзамованог Толстоја”, то јест обрачун са идејом непро-
тивљења злу по било коју цену; поглавља од 13. до 18. баве се, ка-
же Иљин, питањима смисла и начина одбране од зла: “Удри –
али када? Али докле? Али одакле? Али кога? Али због чега? Али
зашто?” Поглавља “О мачу и праведности”, “О лажном решењу
проблема”, “О духовном компромису”, “О очишћењу душе”, по
Иљину, решавају питање: “Очишћуј се, од чега? Зашто? Ради че-
га?” У 20. поглављу Иљин се ограђује од Лутеровог и језуитског
схватања рата.
Иљин јасно каже: “Књига није замишљена као антитеза тол-
стојевштини, него као антитеза плус синтеза истинског решења:
Супротставља се (злу, нап. В. Д.) увек љубављу; а. Самоусаврша-
вањем; б. Духовним васпитањем других; ц. Мачем. Нисам на-
стојао само да оповргнем толстојевштину, него и да дам доказе
за то да, кад је љубав у питању, маченосац за њу није способан
мање, него више од непротивљенца. Речју, трагао сам за решењем
питања, истинског, религиозног, пред лицем Божјим; и сматрам
да се оно налазило у древном духу православља.
Питање борбе против зла за Иљина је начелно. Ако човек
сматра да у овом свету нема вредности које су достојне одбране,
онда се он из света повлачи, и не подиже мач; ко је одбацио свет,
одбацио је и мач (мада не мора да важи обратно). Ко користи
добра овог света, тај треба и да га брани. Људи који су се одрекли
овоземаљског блага Бога ради, и отишли у монаштво, свет
прихватају кроз крст, на себи својствен начин – ни они га не по-
ричу нихилистички, попут толстојеваца, него га молитвено
преображавају.
Иљин тврди да је за хришћанина вечни узор Христос – Христов
следбеник прихвата свет, али не и зло у свету; он се бори против
зла, и спреман је да мученички пострада да би одбранио оно што
је Господње. Маштарија о томе да се злочинац може преобразити
само личним примером праведника остаје оно што и јесте, пука
маштарија. Она је, по Иљину, надасве духовно мањкава, јер зло-
чинац се може и мора лично преобразити, и за то није довољно
зрачење туђег добра; у историји је, пак, пречесто било јасно да
духовна снага праведнога не може зауставити злочинца. Само у
најређим случајевима праведник, као живи укор савести, може
помоћи злочинцу да се смири и позна своја недела. Зато се и при-
бегавало мачу.
Они који тврде да је пут мача неправедан најчешће целог жи-
вота праве компромисе са злом, а кад на себе треба да узму бреме
државотворног служења и одбране добра, кукавички беже, маски-
рајући се пацифизмом.
По Иљину, злочинац нас ставља пред двоумицу – да ли ћемо
издати духовно-религиозни задатак, или ћемо остати верни Богу
и смислу свог постојања тако што ћемо стати на неправедни пут
мача. Ту је нужан духовни компромис – узимам оружје, знајући
да је то оно потоње што бих урадио, али га морам узети, јер је
злочинац решио да иде до краја у поништавању Божјег света.
Свесно и слободно, прихватам пут који је тежак и одбојан мојој
души; али, ако га не прихватим, оставићу на цедилу своје ближње.
Постајем крив и неправедан, и морам бити свестан тога. Оно што
ћу урадити с мачем у руци не приписујем Богу – мач користим ЈА,
и ЈА прихватам последице и одговорност.
На том путу човек може да постане херој, који се бори како
против злочинца, тако и против самог себе и својих слабости.
По Иљину, “религиозно прихватање своје судбине представља
основни хероизам на који је позван сваки човек, и то не у смислу
квијетизма, детерминизма, безвољности или фатализма, него у
смислу вољног, животно-делатног и религиозно-преданог прихв-
атања које созерцава живот као служење, осветљује га зраком ми-
сије и улива сву личну снагу у религиозно служење тој религиоз-
ној мисији.” Човек који је узео мач, дакле, није човек који је
праведан, него човек који је у праву.
Христос је учио љубави, али никад није осудио мач – ни мач
као државну организацију, ни онај у руци законске одмазде за
недела, ни мач као војничку службу. Казна за човека који се маши
ножа је да ће од ножа и погинути (Матеј, 16, 52). Ко је спреман
мачем да убије, мора бити спреман да и сам погине од мача. То је
надасве телесна казна, и не значи губитак вечног живота самим
тим што је неко узео оружје у руке. Постојали су и свети ратници.
Христос није дозволио да Њега, Сина Божјег, бране мачем, али је
благословио да се Његов следбеник жртвује у борби за ближње.
По речима енглеског писца Честертона, човек не иде у рат зато
што мрзи оне испред себе, него зато што воли оне иза себе.
Ко не види вредности изнад сопственог живота, нека из боја
бежи и спасава се, макар и по цену ропства. Јер, мач има смисла
само ако се диже у име нечега за шта је вредно умрети – а то је
дело Божје на земљи. Ко умире за то дело, даје веће за мање –
земни живот за бесмртност.
Мач, каже Иљин, треба да носе најбољи, а не најгори; јер, само
најбољи су спремни на жртву. Изворна идеја аристократије и
витештва је да се право на власт и углед заснива на саможртвеној
храбрости. Племић и витез бране заједницу до своје крви, и само
на основу дужности да бране слабије од себе, они стичу своја
права. То је оно што Солжењицин зове ЖРТВЕНОМ ЕЛИТОМ. (1)
Што се тиче употребе силе, и она се може разумети само
ако се схвате духовне основе проблема. Заустављање злочинца
подразумева присилу јер злочинац не управља собом и нема
духовних и душевних средстава да спречи последице своје ру-
шилачке делатности. По Иљину, у праву је онај ко, тако што
га одгурне од амбиса, спасе човека спремног да, у очају, у тај
амбис скочи; ко спречи револуционарног атентатора да пуца у
представника власти и руши државу која живи у миру, у праву
је; ко обори пиромана пре него што подметне пожар, у праву је;
ко пуца у гомилу разуздане војничке руље што хоће да силује
девојчицу, у праву је; ко истера врачара из храма, у праву је; ко
веже агресивног безумника, у праву је.
____________________
(1)Познати каталонски полихистор, Рамон Љуљ, један од најзначајнијих
умова средњовековне Европе, својевремено је написао “Књигу о
витешком реду”, у којој је изложио основна начела витештва као
хришћанске службе. Витез, по Љуљу, мора да има љубав и страх Божји,
да би га његови поданици поштовали. Као што богослови иду у школе
да би се учили побожности и њој касније учили друге, тако је и ви-
тез дужан да брани ред и поредак у друштву од зла и злочинаца. Ко
хоће да буде добар занатлија, мора имати доброг учитеља; тако је и са
витезом.Извор витештва је хришћанска вера – свештеници се моле
Богу за свет, а витезови бране свет изграђен на тој вери. По Љуљу, Го-
спод “таквим витезовима, који су чувари и браниоци службе Божије и
оне вере којом ћемо бити спасени”, даје вечни живот. Витезови бране
краља који је чувар земље и творитељ правде, при чему краљ у себи
мора чувати витештво, да би могао да буде узор својим потчињенима.
Витештво је надасве у племенитом срцу, а не у телесној снази. Њима
су потребни мудрост и разборитост. Витез не сме да удари на удови-
це и сирочад, него у свему и свагда мора да их штити. Витез је дужан
да гони издајнике, лопове и друмске разбојнике, и да их кажњава.
У витезе се смеју примати само морални људи. Кад се неко прима у
ред, треба да познаје истине хришћанске вере.Сваки део свештенич-
ке одежде у хришћанству има символичко значење. Тако и сваки део
витешке опреме има неко значење, које витеза подсећа на чињеницу
да му је служба узвишена. Његов мач личи на крст, опомиње га на
страдање Господње ради нашег спасења. Копље је символ истине јер
истина предњачи над лажју. Гвоздена кацига означава стид који витеза
обуздава. Вержице (оклопна кошуља ) су символ тврђаве против поро-
ка и слабости. Оковратник витеза означава његову послушност. Млат
га опомиње на срчаност, бодеж значи уздање у Бога, јер је краћи од
мача, и на њега се човек, осим са вером, не може ослонити; штит казује
витезу да он штити свог суверена, коњ значи племенитост, коњски
оглав опомиње да се сила не сме користити без разлога, итд. Сваки
део витешке опреме насићен је смислом, који се возглављује у врхов-
ном Смислу – Логосу човека и света, Христу. Витез мора бити испуњен
са основних седам врлина: вером, надом, љубављу, праведношћу,
разборитошћу, чврстином духа и умереношћу. Он не сме да у себи гаји
прождрљивост, блуд, лакомост, лењост, гордост, завист, гнев. Витезу
треба указивати част, јер је он заслужује својим врлинама и својом
службом.