Јаук Ораовице

– Сигурно су их Јованови наследници имали, али од његове
гране данас нема нико... А онда, он имао вилу у Београду, а ко
смо ми – сељаци ... – одмахну људескара руком и гласом некако
осорним.
Поклони ми и једну копију породичног стабла. Нудио ми је
и Ђорђову фотографију, али њу не узех јер не пишем његову био-
графију, него роман.
– А шта се то десило с нашим пилотом Ђорђом? – питам онако
овлаш.
– Шта је било? Причају свашта... Тамобож пала бомба на зграду
у којој је тек био купио стан и у њему изгорео. Сви станари су
побегли у склониште јер је тог дана гађана Рафинерија у Панчеву,
само он није хтео да бежи... Други кажу, стар човек па заборавио
да искључи ноћу шпорет на ком је нешто спремао за веселу ње-
гову вечеру. Стан се запалио и он у њему... Ништа његово у пе-
пелишту зграде нису нашли, сем, тамобож, авијатичарску ко-
карду са шапке и сечиво мача. Још истичу да је све то предато
Музеју авијације у Сурчину.
Хм, лажу! Тачно да су крволочни Американци срушили зграду
код Панчевачког моста, где је стриц купио стан. Може бити тач-
но да су му у пепелу прнашли авијатичарску значку. Можда
и то сечиво мача јер су му невенчана жена Милица и њихова
ванбрачна кћерка чувале свечану пилотску униформу. Свраћао
сам код њих док је Милица била жива, а кћерка му за нас није
марила. Чувао је он и Јованов мач. А Јован је предавао мачевање
у Војној академији. Могли су они тих мачева пронаћи и више...
Знам само једно да се другог дана Васкрса стриц Ђорђе мени
јавио из Ниша. Кажу да је то било 12. априла 1999. Ја те датуме не
памтим, сем према црквеним празницима. Понедеоник јесте био
јер сам ја другог дана Васкрса излазио у врх имања да видим да
ли се онај дочић оцедио да посејем детелину. У њему најбоље рађа.
Кажем, датуме ти ја не памтим, али тај памтимо сви у Грделичкој
клисури. Побише нам тог дана толики народ ти ваши проклети
Американци па и јединог пилота у деде Менкову потомству. Да су
проклети по сто пута...
Елем, мене је стриц тог дана поподне позвао из Ниша. Лепо
ми каза, као да га и данас чујем: “У Нишу сам. Пропустио сам
ауто-бус за Грделицу па ћу вечерас, овим возом што иде за
Врање и Ристовац, кренути у десет сати. Ако можеш сачекај ме
око једанаст на жељезничкој станици у Грделици. Све се то сад
измијенило па нећу умети прећи преко ауто-пута”. И ја му обећах
да ћу га чекати.
Не питајући снаје да ме повезу, јер су синови били на ратишту,
кренем ја у 10 на станицу. Ко велим, шта је за брзи воз раздаљина
од Ниша до Грделице. Док се ја догегам, стићи ће и воз. Пођем
поред Мораве да уђем с ове стране у Грделицу. Нисам се мосту
још ни приближио, кад оно: “Трас!” Одлетех ја, чини ми се десет
метара од пута. Срећом падох у неко блато па се не поломих. Пи-
пам главу, па низ груди, пипам ноге – нема крви. Добро је, мис-
лим, нема рана. Немам ни болове, само сам ошамућен и не ус-
тајем. Значи, нисам се поломио. Зафијука још једна. Иако полу-
глув, чујем лом на мосту. Замало зајаукаше још два ракете.
Урнебес! Сукну пламен до неба. Назирем кроз дим и пламен да
два вагона полетеше увис! “Мом стрицу суђено да изгори”, лецну
ме мисао. Нека страшна хука завија из оног пакленог пламена.
Допузах ближе мосту. Мост стоји, а вагони горе на њему. Делови
људских тела разбацани свуда. Висе и на гранама дрвећа. Кроз
ону страшну хуку пламена разабирам јауке и вриску људску.
Вриште и пристигли људи. Из оних даљих вагона извлаче наго-
реле и поломљене кроз прозор. Обливени крвљу. Оним спрженим
вагонима не сме нико ни да приђе. Толики је пламен да се цео
мост и пруга виде боље него у сред дана. Не можеш да се ухватиш
ни за ограду моста, а камоли шине и скелете вагона. Стиже
полиција и медицинско особље из Дома здравља. Вриска на све
стране – више од придошлих него рањених. Појачавају их и умно-
жавају одјеци из клисуре. Батргамо се око моста и пруге, а од
усијања не можемо ни да их додирнемо. Усијана ограда моста,
шине, камење. Гори жбуње, дрвеће и земља око пруге! Само се
крстимо и молимо Богу да неко преживи. Проклињемо убице!
Звери америчке и европске! Да гађају путнички воз пун људи! И
деце! И стараца!
После сат времена, стиже и Ватрогасна служба и Хитна помоћ
из Лесковца. Још сат поливају водом костуре вагона и шине пруге
да би пришли угљенисаним и раскомаданим људским телима.
Све је било усијано од џелатске експлозије.
Заустављам кога могу и питам: “Јесте ли видели старца са
брчићима... Допутовао из Канаде... Он је пилот... Праунук деде
Менка ...” Изаветио сам од овог стравичног призора. Ко да га
види? Трчкарамо ко муе без главе.
Познаво сам командира милиције и он ми процеди: ”Извукли
смо девет угљенисаних телеса и скупили 5 у комадима, а у возу је
било најмање 50 људи”.
Мислим, оне које нису нашли у записнику записали под
ставку “нестали”. Међу њима је и мој стрикан.
Данима смо долазили снаје, ја и унучад и чепркали по зга-
ришту не би ли нашли икакав траг од нашег Ђорђа. И ево шта
смо ишчепркали – показује Љубиша руком на теглицу од џема
на кухињској витрини, већ сав потрешен. Снаја му је додаде и он
је отвори. Извади скврчене беле орлове, са којих је сва пластика
изгорела, а они поцрнели.
– Ову пилотску кокарду носио је мој стриц на огорелим
грудима и у Америци и у Србији. Први пут када је дошао из
прогонства, после Брозове смрти, извукао је на ланчићу и то ми
рекао. И ево, донео је у деда-Менкову кућу коју је он тада откупио
америчким доларима. Каже: “Хоћу да се зове моја. Доћи ћу у њој
да умрем. Од вас само тражим да ме сахраните у деда-Менков
гроб, а кућу вам остављам у наследство. Оставио нам је и копију
уговора и тестамента које му је адвокат у Београду оверио. Ишао
сам и ја тим поводом у Београд” – и вади тај папире из свежња
који држи на столу.
– А тамо ми причају да је дошао до Ниша, а не свратио у ову
своју деда-Менкову кућу да умре уз шум Ораовице. Умро је уз
урликање ракета проклете његове и ваше Америке. Дабогда и њу
разорили као што су они Србију!
И ослушнуо је шум Ораовице, знајте, у возу смрти! Та при-
ча да је изгорео у стану у Београду безвезна је! Можда су они
у Београду у згаришту згреде у којој је имао стан и нашли ту
кокарду са шапке његове парадне, пилотске униформе, а не ову
коју је понео у изгнанство. Остаће она овде у деда-Менковој ку-
ћи довека – заврши Љубиша своју причу о стрицу, с дубоким
уздахом и сузом у оку.
Свима су нам наврле сузе од овог јаука Ораовице.
Уздахнуо сам и ја и устао. Ваља ми вечерас стићи до Крушевца.
Срдачно смо се поздравили са домаћинима.
Таман када смо улазили у кола, пристиже са посла и Љубишин
млађи син Богомир. Повратисмо се да се и с њим поздравимо.
– Јеси ли им, тата, показао кокарду стрика-Ђока?
– Него шта сам – кратко одсече старина Љубиша.

Напуштамо деда-Менкову кућу. Шуми Ораовица синфонију пи-
лота-ловца Ђорђа Стојановића која га је пратила и у витешким
окршајима с Немцима на небу изнад Србије, и у братоубилачком
ломатању и међусобном убијањи Срба “недићеваца”, “љотиће-
ваца”, “четника” и “партизана”, и у борбама са хрватским и мусли-
манским фашистима у повлачење у изгнанство, и са лажљивим
Енглезима у сабирним логорима, и са зликовцима Американцима
који су му тамо отели синове, а овамо свете земље Косово и
Метохију, осакаћену му Србију развалили и народ му поубијали.
Овај храбри летач хитао је и у 88. години у своју Србијицу и
гробом да је брани. Нема га. Његов земни прах однела је Морава
да шуми у све три Мораве. А његови небесни подвизи живи у
сећању његових потомака и свих нас Срба који смо га познавали.
Уз повратак у Крушевац, уз Јужну Мораву, слушамо његову
синфонију “Шум Ораовице”, али и крешчедо “Јаука Ораховице”,
поубијане деце у возу смрти, шестогодишњег дечака Бранимира
Стојановића, кога су баба и деда повели да га склоне из разрушеног
Алексинца, научника Ивана Марковића, који се враћао из Алекси-
нца на ратиште на јужној граници, да брани Србију, а љуба Ана,
такође истраживач, у шестом месецу трудноће, кренула да га ис-
прати до Врања. Обоје су имали само 26 година. Крешти крешчедо
тросложног јака ове утројене свеће српске младости јаче од хука
Мораве и мотора у мојим колима.
Враћам се у Канаду, очајан што је и она у овом учествовала, с
поентом обе синфоније Ораовице, сплетене у мојој метафизичкој
осећајности, у крику да је Америка империја зла за коју су по-
бијени српски, вијетнамски, либански, авганистански, ирачки,
либијски, сиријски... народи који су за њих само “колатерална
штета”. Сигуран сам да је проклео, уз молитву, и наш осамде-
сетосмогодишњи спаљени старaц у Грделичкој клисури, српски
пилот-ловац Ђорђе Стојановић, у последњем ропцу, болном као
Христосове речи у Јеванђељу по Матеју: “Оче мој! ако ме не може
ова чаша мимоићи да је не пијем, нека буде воља твоја” и додао:
“само злочинци који ово раде да буду проклети довека!”.