Oтисци и Дебиси

Мој први сусрет са Дебисијевим “Отисцима” (фр. Estampes) десио
се много пре него сам и сама почела да студирам ову композицију.
Мећутим, мени као извођу, то је изгледало само као гледање сли-
ке или репортаже о месту које сам од увек желела да посетим.
Сви призори и боје, чак и атмосфера тог места су ту. Могу и да
уживам у њима, али ту као да нешто недостаје. Желим да сама
корачам тим улицама, удахнем мирисе, осетим то сунце и кишу
на сопственој кожи. Желим сама да проживим сваки тон, осетим
сваки трептај и преливање боја. Можда ћу боље разумети или чак
и упознати Дебисија и успети да удахнем живот његовим идејама.
Клод Дебиси никада није желео да буде у центру пажње нити
је радио са циљем да буде револуционар или да “мења свет”.
Био је ненаметљив и волео је своју приватност. Био је привучен
мистичношћу и јако инспирисан природом, бојама и светлошћу.
За њега је начин компоновања који је до тада био доминантан
нарочито у западној Европи био недовољан да искаже оно што
је желео, а то је лепота боје звука, нијансирање музиком, дочара-
вање природних појава и емоција. Он у музици препознаје ча-
ролију коју, како напомиње, морамо сачувати “будући да је му-
зика од свих уметности најпријемчивија чаролији”. Његове теж-
ње су га окретале од традиционалних правила у компоновању и
следећи их донео је револуционарне промене у компоновању и
техници свирања клавира. Ни слутио није да ће постати један од
најутицајнијих композитора који ће утицати на готово све веће
композиторе 20. века.
Дотадашње јасне форме композиција, тонална стабилност и
јасан исказ идеја, типични за германски начин компоновања, за
Дебисија су били неинтересантни, а потенцијал традиционалних
хармонија исцрпљен, те се окретао музици Русије и Далеког ис-
тока. Истиче значај маште и говори да уколико немамо могућнос-
ти да путујемо треба да употребимо машту. Тако нас и у делу
“Отисци” кроз три става води прво до острва Јава, па затим у
Шпанију и на крају у “вртове под кишом” где дочарава атмосферу
и својства воде.
Дебиси је инспирацију налазио у делима симболистичких пе-
сника, нарочито Малармеа и Бодлера, који су осуђивали важност
идеја, те и код Дебисија срећемо углавном само наговештаје
идеја које нису доречене до краја. То даје слободу извођачу и
слушаоцу да сам створи своју слику и дође до својих закључака.
Тим ставом, као и чињеницом да је и сам рушио правила, он даје
подршку и простор пијанисти да да свој лични печат и наводи га
да истражује боје звука и њиховe промене у зависности од тога
како додирује дирке.
Дебиси је и код клавира тежио да произведе различите боје
звука, као код инструмената код којих је музичар у директном
контакту са извором звука. Имајући то у виду, мекано као у па-
мук зарањам у прве тонове “Пагода” (fr.Pagodes), првог става ци-
клуса “Отисци” и осећам како вибрирам заједно са звуком. Нема
границе између прстију и дирки, сада смо клавир и ја једно. Ди-
шем кроз клавир, а чаролија се буди. Већ у првим тактовима осе-
ћа се атмосфера далеког истока и секунда у сопрану подсећа на
звецкање кинеских звончића. Јавља се мелодија кроз пентатонику
(карактеристична за кинеску и јапанску музику) која ме премеш-
та у врт јаванског будистичког храма. Кроз композицију осећа
се мир приказан нежним кратким мелодијама које попут буди-
стичких монаха казујући минимално говоре много. Само на пар
места у композицији звук добија на волумену и подржан богатим
хармонијама као да показује да испод те нежности живи снага и
сигурност која ће се појавити само када је неопходна. На крају
првог става још једном се јавља мелодија са почетка композиције,
овог пута праћена вишеслојном хармонијом и приказом нежног
жуборења воде, која нас испраћа до краја композиције оставља-
јући нас у медитативној атмосфери да сами трагамо за својим
одговорима.
Дебиси је избегавао аналитичку дисекцију и покушај да музи-
ком створи слике. Желео је да људи интуитивно интерпретирају
његова дела, те је често наслове писао на крају композиција на-
дајући се да публика неће стварати стереотипне слике слушајући
их. Останак, притом, у оквирима доброг укуса, као и формирање
естетског сензибилитета за Дебисија је једна од најважнијих
ствари, те тако извођач који изводи његову музику мора имати
изузетно култивисан слух и богатство духа и маште.
Други став циклуса “Отисци” – “Подне у Гранади” (fr. La soirée
dans Grenade) за мене представља приказ Гранаде од јутра до
мрака. Миран почетак у басу, са типичним шпанским ритмом
који се пење кроз све октаве до врха клавијатуре. Зраци јутарњег
недељног сунца на каменим кућама Гранаде полако се подижу
будећи успавани град. Следи фолклорна мелодија која се појављу-
је као споредна улога у филму, наизглед небитна, али и те како
упечатљива. Остинантни шпански ритам и даље одржава ту
атмосферу поспаности и лењости. Кратак наговештај бурног
шпанског темперамента кроз само два такта и опет повратак у
мир. Затим мало чешћа промена карактера и наступ шпанског
темперамента у свој својој пунoћи. Кроз богате акорде видим ша-
рене и живе боје, као и поносне и достојанствене покрете тореадора
свесног своје важности и славе. Дебиси овом централном делу
композиције придаје велику важност и поново се игра бојама
смештајући познату мелодију у различите регистре и обогаћујући
је са још више тонова и ритма. Композиција се завршава лагано,
како је и почела, као што дан полако уступа место ноћи.
У трећем брзом ставу “Вртови под кишом” (fr.Jardins sous la
pluie) осећају се сва својства ове природне појаве. Уједначено и
упорно добовање кише, тихо или пак праћено громовима и олуј-
ним ветром, указује на сву своју силину, а човекову немоћ у по-
ређењу са природом. Њену променљивост и непредвидивост Де-
биси дочарава мелодиком која је валовита и понекад делује не-
довршено или испрекидано, али је и веома интензивна и пуна
емоција. Тема као и у многим другим Дебисијевим делима има
секундарну важност у односу на атмосферу. Своју фасцинираност
природом и испреплетаност са емоцијама и чаролијом музике
Дебиси објашњава: “Ја сам себи створио религију од тајанствене
природе. Ко ће знати тајну музичког стварања? Шум мора, линија
хоризонта, хук ветра кроз лишће, зов неке птице, остављају
у нама бројне импресије. И одједном, без икаквог нашег учешћа,
једно од тих сећања се прошири изван нас и изрази музичким је-
зиком. То осећање носи у себи свој хармонски свет. Ма колико ми
настојали, нећемо више наћи ни тачније, ни искреније хармоније.
Мрзим доктрине и њихове дрскости. Ја желим да певам о свом
унутрашњем пејзажу, на начин наивне дечије безазлености.”
Очигледно тражећи начине да изрази себе, Дебиси је у веч-
ности оставио много више “отисака” од само једног, а извођачима
и слушаоцима изазвао машту и дао могућност да уживају у
чаролији.