“Ослобађање од греха много је већа благодат од ослобађања од невоље”

за добрим или без свесности о злу, беше овладала мноме...бејах
неразборит, покварен, обичан морнар, који не осећа страха од
Бога кад је у опасности или захвалност Богу кад се избави... Кад
сам пошао на овај грозни пут за Африку, нисам ни помислио
шта ми се може догодити, нити сам пожелео да ме Бог упути
или заштити од опасности које су ме очигледно окруживале, као
и од прождрљивих зверова и свирепих дивљака. Нисам просто ни
помишљао на Бога.”
Овим размишљањима и непрестаним сећањем на сновиђење,
почиње други период, период Робинзоновог преображаја, конач-
не спознаје Божије милости и покајања.
“Милосрдни Господ на различите начине открива пред свешћу
онога ко доживљава обраћење Свој божанствени свет, у коме је
нашем духу одређено да живи. Понекад Господ благоволи да из
тога света одашиље разна лица, како на јави, тако и у сновиђењима,
у њиховоме лику или неком другом обличју.” Свети Теофан
Затворник (“Пут ка спасењу”).
Како сам каже, услед тешке болести, тело му се изнури од
страшне грознице, а успавана савест се стаде будити. Тада почи-
ње да кори себе због свог прошлог живота “у коме сам тако очи-
гледно, својом необичном поквареношћу, изазвао Божију правду да
ме дочепа и казни.” Затим следе вапаји да му Бог поштеди живот,
и сећање на то како је изневерио родитеље, одбио њихову помоћ
и благослов због чега сада нема помоћи ни од куда. Главни јунак,
записујући у свом Дневнику, између осталог, и ове мисли, и овај усклик:
“Боже, Ти ми помози, јер сам у невољи великој!”, долази до
следећег закључка: “Беше ми то прва молитва, ако је тако могу
назвати, за дуги низ година.”
Од ове прве молитве, многе ствари се мењају у његовом жи-
воту. Први оброк након исцрпљујуће болести био је посебан, дру-
гачији, несвакидашњи. Другачији по томе што се, након скоро
десет месеци проведених на пустом острву и свега што је до сада
проживео, Робинзон први пут моли Богу да му благослови обед
(три јајета корњаче испечених у пепелу). Дакле, прва молитва ко-
ја није повезана са несрећом, безизлазном ситуацијом, прва
благодарност Богу што је жив и што му је обезбедио храну за
опстанак.Ова молитва доноси му велику радост.
“Када се Свети Дух спусти на човека и обавије га пуноћом
свог присуства, онда се душа тог човека испуњава неисказаном
радошћу, јер Свети Дух све што дотакне учини радосним” –
Свети Серафим Саровски.
Подстакнут својим поновним избављењем, овог пута од бо-
лести, главни јунак почиње да размишља о томе ко је створио
море, земљу, живи свет, размишља о томе одакле потичемо.
“Искуство показује да се ум, обавијен маглом световног дима,
неретко отрезнио сагледавањем видљиве творевине Божије или
ступањем у Цркву. Један је човек тако једне зиме посматрао дрво
које му је стајало испред прозора и – освестио се. Видљива приро-
да и Божији храм не само да су често уразумљивали и отрежња-
вали немарне и грешне Хришћане, него су истинском богознању и
богоугађању обраћали чак и незнабошце.” (Свети Теофан Затворник)
Одговор на питање одакле потичемо нашао је веома брзо:
“Несумњиво нас је створила нека тајанствена сила која даје
облик небу и земљи, ваздуху и мору, а ко је та сила? ТА СИЛА ЈЕ
БОГ!”
Из тога даље проистиче, да ако је Бог све створио, онда Он
свиме и управља, ништа се не догађа без Његовог знања, без
Његовог наређења. Следећи закључак је да је Бог одговоран за
оно што му се десило, да Он једини има моћ, не само над њим, већ
над свачим што се у свету догађа:
“Зашто ми је Бог ово учинио? Шта сам урадио да са мном тако
поступи? Моја ме савест одмах прекиде, као да сам богохулио, и
учини ми се да чујем њен глас: “Бедниче! Питаш шта си урадио?
Осврни се на живот који си профућкао и запитај се шта ниси
учинио...што ниси одавно уништен?”
“Само онај познаје себе ко мисли за себе да је ништа” – Свети
Јован Златоусти.
Савест га подсећа свих опасности из којих је извукао живу
главу, па и бродолома и чињенице да је једини он преживео.Тада
се сетио да је са насуканог брода, између осталог, донео и три
примерка Библије. Отвара насумице једну од њих и чита:
“Призови ме у невољи својој и избавићу те, а ти ме прослави!”
Те речи оставише јак утисак на Робинзона, он клекну и помоли
се Богу да испуни обећање да ће га избавити ако га призове у
невољи.Читање Библије од тада постаје свакодневна потреба и
навика. Не прође много времена и он се присети сновиђења и
опомене да га ништа до тада није довело покајању, отвара Библију
и наилази на речи:
“Узвисио си Владара и Спаситеља да даје покајање и опроштај!”
Подстакнут овим речима Робинзон оставља књигу и срца и
руку уздигнутих к небу, у усхићењу кличе:
“Исусе, сине Давидов, Исусе, узвишени Владару и Спаситељу,
дај ми покајања!”
Свети Теофан Затворник на једном месту каже:
“Као што реч Божија, “оштрија од сваког мача двосеклога, про-
дире све до раздеобе душе и духа, зглобова и сржи”, тако и бла-
годат пролази до раздеоба срца и греха, и раскида њихов неза-
конит савез и спој!”
Од овог тренутка он поче са језом да гледа на свој прошли
живот, а његови греси му се учинише толико страшним, да му
душа није тражила од Бога ништа сем да га ослободи терета
кривице која му је притискала душу.
“Бог не може да спаси човека, ако овај не зна да је болестан и
од чега страда” – Симеон Нови Богослов.
Што се тиче његовог самотног живота, више се није молио
да се избави од њега, јер је то било безначајно у поређењу са из-
бављењем од греха за чим је искрено жудео:
“И додајем овде као напомену свакоме ко ово чита, – кад дође
до правог смисла ствари, наћи ће да је ОСЛОБАЂАЊЕ ОД ГРЕХА
МНОГО ВЕЋА БЛАГОДАТ НЕГО ОСЛОБАЂАЊЕ ОД НЕВОЉЕ!”
Свети Теофан Затворник ово стање пробуђеног грешника
објашњава на следећи начин:
“При благодатном пробуђењу у свести се такорећи разорава
целокупни поредак самоугодљивог геховног живота, који се у њој
био успоставио, и на другој страни, пред њоме се открива један
други и бољи, божанствени поредак, једини истинити и Богу
угодан. Свака црта тога поретка одише обличењем и прекором
грешнику због ранијег неразума и немара, и ти су прекори тим
упечатљивији што он, истовремено, увиђа свеколику презрења
достојну ништавност свога пређашњег грешног пута. Под дејст-
вом тога, срце се ослобађа дотадашњих уза и стоји слободно, па је
тако слободно и да изабере нов начин живота.”
После тачно годину дана проведених на острву, главни јунак
почиње редовно да се моли и захваљује Богу, да пости, празнује
недељу и гласно исповеда грехе.
“Вера је почетак нашег сједињења са Богом” – Свети Серафим
Саровски
Док је био свестан Свемогуће руке Творца који га је много
пута избављао од сигурне смрти, Робинзон је био срећан само
тренутно, само тада када би схватио да је спасен. Када је завапио
Богу да му подари покајање, када је почео да се усрдно моли и са
страхопоштовањем, да пости и каје се наглас, са сузама за своје
грехе, тада је осетио праву Божију благодат која га је испунила
смирењем и донела му спокојство које није било кратког даха. Тада
је у потпуност постао свестан присуства Свемогућег на пустом
острву, тада је први пут схватио да никада и није био потпуно
сам. Бог је увек био његов пратилац, помоћник, утешитељ, једини
прави пријатељ на кога је увек могао да се ослони, коме је могао
да верује и на кога је полагао своју наду. Овакво сазнање било је
вредније од сувог злата, сада је разговор са Богом био важнији и
смисленији од боравка у свету:
“Зар није боље разговарати са самим собом и, ако смем рећи,
чак само с Богом, помоћу усклика, уздаха и суза, него уживати
највеће радости на свету у људском друштву?”
У “Невидљивој борби” преподобни Никодим Светогорац објаш-
њава присутност благодати Божије код покајника овако:
“Што се дубље каје, што се даље иде у љубави према Богу и
моли се божанском љубављу, те сузе покајања све више постају
сузе радости, сузе божанске љубави. Те сузе, које су више од по-
кајничких суза, представљају један виши степен присутности
и благодати Божије!”
Такву благодат која испуњава душу радошћу и неописивом
срећом, осећа Робинзон. Он верује да ће му искрено покајање и
опроштај грехова донети мир, спокојство, сигурност, да ће га
ослободити тамнице очаја, безнађа и немира. А то сазнање о