“Ослобађање од греха много је већа благодат од ослобађања од невоље”

ослобађању од греха било је, за главног јунака, важније од
ослобађања од невоља. Чврсто верује у то да ће му Бог притећи у
помоћ и у искушењима и невољама која долазе, више их се не боји
као раније јер је свестан да их као грешник заслужује.
“Захваљивао сам смерно и усрдно Богу што је изволео да ми по-
каже чак и то да могу у овој усамљености бити срећнији него што
бих био у друштвеној слободи и са свима задовољствима света;
што је био у стању да ми својим присуством потпуно надокнади
недостатке мог самотног положаја и одсуства људског друштва
– својим присуством и даривањем своје милости мојој души, по-
мажући ме, тешећи ме и храбрећи ме да се уздам у његову Реч овде
и да се надам његовом присуству у другом животу.”
Вера и нада у вечни живот заокупља пажњу главног јунака.
Живот је Робинзону постао много лакши, лакши и за душу
и за тело. Научио је да гледа на светлу страну свог положаја, и
да води више рачуна о ономе у чему ужива, него о ономе што му
недостаје:
“Све наше незадовољство у оскудици потиче од незахвално-
сти за оно што имамо.”
Свестан чињенице да му је Бог указао милост јер га је кажњавао
блаже него што је он, по делима својим заслужио, почиње да се
нада да му је покајање услишено и да га чекају нове милости. Од
тада се потпуно потчинио вољи Божијој и препустио Његовој
милости, доброти и бризи.
Након једанаест година боравка на острву где су му друштво
правили папагај, пас, мачке и припитомљене козе, једног је јутра
спазио траг човечијег стопала, много већег од његовог и од тада
почиње живот у сталном страху од присуства других људи тј.
људождера. Велику узнемиреност због тог открића Робинзон и
овог пута стишава отварањем Светог писма:
“Чекај Господа и буди весео, а он ће ти оснажити срце.”
Када је први пут посматрао крваву гозбу на којој су људождери,
по својим ужасним обичајима, убили и појели своје заробљенике,
главни јунак захваљује Богу што је рођен у делу света где нема
таквих људи. Ужаснут призором и истовремено забринут за свој
положај, све чешће размишља, не само о својој заштити, већ и о
томе, да, када их следећи пут буде видео, све поубија. Имао је и
оружје и барут. Требало је само чекати у заседи, нанишанити и
пресудити дивљацима. Међутим, глас савести га опомиње и не
дозвољава да то учини:
“Какву сам власт или позив имао да будем судија и џелат тим
људима, које је Небо вековима оставило да живе некажњени и
да буду такорећи извршиоци Његових пресуда? Шта су ти људи
мени скривили и каква сам права имао да се умешам у њихову
свађу и њихово узајамно проливање крви? Откуд знам како Бог
суди у овом нарочитом случају? Јамачно ови људи не врше то као
неки злочин, њихова савест и разум не коре их због тога.”
Размишљајући на овај начин, он схвата да нема права да им
суди, и, ако их Бог такве трпи и оставља да живе, он не треба да се
меша. Захваљује Богу на коленима што га је сачувао да не постане
убица.
Сусрет са Петком много је утицао на Робинзона. Иако у
почетку, кад га је спасио сигурне смрти, није имао поверења у
њега, бојао се да га ноћу не нападне, брзо је увидео да није имао
разлога за страх, да му је Петко одан и да је могао у потпуности
да му верује. Дивећи се верности и поштењу свог новог пријатеља,
дивљака, главни јунак у свој дневник записује:
“Бог је дао и дивљацима исте способности, исти разум, иста
осећања уопште и иста осећања љубазност и оданости, исте
страсти и огорченост на неправде, исто осећање захвалности,
искрености, верности и склоности за доброчинства које је дао
и нама.”
Често је био тужан при помисли на то како људи који познају
Реч Божију често злоупотребљавају своје способности, и како
је Бог сакрио Науку о спасењу од толико милиона душа које би
“судећи по Петку, ту Науку боље употребиле него ми.”
И поред тога што су Петкови сународници, далеко од
цивилизације, потпуно непросвећени, необразовани, Робинзон
је мислио да би они били много бољи верници судећи по
врлинама које је запазио код Петка. У то се уверио када је Петка
почео, измећу осталог, учити истинском Богу.Божија благодат
која је бунтовника учинила покајником, довела је до тога да сада
Робинзон постаје учитељ, просветитељ једном људождеру. Учио
га је о Творцу и Творевини, о томе да нам Бог може све дати и све
узети, о Његовој праведности, љубави и милосрђу.
“Слушао је веома пажљиво и примио са задовољством обаве-
штење да је Исус Христос послан да нас спасе; слушао је на који
начин се треба молити Богу, који је у стању да нас чује чак на небу.”
Причао је он Робинзону да они верују да их је створио старац
Бенамуки, који живи недалеко, и коме иду све душе покојника.
Занимљив је њихов разговор о Богу и ђаволу, јер Петку није било
јасно зашто га Бог не убије кад је јачи. Робинзон је много пута
изнова читао Библију не би ли пронашао одговоре на Петкова
питања. На једно од питања он одговара:
“Бог нас чува да се покајемо, па да нам опрости!”. Пошто су
много времена проводили у разговорима о смислу живота и
покајању, Робинзон на крају каже:
“Дивљак је сад био добар хришћанин – много бољи од мене,
иако имам разлога да верујем, и на томе захваљујем Богу, да
смо се у подједнакој мери покајали, нашли утехе и опроштаја;
имали смо овде Реч Божију за читање и нисмо се налазили даље
од Божијег Духа да нас поучи него да смо били у Енглеској.”
Дакле, иако су били удаљени и изоловани од осталог света,
нису имали, сем Библије, другу литературу, нису имали цркве
и манастире, проповеднике, ипак их је Божја благодат учинила
срећним, довела до познања истине и ослободила терета греха.
Преподобни Никодим Светогорац објашњава у својој, горе по-
менутој књизи, коме се дају духовне спознаје: “Истинске духовне
спознаје се дају онима који, из скромности, не траже духовне спо-
знаје, виђења, већ траже од Бога покајање и спасење!”
На крају, када долази избављење, када је требало напустити
острво и вратити се у завичај, Робинзон закључује: “Тако мало
видимо пред собом у свету, а тако много разлога имамо да се
радосно ослонимо на великога Творца света. Он не оставља своје
створове сасвим незбринуте и поглед Вишњега допире у најудаље-
није кутове света, и кад хоће, он шаље помоћ сваком беднику!”
Сазнавши по повратку у Енглеску да је постао прави богаташ
захваљујући плантажама шећера у Бразилу чији је власник постао
пре бродолома, Робинзон се оженио и добио троје деце. После
свих искушења сећа се приче о праведном Јову коме, такође, Бог
најпре узима све, да би му, као награду за нероптање, дао много
више него што је икада имао.
Свети Исак Сирин у књизи “Подвиг (аскеза) у нашем животу”
каже:
“Господ је милосрдан и даје благодат онима који је упорно
траже. Награду даје не према раду што смо учинили, него према
намери коју смо показали!”

Запитајмо се на крају да ли је и свакоме од нас потребно једно
пусто острво да бисмо детаљно и студиозно сагледали своје грехе,
да ли су нам неопходни бродоломи, земљотреси, људождери да
би нас пробудили из учмалости, гордости, егоизма и греха ? Зар
има веће благодати од свесности да смо грешници, спознаје да
нам је покајање једини пут који, уз Божију помоћ, води у вечност?
Зар има већег блага од открића да никада нисмо сами, остављени,
незаштићени?
Заиста, Бог је увек са нама, чак и на пустом острву!