Римокатолицизам и исламизам

нина (1143-1180) јер је цар Манојло постигао мирољубиве односе
са султаном Килџом, да је султан обећао да ће вратити Византији
одређене окупиране градове. Султан Килџ је поразио војску цара
Манојла битком која се сматрала већим византијским поразом
него код Манцикарта.
Цар Хенрик VI, син Фридриха Барбаросе, захтијевао је тери-
торије на Балкану код Солуна и Драча. Хенрик је маја 1197. године
оженио свог брата Филипа Швапског кћерком свргнутог цара
Исака II, чиме је стекао право да се бори за престо у Цариграду
као покровитељ Исакове породице против Цара Алексија III.
Дакле, и у средњем вијеку европска алијанса је подстицала опо-
зиционе политичке покрете, конкуренте круне, као и данас, да би
остварила политички монопол или војну доминацију.
Улазак исламске војске на европкски континент почетком
осмог вијека, када су Арабљани заузели Сеуту, а потом прешли
на Пиринејско полуострво 711. године, заузимајући већи дио по-
луострва, такође је омогућено савезом са хришћанском власте-
лом у Сеути која је позвала исламску војску у помоћ против
противничке династије у борби за престо. Продор Мавара у
Француску је заустављен битком код Поатјеа 732. године. Осло-
бађање Пиринејског полуострва, ‘реконкиста’, започело је 718.
године ослобођењем Галиције и Леона, а завршило се протјери-
вањем исламиста са полуострва 1492. када је освојен Гранадски
емират, последње исламско упориште у Европи, 40 година пошто
су Османлије освојиле Константинопољ.
Исламска војска није могла да угрози важне центре визан-
тијског царства до крсташког освајања Цариграда 1202. године,
када је Константинопољ освојен и опљачкан, и после полувјековне
окупације остављен османском освајачу. Продор Турака Османлја
на Балкан такође је проузрокавоан латинском полувјековном
окупацијом и пљачком Цариграда. Косовсак битка 1389. године
је такође условљена притиском латинске Европе на православне
српске кнежевине. Косовски бој је био одбрана од османлија,
али и одговор на ултиматуме латинске Европе. Косовски бој
није првенствено био одсудна одбрана од османског освајача
већ опредјељење за завјет очувања и одбране отачаства и вјере
предака од латинског кривовјерја.
Политичкој и медијској манипулацији претходи манипула-
ција на нивоу архетипске историјске и митске свијести народа.
Југословенско стогодишње ‘спиновање’ српске историјске свије-
сти учитавало је преиначено православно предање Косовског за-
вјета, као жртве и оданости средњовјековних српских витезова
у одбрану Европе, да би опстао папизам и ватиканске ломаче
‘хришћанске’ Европе. Популарна представа о послању Срба као
бранилаца европске цивилизације од азијатских хорди дио је
колонијалне културне пропаганде у процесу европских инте-
грација, упаковане у романтичарски миље англосаксонског епа,
која и после геноцидних погрома европске алијансе над српским
народом налази присталице међу Србима.
Страдање Срба у турском ропству је школски примјер като-
личког коришћења исламске ‘инквизиције’ у прозелитизму пре-
ма православнима. Хрвати, хибридна политичка нација, креи-
рана у политичком програму католичког колонијализма на пра-
вославним Србима, папском пропагандом је промовисана као ‘пре-
дзиђе кршћанства’ према Истоку, а српски муслимани, у народу
прозване ‘потурице’, као ‘хрватско цвијеће’. Као поданици Кали-
фата српски муслимани су под исламским знамењем са римокато-
личким крижарима вршили погроме православних сународника
у свим европским освајачким офанзивама на Балкан и Исток.

* * *
Европска алијанса је у вријеме османског Калифата контролисала
битни средоземни поморски промет. Примјер је битка код Ле-
панта 1571. године, највећа поморска битка против османске фло-
те, стратешки важна као одбрана Константинопоља 1453.године,
али по обиму и бројности галија већа посебно са османске стра-
не. Када је Турска битно угрозила промет у средоземном мору,
у току борбе око Кипра, сукоб се развијао и папа је сазвао
‘Свету лигу’, крсташки поход и савез европских држава, који
је за пет сати поразио османску флоту. После пораза османске
флоте у средоземљу није постојала војна препрека која се мог-
ла супротставити флоти “Свете лиге”, али са Калифатом је склоп-
љен сепаратни мир. Настављен је стратешки евро-османски савез
подјеле средоземља као у освајању Константинопоља и Јерусалима.
Османска освајања Балкана су контролисана на католичким
границама, заустављана на подручју насељеном православним
народима, и гдје римокатоличка мисија није имала значајне ми-
сионарске центре. Римокатоличке државе су одбрањиване од
исламских освајања, или после краће окупације ослобађане, а
муслиманска војска потискивана на територије православних на-
рода. Када су јула 1556. исламски освајачи заузели Костајницу
пробојем границе на ријеци Уни, и приближили се Загребу, турска
војска је напала бедеме Загреба али је потиснута и побијеђена
од њемачких крсташа и српских Крајишника у “служби круне”.
Јуна 1593. године Хасан Паша, султански намјесник за Босну, са
тридесет хиљада војника, покушао је освојити католички стра-
тешки центар Сисак, али безуспјешно. Туркса војска је зато по
Посавини спаљивала српска села и поробљавала православни
народ. Аустријска војска је поразила турску војску и убила Хасан
Пашу, ослобођена је Петриња, од када османска војска није
озбиљније угрожавала Загреб и римокатоличке центре у Босни.
У другој османској опсади Беча 1683. године турска војска је
поражена и католичка коалиција је прогањала скоро до Солуна,
а после исламске контраофанзиве турско-европска граница је
успостављена на православно-римокатоличким границама, Кар-
ловачким миром 1699. године, и ако су се Срби придружили
борбама аустријске војске. Али, зато је дошло до великог избјег-
лиштва Срба 1690. и 1742. и 1791. године због турске освете због
учешћа Срба у војној офанзиви европске алијансе на осман-
ски Калифат. Србима пребјеглим на територију католичке кра-
љевине ‘гостопримство’ је условљавано регрутовањем у стајаћу
граничарску војску у одбрани од османског освајача. Притом,
прозелитизам према православнима је вршен и када су учес-
твовали у заједничкој борби са римокатоличком војском против
исламских освајача. Српским патријарсима када су по уласку
на територију римокатоличке Европе постављени прозелитски
услови превођења Срба у римокатолицизам, условљавањем
основних животних потреба.
О европској употреби турског болесника на Балканау сли-
ковито говори писмо црногорског митрополита Петара II Ње-
гошa британском дипломати. Његош је оптужио европску поли-
тику да је непријатељ рода православнога чија сабља “и мртву
турску руку држи под нашим грлом”. Коришћење исламске
‘инквизиције’ на Балкану је данас идентично као у вријеме Петра
II Његоша. Најамничка стратегија ступања у НОТО, коју заговара
црногорска партија на власти, не може бити гарант црногорске
границе од исламског освајања, напротив. НАТО наступа са
исламским стратешким савезником, као инструментом офанзив-
них операција, а који је на Балкану као и у вријеме Калифата
примарно албански фактор. НАТО поступа према историјском
колонијалном континуитету и својој глобалној стратегији,
активира албански ‘елемент’ као у Македонији или албанизацију
Црне Горе.
Евроатлантска алијанса после укидања Калифата користи
‘босфорског болесника’ на нехуманији начин; реанимира и ане-
стезира ‘мртваца на Босфору’ према политичким потребама,
оставља га у агонији амбиција минулих времена, доводи у ста-
ње револуционарно-религиозне растројености, племенско-поли-
тичке острвљености на све иноплемене и иновјерне народе сре-
доземља. Поготову је данас Турска тежак ‘болесник на Босфору’,
мртвац који се распада, Турска која трули, гладна непокорених
неисламизованих народа, као њен атлантистички прекоморски
пандан у вампирској вавилонској агонији америчког сна, што
прождире планету и човјечанство.

Американизам и исламизам
Овакав приступ главним религиозним категоријама може дје-
ловати упрошћено, али сврха појаве ислама и јесте политичко
поједностављење монотеистичких и многобожачких религија
ради племенско-политичког јединства, као што је то сврха по-
јаве папизма, а касније протестантизма. Као што је протестан-
тизам практични и генерализовани папизам, ‘растерећен’ рели-
гиозног ритуализма, упрошћени континуитет библијског преда-
ња, тако је и ислам варијанта упрошћеног ванхришћанског старо-
завјетног новомесијанизма. Ислам је својеврсни источњачки
протестантизам, реформација у односу на библијски старозавјет-