Todo o nadа

– Судећи по вашим речима, читали сте Блаватску?
– Само ми њу не спомињите! – Марко се насмеја.– Те њене
теорије о Атлантиђанима и Лемуријанцима су ван здраве памети.
А тек онај руски офталмолог Мулдашев, који се навукао на њене
измишљотине. Као, у хималајским планинама постоје самади,
некакви успавани, камени људи! Којешта! Зар ти стварно верујеш
у то?
– Постоје сведочења лама, Марко! – наљутих се. – Они тврде,
да ти људи медитацијом успевају да у свом телу обуставе све
физиолошке функције десетинама, стотинама, па и хиљадама
година. Виши ум одлучује када је време да се пробуде и посете
Горњи свет, како би нам пренели своја сазнања, стечена у прет-
ходним, далеко надмоћнијим, цивилизацијама.
– Ма, дај! – Марко одмахну руком – И Хитлер је био опседнут
митским земљама Агартом и Шамбалом, све надајући се, да ће
помоћу тајних сазнања овладати Врилом и тако стећи надљудску
моћ. Срећом, по људски род...
– У том случају – наставих, не обазирући се на Маркову упа-
дицу – она поворка будистичких монаха савршено се уклапа у ту
причу.
– Самади или не... – Акира одмахну руком. – Све је далеко
сложеније. Дозвољавате да наставим? Дакле, неочекивани сусрет
с фантомском поворком будиста, навео ме је на неопозиву одлуку,
да се заувек повучем из алпинизма. И даље верујем, да Творац
има план за свакога од нас. Мимоилазећи се са предводником
оне поворке, а био сам на свега неколико метара од њега, суочих
се с њим. И он ми показа неки предмет који је држао у руци.
Скидох заштитне наочаре како бих боље видео... Шта ли ми то
показује? Застадох за тренутак. На његовом длану је лежао пред-
мет, који сам итекако добро познавао, сматрајући га заувек из-
губљеним. Зрак сунца се одби од њега и заслепи ме. Помислих,
да сам обневидео од снежног слепила. Умор, повремено осећање
безнађа, страх пред великим искушењем, обесхрабреност, напре-
зање и натчовечански напори... Све је то могло да допринесе
мојим халуцинацијама. Загледах се у масивни сребрни привезак,
налик на спортску медаљу, коју сам давне 1997. поклонио мом
нераздвојном другу Тоширу, осталом да почива у снегу и леду
Хималаја. Никоме из екипе нисам смео да се поверим. Исмејали
би ме и мислили да сам полудео. Сви они су прекаљени борци.
Спортски асови. Заљубљеници у најсуровији спорт на свету. Да-
леко од тога, да се баве некаквим натприродним појавама. Момци
чврсто стоје на земљи.
– Па, ипак – Марко га погледа у неверици – јеси ли се посаветовао
са лекаром екипе? На тим висинама, није невероватно да човек
подлегне привиђењима.
– Сачекај да чујеш даље. Елем, екипа је прослављала успешан
завршетак експедиције у базном кампу. Разилазили смо се. Свако
на своју страну. Ја сам се задржао у Катмандуу, намеравајући
да затражим ламино мишљење. Било какво објашњење за онај
сусрет. Свратио сам у гостионицу и поручио њихово традици-
онално јело од јака и пиринчану бозу. Заузео сам место за сто-
лом. Тик до прозора. Напољу је сипила киша. Био сам утонуо
у пријатан дремеж. У мислима сам прелазио етапу по етапу.
Изненада, момак – који ме је послуживао, прену ме из сањарења
и даде до знања, да један гост жели да ме части. Показа руком
на човека који је осамљен седео у дну гостионице. Ваздух је био
презасићен дуванским димом и паром из покисле одеће туриста.
Напрегнух се да осмотрим ту особу. У магновењу ми се учини
да га однекуд познајем. Никако не успех да повежем мисли. Две
недеље неописивих напора, промрзлина на десном стопалу и
недостатак сна, узроковали су смушеност. Не, нисам га познавао.
Изгледао је као било који мештанин. Чуо је за наш успех и хтео,
напросто, да ми ода признање. Шта би друго могло да буде?!
“Реците господину да захваљујем – обратих се момку – Ускоро
треба да кренем”.
Махнух незнанцу у знак поздрава. Он се насмеши, уз благ
наклон и крете ка излазу. Ту се накратко застави, позва момка
и нешто му спусти у руку. Помислих да му даје напојницу. У
следећем тренутку био је напољу. Док сам га погледом испраћао,
момак се упути ка мом столу. Учинило ми се да се снебива.
“Господин вас поздравља. Рече ми, да овај предмет припада вама и
да вам га враћа. И – још је додао, да ћете разумети његову поруку”.
То рече, и на сто спусти један предмет. Пиљио сам у тај пре-
дмет... пиљио... Прошла је читава вечност. Питам се, како нисам
доживео срчани или мождани удар?! “Будиста!” – дрекнуо сам и
изјурио на улицу. Обазрео сам се око себе, лево–десно...Узалуд.
– Имате ли непријатности? – Неки пролазник се забрину. –
Јесте ли покрадени? То је овде уобичајена, свакодневна појава. У
том случају, мораћете да поднесете пријаву. Полицијска станица
вам је ту, иза угла... друга улица лево.
Ништа му нисам одговорио. А и шта бих?
Платио сам и изашао напоље. Држећи амајлију у стегнутој
шаци, не зачудих се што ме пече. Као да је тек искована. Некако
сам се отетурао до мог хотела. Упао сам у вакуум између сна и
јаве... Прогања ме увек исти, кошмарни сан.
... Аргентински Кордиљери. Патагонија. Тоширо и ја у неком
селу. На пијачним тезгама свакојаке дрангулије... Међу оста-
лима и једна сребрна медаља – сувенир. Планински масив у плит-
ком рељефу. Изливена слова Todo o nada. На домородачком, кечу-
анском језику – Све или ништа. Купујем је и качим око његовог
врата. Он се осмехује. Локалном граверу дајемо да испише по-
свету. Тоширу – заувек– Акира.
Заћутасмо.
Акира је деловао одсутно. Замрзнут у сећању. Савршен мир
владао је тим човеком гвоздене воље. Марко прекиде мучну
тишину. – Патагонија се разликује од Хималаја. Сећам се једног
нашег разговора за спортски журнал.
Акира потврдно климну главом: – Дакако, разлика је
огромна. Хималаји су права шала у поређењу с аргентинским
Кордиљерима. С пакленим планинским врховима, који се попут
џиновских, залеђених оргуљских цеви дижу у олујно небо. Нема
Шерпаса. Препуштен си сам себи. Док је алпинизам, истини
за вољу, уобичајено схваћен као надметање, ако хоћете игра, у
Патагонији је то чисто хазардерство. Постоји неуспех на Алпима
и Хималајима. Али на Кордиљерима, изједначен је са појмом
fracasso. Крах! Пропаст! То је замка која искључује савршену
организацију и сва предвиђања. Мало значе све атлетске припреме,
одличне особине пробране екипе, метеоролошке прогнозе...
Освајање тих врхова је права лутрија. Упркос надљудским
напорима, мало је оних који су успели да их надвладају и освоје.
Та ужасна искушења су Тошира и мене заувек ближила. Утолико
теже ми је пала његова смрт. Чак и сад, у ушима ми одјекује његов
ужасни крик док пада у провалију, а ледени врхови Хималаја
одбијају га и враћају безброј пута. Био је мој алтер его. Све или
ништа завршава речју ништа. Увек то треба имати у виду.
Акира скиде с врата масивни ланац с привеском и положи
га на сто. Оклевали смо... Марко га узе загледајући обе стране и
додаде ми га. Планински масив у плитком рељефу. Todo o nada.
Тоширу – Акира заувек.

* * *
Прошло је више од пола године. Свратила сам у књижару да пре-
листам нове наслове. Неко ме дотаче по рамену. Окретох се.
Марко! Да ли је могуће? Прави је пробисвет. Да ми је знати, где је,
у међувремену, скитао?
– Био сам с бициклистима. Извештавао о трци Тур де Франс.
Ништа под капом небеском није случајно. Ту си због његове
књиге? Јесам ли у праву? Уштедећу ти труд. Ено је, горе, на полици.
Немој ми рећи, да ниси знала?! Управо је објавио аутобиографију.
Написао сам приказ у мојој колумни.
Била сам, благо речено, затечена. Марко ми додаде књигу.
Бело-црне корице. Меки повез. Једноставно Строго. Елегантно.
Графика планинских врхова. Крупни наслов Todo o nada. Почех
грозничаво да је прелиставам.
– Тражиш “оно”? – Марко се исцери. – Ни једне, једине речи!
– Тако сам и мислила. Ко би му поверовао? Знаш, – оклевала
сам – има у његовој причи и нешто истине. Ево, шта ја мислим:
Акира је познат међу живљем Катмандуа. Онај тип из гостионице
је, питај-бога одакле, добио