Todo o nadа

Све или ништа

Јутро. 8:30. Вести – Спортски журнал: “Познати словеначки алпи-
ниста изгубио је живот на Хималајима... нажалост, спасиоци су
стигли прекасно”.
Ко од мача живи, од мача и гине. Да је био у чилеанској
пустињи Атаками, снашла би га погибељ од жеђи. Да се срушио
спортским авионом у џунгле Папуа Нове Гвинеје, средили би
га канибали из племена Јимас. Нека врата никада не би требало
отварати. Кад једном прођеш кроз њих...
Назвала сам мог пријатеља Марка, спортског новинара и пла-
нинара-аматера. Никада се није успињао на веће планинске врхо-
ве. Задовољавао се дружењем с тим чудацима и писањем репор-
тажа о њиховим подвизима.
– Да. Чуо сам. Могу да замислим његову агонију. Слушај, по-
знајем човека који се пре неколико месеци вратио са успона на
Еверест. Би ли желела да га упознаш?
Није ме требало молити. Ко је тај лик?
– Вишеструки освајач Евереста, Аконкагве... Јапанац Акира
Масару. Да се нађемо...
– Једва чекам! Где?
– Код мене. Сутра око пет.

* * *
Јапанац је позвонио на Маркова врата. Тачно у пет.
Домаћин је отишао у кухињу да пристави чај. Проучавала сам
Акирине мужевне црте лица. Никад не знаш колико им је година.
Како да отпочнем разговор? Осећала сам се као лопов – почетник,
покушавајући да прикријем збуњеност. Приметио је мој поглед и
насмејао се, показавши низ крупних, белих зуба.
– Та трагедија... – изрекох, реда ради.
– Ма, хај`те, молим вас. Људи се занимају сат-два, а после их
преплаве неке нове вести. Рачунамо с тим. Планине узимају свој
данак.
– Да – рекох – Ваља стегнути зубе у тим негостољубивим, су-
ровим пределима. У страху пред ледом, маглом, мећавама и ла-
вином. Корак по корак. Повезани конопцима. Добровољно муче-
ништво за узвишени идеал? Или, можда, пробни камен карак-
тера? Полагање још једног животног испита?!
– Ја бих пре рекао – Марко довикну из кухиње – искупљење!
Потреба да пред собом оправдате сврху свог постојања. Прећутни
морални закон. Ви, алпинисти, прави сте зависници. Флертујете
са Смрћу.
Акира одмахну руком. – Одговор је увек исти, а научио сам
га у Патагонији: речи per otro vеz значе почетак од нуле. Вечни
изазов.
Марко се вратио носећи чајник. Полаганим, методичним по-
кретима пунио је лулу. – Током нашег последњег сусрета, наго-
вестио си нешто, ако сам добро разумео, о некаквом привиђењу.
О фатаморгани. Значи, и тамо их има? Зар се оне не појављују
само у Сахари?
– Има ствари које нису за ширу јавност. – Акира је оклевао.
– Појаве које превазилазе нашу моћ поимања ствари.
– Тим пре, изазивају нашу радозналост. – Марко ми кришом
упути значајан поглед.
Акира сркну чај и отпоче своју невероватну исповест.
“Налазили смо се на Западном гребену. На око 5.400 метара
надморске висине. Ту има само педесет посто кисеоника. Дању је
плус четрдесет. Током ноћи – минус двадесет. Док смо застали да
предахнемо, с гребена се спуштала канадска екипа. Обавестише
нас о тешкој повреди једног њиховог члана. Тражили су помоћ од
Шерпаса из базног логора у Лукли, на 2.840 м. Истини за вољу, нико
од нас не би никада успео, да ти малени, искусни и издржљиви
горштаци не припреме наш успон. Они су прави победници, а не
ми. То је народ Кумбу. Шерпа значи Људи са Истока. Ни човек,
који је први у историји алпинизма освојио Монт Еверест 1953. није
био Едмунд Хилари. Био је то његов Шерпа. Легендарни Тензинг.
С тога, не треба од нас правити хероје. Супермене. Усред снежне
пустоши, крећући се ногу пред ногу, ка логору број 3, угледах
необичан призор. У сусрет нам је долазило десетак особа у одећи
тибетанских монаха. У поретку, један за другим, силазили су
ивицом глечера. Без заштитних конопаца, без опреме! Да ли ја
то добро видим?– упита ме забезекнутим погледом мој саборац
Владимир. Приближише нам се на непуних двадесетак метара, и
тада приметих, да на босим ногама имају само сандале. Ниједним
знаком нису показали да се мимоилазе са нашима, Исто су се
понашали и остали из наше екипе.
Кисеоника у нашим боцама је преостало тек толико да се по-
пнемо до логора, заменимо их и одморимо се. Заборавих да напо-
менем, да смо све време били у вези с базним логором. Телевизијска
екипа нас је пратила преко сателита и снимала све етапе успона.
Једва сам чекао да поразговарам са шефом базног кампа.
– Јесте ли видели будисте? – упитах га испрекиданим дахом.
– Будисте? Побогу, какве будисте? Шалиш се, зар не... горе, на
пет хиљада метара, срели сте будисте?! Забрињаваш ме, Акира.
Да није у питању висинска болест? Како стојите с кисеоником?
Крените даље око два ујутро. И, не заборавите, очекује вас опасна
Зона смрти.
Веза се прекинула. Преморени, попили смо топлу текућину
коју су нам припремили наши водичи, нешто мало презалогајили
и завукли се у вреће за спавање. Већина је тонула у сан.
– Еј, Владо – прошаптах – имаш ли нека сазнања о ономе...
– Да – одговори ми он кроз полусан – Појављују се, с времена
на време. Да би нас упозорили.
– Упозорили? На шта?
– Да је ово њихова света планина, да не би смели да је скрнавимо
и узнемиравамо духове њихових предака. Екипе остављају за
собом тоне ђубрета.
– Али, они нису стварни? Зар не?
– О томе се и ради. Те утваре... Човече, пуца ми глава. Сутра
нас чека велико искушење. Пређемо ли Зону смрти...
– Не брини – умирих га. – Прешао сам је већ двапут. Чим са-
владамо Хиларијев степеник, на коњу смо.
Сувишно је рећи да сам готово целе ноћи остао будан. Пред
очима ми је била сабласна поворка достојна сценарија за хорор.
Од Западног гребена Кала Патар, до Јужног гребена на 7.950 м.,
треба нам цео дан. Ваздух је све ређи, човек остаје без даха, чак и
када се одмара. Вреба висинска болест и многи се врате с тешким
оштећењима. Исход може да буде фаталан. Најстрашније што
човеку може да се деси је церебрални едем, оток мозга. Има спаса
ако угроженог на носилима брзо спусте на мању висину, а за тај
подвиг је потребно најмање шест људи. Ветар дува брзином од
двадесет чворова на сат. Притисак пада. Лако се губе килограми.
Мучи неописива жеђ. Имајте на уму, да је силазак далеко ризи-
чнији од успона. Уобичајене су тешке промрзлине. Прети одуми-
рање ткива, гангрена. Многи од нас остали су без прстију на
удовима. А то је крај успонима. За расног алпинисту равно је ду-
ховној смрти.
– Да ли се дешава да неко одустане? – занимало ме. – Да неко
одлучи да се врати? Да, просто, `пукне`?
– О томе може да одлучи само шеф из базног кампа. Његова
реч је неопозива. Дешава се да неко, с неразумном упорношћу и
тврдоглавошћу, убеђује и њега, и остале из екипе, да је способан
да настави успон. Ретко се потврди да је био у праву; то је његова
лична одлука, за коју је спреман да преузме пуну одговорност. Да
стави живот на коцку. Дакле, преморени, улогорили смо се...
– Извини, што те прекидам. – Марко се снебивао – То ми је,
мање-више, познато. Нешто друго ме занима, у вези онога... да ли
је у питању материјализација? Све источњачке књиге посвећене
јоги и медитацији говоре да висок степен личног духовног развоја
чини човека способним да се дематеријализује. Да се тренутно
премешта у простору. Можда је то прави одговор?
– Шта наша дама мисли о томе? – Акира ме стаде љубопитљиво
посматрати.
– Ево, шта ја мислим. Колико сам упозната, постоји физички
и тзв. суптилни свет. Термин који се употребљава је психичка
енергија. Научници све чешће признају да свет ултрависоких
фреквенција...
Акира ме прекиде благим покретом руке.