Римокатолицизам и исламизам

Стратешки евро-исламски војни савез против православља
је активиран и када је царска Русија била најмоћнија, када је из-
лазила на сва мора, од Аљаске до средоземља. Војни савез Евро-
пљана и муслимана (Енглеска, Француска и Аустро-Угарска и
Турски Калифат) против православних се потпуно отворено
показао у Кримском рату 1853–1856. године када је европска али-
јанса са Турском напала Руско царство. Повод Кримском рату
је такође био вјерски сукоб, али не православних и муслимана,
већ православних и римокатолика око права богослужења у
Јерусалиму на Христовом гробу и другим светим мјестима у
Палестини.

* * *
Јачањем царске Русије и слабљењем Османског царства право-
славни народи Балкана су ослобађани турског ропства, што је
значило и процес повезивања са православним руским царством,
ослобађање Константинопоља и Јерусалима, васкрсење Визан-
тије. Али, и Византије од Босфора до Аљаске, Васељенског ви-
зантијског царства и у географском смислу. Угрожене су биле
неправославне старозавјетне и папско-протестантске политичке
војно-вјерске мисије. Зато, атлантска алијанса активира револу-
ционарне анархистичке покрете који ефикасније продиру у
простор царске Русије и велике монархије евроазијског копна,
као и турског калифата.
Велики рат је био и велика светска револуција. Познато је
поријекло пројекта револуционарног свргавања царске власти
у Русији. После рушења царске Русије евроатлантска база на
Босфору исламског предзнака није била потребна, ни Калифат
као монархистички пандан руској царевини, а као савезник
руске царевине више није имао руску подршку. Следеће године
после Октобарске револуције у турском Калифату је започео
револуционарни војни преврат, под командом Кемала Ататурка,
новог евроатлантског савезника. Калифат је званично укинут
1924. године и проглашена република Турска, када је свргнут по-
следњи калиф од када успостављање турске самодржавне су-
верености евроамерички пакт контролише војним превратима
‘секуларистичке’ евроатлантске турске армије.
Исламска инквизиција је и у револуционарном руху изврша-
вала офанзиве ‘стратешке дубине’, стварања ‘чисте исламске те-
риторије’ од православних народа. Као све револуције и рево-
луција у Турској је била покриће за племенско-вјерски обрачун.
Ататуркова армија је извршила геноцид над Јерменима, гено-
цидни погром и прогон Грка, и иних `неподобних племена. (У
Великом рату, кад је над Јерменима извршен геноцидни про-
гон, извршен је и над православним Србима од стране римока-
толичког војног савеза, а православне краљевине Србија и Црна
Гора утопљене су у вишерелигиозни масонски државни пројекат
– Краљевину Југославију, са супарничким прозелитским про-
грамом превођења православних Срба у римокатолицизам.)
Период привидног деактивирања евро-исламског стратеш-
ког савеза између два свјетска рата представљао је исламско-
евроатланску стратегију. Као и средњовјековни крсташки походи,
британски напади на Турску у Великом рату и послератно оку-
пирање Константинопоља као мјере ‘арбитрирања’ у сукобу Грка
и Турака, стратешки су сукоби саглашавања у подјели територије
православног народа. Британска окупација Константинопоља и
заузимање босфорског мореуза, а потом ‘препуштање’ Турској
поновљена је срењовјековна латинско-исламска стратегија под-
јеле византијског царства.
После Другог свјетског рата Турска се сукобила са Стаљиновим
Совјетским савезом око разграничења територије јерменске о-
таџбине коју је после турског геноцида над Јерменима Лењинов
Совјетски савез поклонио Турској. Сукоб је био повод ступања
Турске у НАТО и проширења НАТО савеза. Савезништво НАТО
и ислама је активирано у блоковском сукобу евроамеричке али-
јансе са СССР-ом, и сувереним државама евроазијског копна,
то јест пошто је Совјетски савез успоставио ‘царски’ центризам
и прекинуо ‘продају’ руских земаља, евроамеричка алијанса је
активирала савез са исламским племенима против руског со-
вјетског ‘царства’. Кемалистичка секуларистичка Турска је по-
стала катализатор атлантистичких ‘исламских’ интереса у сре-
доземљу – корисник комбиноване технике исламског и револу-
ционарног терора по НАТО стандардима.

* * *
Од Другог свјетског рата исламска ‘инквизиција’ је активирана
и до данас је развила пуну освајачку офанзиву ‘новоосманизма’.
Рушењем Совјетског савеза ‘несврстани’ арапскски блок је изгу-
био сврху несврставања и постао непријатељ напредовању про-
грама сврставања и консолидовања евроамеричког фронта.
Атлантски пакт активира исламски интервенционизам и свргава
арапске ‘социјалистичке’ суверене, религиозном револуцијом ра-
зара арапске соц-религиозне рајеве ‘несврстаних’. Свједоци смо
евроатлантске контроле курса ислама на Истоку, као турско-
евроатлантске кампање на Балкану, покушаја пуча у Турској
за свргавање демократски изабране власти. Сјетимо се изјава
Ердогана на окупираном Косову и Метохији, приликом посјети
турским трупама у саставу НАТО окупационих формација:
“Косово је Турска, Турска је Косово!” Или, приликом посјете
федерацији Босна и Херцеговина, турски председник изјављује:
“Хрвати у Босни имају Загреб, Срби Београд, а муслимани
Анкару”. Али, Ердоган је означен као колатерална штета. Да ли
због руско-турских енергетско-економских пројеката, или сло-
бодног проласка Босфорским мореузом руских разарача?
Од оснивања НАТО пакта, до првог неуспјелог војног пуча и
рације у НАТО америчкој бази у Турској, спроведене од турске
полиције због НАТО организације војног пуча против легалне
власти, (прве рације у НАТО бази од оснивања НАТО), Турска
је била НАТО штит на Истоку. Да ли ће то бити прекретница
или прекид НАТО-турских односа? Да ли ће сусрет Путина и
Ердогана одржан непосредно након неуспјелог НАТО преврата,
бити споразум и нормализација турско-руских односа? Да ли
ће Ердоган прихватити америчку подршку и опрост што пуч
први пут није успјео, што се продужио у агонију, у самостално
одлучивање о судбини своје суверености, и ишчекивање великог
инквизитора?
Турска, са можда јединим ‘савезником’ Азербејџаном, без
НАТО или руске подршке, не може се одбранити од поробљених
народа, сусједа и свијета, а још јој је и опасније да буде оруђе
атлантске алијансе. ‘Латини су старе варалице’, говори српска
јуначка пјесма, али нас историја учи да нису само ‘лукави латини’
спремни на кривоклетство. Важно је зато сјетити се и стихова
митрополита и господара Црне Горе Петра II Његоша у Горском
вијенцу, чија је владавина означена борбама и преговорима са
турским османским окупатором, ријечи Кнеза Јанка владики
Данилу уочи сусрета са Турцима ради могућег договора:
“Трговац те лаже са смијехом,
жена лаже сузе просипљући;
нико крупно ка Турчин не лаже!”

Болесник на Босфору и Балкану
Турска није само у вријеме Источног питања била ‘болесник на
Босфору’, већ од заузимања првог важног византијиског града
Бурсе 1326. године, који су Турци Османлије прогласили за пре-
стоницу. Турски калифат не би био успостављен на Босфору и
Балкану без посредне и непосредне подршке римокатоличке
Европе. Напредовање муслиманских племена у освајању Визан-
тијског царства, од првог значајног продора Турака Селџука
у Византијско царство битком код Манцикарта 1071. године,
подстицано је слабљењем Византије деценијским ратовима са
Персијом, грађанским ратовима и крсташким ратовима који
кулминирају крсташком окупацијом Константинопоља.
Битка код Манцикарта је омогућила долазак муслимана на
малоазијски потконтинент и образовање исламске државе Ико-
нијског султаната Рум. Можда је значајно навести и податак да
су се Нормани под вођством Урсела од Бајела, који су били дио
византијских војних трупа, без учешћа у бици повукли на почетку
битке. Кемалистичка Турска прославила је 1971. године битку код
Манцикарта великим празником после девет вјекова што указује
на континуитет мисије исламске државе, али и евро-исламског
савеза чега је симбол ‘савремена’ Турска.
Прије и послије битке код Манцикарта римокатолички вла-
дари су подстицали исламске владаре на ратове против Визан-
тије. Цар Фридриха I Барбаросе (1152-1190), је подстицао султана
Килиџ Арслана II (1155-1192). на рат против Цара Манојла I Ком-