Римокатолицизам и исламизам

шавала као средство глобалног терора у остварењу освајачких
тежњи. Османска освајања римокатоличка алијанса је користила
као повод за религиозно-ратни интервенционизам, као што да-
нас подстиче и користи опасност од планетарног исламског те-
роризам као повод за глобални интервенционизам.
Средњовјековном стратегијом страха којом је Ватикан сред-
њовјековне градове застрашивао исламском опсадом да признају
папски патернализам, као условом пружања војне помоћи, евро-
атлантска алијанса користи ислам као средство притиска на
све суверене земље свијета у успостављању једнополарне војно-
вјерске доминације.

Војно-вјерска мисија
Мисија исламске и римокатоличке религиозне идеологије је вој-
но-вјерске природе. Исламизам се подудара са папизмом у идео-
логији освајачко-пљачкашког прогреса, побједе и остварења смис-
ла и сврхе вјере у царству земаљском. Папизам је постулирао ре-
лигиозну доктрину римокатолицизма на политичким принци-
пима војно-вјерске мисије у свијету. Римокатоличка мисија почи-
ње крсташким колонијализмом у средњем вијеку, називаним и
‘Воља божија’, у којима се вјерник посвећивао и откупљивао гре-
хове, као муслимани у исламском џихаду.
Крсташки походи се крунишу четвртим крсташким ратом,
освајањем Константинопоља 1202. године, којим почиње и евро-
атлантски пљачкашки поход на древне цивилизације. Крсташким
ратовима почиње европски војно-вјерски колонијализам и пља-
чкашка европска економска стратегија, данас оличена у евро-
атлантској стратегији освајања планетарних природних ресур-
са, са папско-протестантским религиозно-идеолошким образло-
жењем, теоријом о изузетности, праву да посједују и потроше
планету Земљу.
Религиозни разлози покретања крсташких похода наставље-
ни су доктрином евроамеричког ширења принудног добра демо-
кратизма, одбране демократсих људских права као разлога за вој-
ни интервенционизам.
Као римокатоличка и исламска религиозна мисија започиње ос-
вајачким походима, заснива се на војно-вјерској мисији освајања сви-
јета. ‘Свети’ освајачки поход муслимана из Меке у Медину је дога-
ђај од којег муслимани рачунају исламску еру, од хиџре-миграције
јула 622. године. Али, исламски империјализам од средњег вијека
зависи од евроатлантске стратегије колонијализма, која подржава
освајачки ислам, док покушаји осамостаљења исламских држава и
успостављање међународних односа, одустајање од освајања према
православним и неевропским наро-дима значе стратешки сукоб са
евроатлантском алијансом.
Религиозно-ратни пројекат крсташких похода европске држа-
ве су касније примијениле и на плану планетарног империјализ-
ма, а исламизам инструментализовале као стратешко средсто им-
перијализма. Средњовјековна стратегија европске доминације сре-
доземљем модел је геополитичког механизма који евроатланска
алијанса користи до данас.

Ислам и инквизиција
Између употребе ислама и инквизиције у римокатоличкој док-
трини нема суштинске разлике. Као и инквизиција и ислам је
средство којима се римокатолицизам служиo и служи у оства-
ривању папских пројеката, кажњавању шизматика и обрачуну
са противницима папизма. Оно што је инквизиција вршила у
европским државама ислам је вршио над ваневропским народи-
ма. У римокатоличкој европској геополитичкој стратегији ислам
је имао и данас има функцију инквизиције на Истоку. Као што
су ‘јеретици’ пред судом инквизиције изнуђеним покајањем при-
знавали папу за намјесника божијег, тако су у европској ко-
лонијалној стратегији ваневропски народи у страху од исламског
садизма и покоља прихватали римокатоличку унију и папско
поглаварство да би им европска алијанса пружила војну заштиту.
Доктрина ‘свете европске алијансе’ и ‘свете столице’ је према
ваневропским ‘варварским’ народима и религијама од свог фор-
мирања била колонизаторска, а према православнима је имала
додатну доктрину прозелитске мисије, као према ‘шизми’, раско-
лницима јеретицима које је потребно привести ‘правој вјери’ и
‘покајању’. Позната је папска духовна доктрина и девиза рели-
гиозне мисије сазивања крсташких похода као ‘Божије воље’, и
чина ‘милосрђа’ према ‘некрштеним’ варварима, или изливање
‘божије правде’ и силе на заблудјеле ‘кривокрштене’ хришћане.
Православље је било препрека успостављању папског плане-
тарног патернализма, свједок папског узурпирања првосвеште-
ничких права, самопроглашења ‘папског примата’ и приписивања
римском епископу права васељенске власти римских царева. Зато
је ‘спасавање шизматика’ подразумијевало насилна средства, а ко-
ја су теолошком теоријом римокатолицизма оправдавана; у
‘светој’ мисији благословена средства, од јавних ритуалних спа-
љивања ‘јеретика’, до подстицања исламских племена на рат про-
тив православних `кривовјерника`.
У средњовјековној Европи оно што би инквизитор препоручио
«грешнику» то је он на мукама увиђао и «кајао» се, после чега се
по милости “божијој” његово тијело предавало огњу прочишћења
на ломачи. Средњовјековна инквизиција је у процесу реформа-
ције у форми протестантизма као генерализованог папизма пре-
формулисана у ‘непогрешиви’ међународни суд правде, папско-
протестантско секуларно право пресуђивања ваневропским на-
родима. Као некада ‘отворена врата Ватикана’ данас у прегово-
рима са ваневропским народима, као са српским политичарима
у претприступним преговорима за чланство у ЕУ, европски су-
первизори показују и ‘отшкринута’ врата Брисела као спас од
европских економских санкција и исламске окупације. Данас
српски политичари потписују ватиканске и бриселске споразу-
ме, декламујући хуманистичке папско-протестантске теорије
прогреса, а српски народ ће после признања папско-протестант-
ског права бити предани ИСИЛ-у као инквизиторској ватри
‘прочишћења’.

Атлантизам и исламизам
После освајања Константинопоља царска православна Русија
предањем православног послања преузима почасти и знамења
нове Византије, а Москва новог Константинопоља. У периоду
шездесетогодишње латинске окупације Константинопоља и пра-
вославне руске земље су биле изложене нападима папских леги-
ја и исламско-монголских хорди, Татара и Тевтонаца. У историј-
ским религиозно-политичким процесима и односима тевтон-ско-
татарским војно-вјерским, походима на православне руске земље
препознајемо политичко-религиозне сукобе модерног блоковског
свијета. У вријеме формирања монголског краљевства Златне
Хорде, окупације и спровођења татарских казнених похода на
руске Кнежевине, покретани су походи крсташа са планом војно-
вјерског покоравања Русије.
Позната је руска побједа над тевтонским крсташима који су
продрли у руске земљем и покушали да окупирају Новгород;
поразио их је Свети Кнез Александар Невски на Чудском језеру
5. априла 1242. године, што славимо као Дан побједе правоалсвне
Русије. Судбина поморских и полапских Словена нам свједочи да
је Свети Александар Невски познавао стратегију и карактер војно-
вјерских римокатоличких похода када је успоставио добре односе
са Златном Хордом, јер је тиме омогућио потомцима да створе
руско православно царство. Међутим, Словени на просторима
под влашћу Данила Галицког, савременика Александра Невског,
који је са европским сусједима римокатолицима ступио у савез
против Монгола, преведени су у римокатолицизам, Литванија
и Пољска су потпуно асимиловане и потом преостале западне
територије.
Активизам папске мисиje међу православним Словенима је од
средњег вијека католичка константа. Резултат унијатске мисије је
и Брестовска унија 1595-1596, на простору литванско-пољске уније,
када је Православна црква Украјине признала папу као поглавара
и раскинула однос са московском патријаршијом. Дошло је до
дугогодишњег рата православних и унијата, украјински право-
славни Козаци су се после полувјековних борби 1654. године осло-
бодили папско-пољске окупације и присајединили Русији.
Битка на Куликовом пољу 8. септембра 1380. године (Кули-
ковска битка) кључна је у руској историји против татарске Златне
хорде, почетак распада татарско-монголског царства, а уједињења
Русије у руску царевину. У 16. вијеку цар Иван IV Васиљевич
Грозни, који је ујединио руске Кнежевине у царство, 1551. године
је уништио Казански Канат, а 1556. Астрахански Канат, и читав
ток Волге је припао Русији, али је Кримски Канат остао у власти
турског султана. Крим је коначно ослобођен и припојен Руском
царству 1783. године.