Огњен Војводић
Двјестогодишњица Караџићевог реформаторског и скандалозног рјечника
Увод
Ове године се навршило двјеста година од објављивања првог
спорног и скандалозног ‘Српског рјечника’ Вука С. Караџића де-
цембар 1818. године. Потпуни назив речника гласи “Српски рјеч-
ник истолкован њемачким и латинским ријечма”. Речник је рађен
у програму југословенске језичке политике аустрославистичког
(протоеврославистичког) колонизовања српског језика и право-
писа, тј. у општем контексту и континуитету европске колонијалне
културно-религиозне политике на Балкану. Речник је штампан у
Бечу у штампарији унијатског јерменског манастира октобра 1818.
године, што указује на повезаност са римокатоличком унијатс-
ком мисијом на Балкану (унијатска ‘црква’ је бивша православна
црквена заједница чији су свештеници признали поглаварство
римског папе).
Караџићев речник је реформаторски речник, рађен у колони-
јалном програму латиинске славистике, са сврхом свођења српс-
ког језика на дијалекатски књижевни стандард, редуковања реч-
ника српског језика, уклањања српских (словенских) ријечи, лега-
лизације «ниског» вербалног материјала, уписивања турцизама и
туђица других језика. Сврха рјечника је била промоција простог
језика и правописа. Речник је свoђен на ниво рурално-радничког
говора, на тридесет гласова и графема, проширен примитивним и
простачким изразима. Речник садржи 26.270 ријечи протумачених
и преведених њемачким и латинским описима и изразима. Речник
је штампан реформисаним правописом, са додатим латиничним
словом «ј» и четири нове графеме. Програм израде речника је била
промјена природе правописа, али, и природе речника. Речник је
раскидао са стољећима изграђиваним књижевним језиком, а про-
мовисао прости народни дијалекат као критеријума књижевног
српског стандарда. Речник је представљао програм својеврсне са-
моколонизације, самоодвајања од српске сложене структуре и
континуитета књижевног језика. Речник садржи списак прену-
мераната, српских националних првака и црквених достојника,
који је послужио пропаганди као патриотски и православни
псеудоним за дистрибуцију и промоцију речника.
Копитаров и Караџићев речник је био програмско полазиште
југословенског језичког и политичког пројеката. Од објављивања
речника 1818. године свој столетњи континуитет југословенска
језичка политика крунише Краљевином Југослвијом 1918. године.
Караџићев речник није био полазиште српске независне нацио-
налне језичке политике и лексикографије, како смо погрешно
учени у школи. Напротив, био је програмско полазиште форми-
рања југословенских језика на дијалектима српског језика.
Раскидања са српским православним правописом и књижев-
ним језиком, креирање дијалекатског српског књижевног језика
према пракси латинске мисије хрватског дијалекатског књижев-
ног стандарда; формирања ћириличног фонетског простог пра-
вописа прилагођеног хрватској варијанти латиничног фонетског
писма. Полазиште потискивања култа православних просвети-
теља писмености и изграђивања нових култних ауторитета пис-
мености и језикословља, просветитеља ванправославног вави-
лонског југословенског језичког јединства.
Круцијални повјесно-програмски континуитет и контекст ко-
ме програмски припада Караџићев речник и рад у еврослави-
стичкој мисији јесте прослава дјела и 400 година од рођења
фратра и филолога Аустина Јураја Крижанића (1618.-Липник, да-
нашња Хрватска, граница са Словенијом-1683. Беч), која се ове
године слави у Хрватској. Латинска славистика од средњег вијека
користи јединствен језички програм, а Јурај Крижанић је био
мисонар латинске славистике упућен у царску Русију. Крижанић
је прогнан у Сибир, и после 15 година прогонства протјеран је
из царске Русије. Крижанићеви филолошки и теолошки радови
су значајно програмско предање латинске славистичке мисије.
У 19. вијеку када је појачан рада латинске мисије према Србима,
почетком ослобађања Срба од османске окупације, фратар и фи-
лолог Јозеф Добровски, оснивач европске славистике, прослеђује
радове Августина Крижанића аустријском цензору словенске
штампе Бартоломеју Копитару. Програмска начела која је кори-
стио Крижанић примијењена су у реформи српског језика и пра-
вописа; прости правопис – гласовни; прости језика – дијалекат-
ски књижевни стандард; релативизовање релгизности међу пра-
вославним Словенима пропагандом о Словенима три вјероза-
кона и проглашењем православља Словена ‘грчким законом’ и
преваром. (У овом тексту није непосредно анализиран мисио-
нарски рад Аугустина Крижанића, али јесте посредно прегледом
програмских начела југословенске језичке политике).
Реформаторски рјечник раскида са српским ријечима
“Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма” је
рађен у европском колонијалном контексту и програму рјеша-
вања Источног питања. Сврха колонизовања српског језика и
правописа је било раздвајање природне, језичке, правописне и
политичке везе српског језика са највећим словенским језиком
и народом, руским језиком и правописом, православном руском
Царевином и Црквом, односно припајање правописном и јез-
ичком јединству словенских народа латинске славистике и ре-
лигије. Стратешка сврха аустрославистичког рјечника је било су-
простављање црквеном словенском језику као свесловенском ује-
динитељском филолошком фактору, словенској основи језичког
јединства. Раскидање континуитета књижевног српског језика
и предања православне писмености, као везе са православним
предањем и православним народима, првентвено везе право-
славне царске Русије са православним српским словенским народом.
У аустрославистичком југословенском језичком програму Ка-
раџић је почео рад на рјечнику према налогу свог медијског мен-
тора – аустријског цензора за словенске језике и штампу, Барто-
ломеја Јернеја Копитара (1780-1844). Цензор Јернеј Копитар је имао
највећи удио у изради рјечника. Заједно са Караџићем је више
од двије година радио на рјечнику, обављао технички дио посла,
подучавао Караџића начину израде рјечника, преводио на њемач-
ки и латински српске ријечи, урадио коректуру превода. Рјечник
је требало да потпишу Бартоломеј Копитар и Вук С. Караџић,
али због религиозне репутације латинских мисионара и рефор-
матора у православном народу програмски се потписао само
Караџић. Латинска мисија је међу православне Словене упући-
вала Словене римокатолике или протестанте, ради лакшег спро-
вођења лингвистичке и религиозне мисије. У 19. вијеку, времену
револуционарних покрета и побуна, латинска лингвистичка ми-
сија је у словенске народе упућивала и Словене ‘слободне мисли-
оце’, следбенике просветитељског позитивизма и рационализма.
У српском случају латинска мисија је унапредила селекцију сло-
венских сарадника ‘караџићевском’ категоријом кадрова, медиј-
ским ивођачима и маркетиншким мајсторима филолошког фол-
клора, а револуционарним рушитељима религиозних, класних,
књижевних, друштвених и духовних норми.
Као што је Константинопољ описмењавао и обједињавао пра-
вославним правописом словенске народе, Москава је као нови
Цариград обнављала православну писменост и књижевност Сло-
вена – посебно почетком ослобађања православних народа од
османског ропства. Зато се латинска лингвистичка мисија супро-
ставила, као у средњем вијеку мисији Светих Ћирила и Методија,
повезивању Срба са православним народима и православном
царевином, обнови српске државе са установама културе право-
славног предања писмености и континуитета књижевног језика.
Мисија латинске лингвистике је појачана почетком 19. вијека
када се Срби почињу ослобађати османске окупације. Процес
латинске колонизације српског језика и правописа појачан је
државним указом Царице Марије Терезије 1770. године – да књиге
и часописи на српском језику могу бити штампани на подручју
царевине. Царица Терезија је 1769. године основала школу по-
литичких наука у Вараждину, која је 1772. пресељена у Загреб и
прерасла 1776. године у Академију знаности, и до 1850. дјеловала
као највиша наставна установа у Хрватској; заметак каснијег
Свеучилишта. (према Енциклопедији Југославије). Наставак истог
програма је указ Цара Јосифа II 1781. године о увођењу у српске
школе латиничног писма, народног дијалекта као књижевног
стандарда и учења њемачког језика. Указ Цара Јосифа је повучен
захтјевима и молбама српске цркве, српских установа културе
Весна Арсић
Сава Мркаљ – живот и дело
Ове године се навршава 235 година од рођења и 185 година од
смрти Саве Мркаља, једног од најобразованијих и најумнијих
Срба свога доба, песника, филозофа, полиглоте. Његово дело,
које је најзначајније за српску културу почетком 19. века, уједно
је и његов усуд, због кога је прогоњен, несрећно окончавши свој
50-огодишњи живот, непризнат и очајан. Међутим, није једина
неправда Мркаљу нанета за његова живота. Веома тешка је исто-
ријска неправда која је до данас нанета његовом имену и делу, а коју
смо дужни да исправимо. Највећи део славе која припада Мркаљу
додељен је Вуку Стефановићу Караџићу, као једином и највећем
реформатору ћириличне азбуке. Вук има својих заслуга као неко
ко је само довршио и објавио нешто што су други створили. Овде
смо да саопштимо комплетну истину о тим догађајима и само оно
што је истражено и што поуздано знамо.
Знамо да је Сава Мркаљ рођен непознатог датума 1783. године
у Ласињском Сјеничаку, у засеоку Мркаљи на Кордуну. Основну
школу је завршио у Сјеничаку, а богословију у Карловцу. На
самом измаку XVIII века, пошто је ослобођен војне обавезе, о
чему је добио потврду тек 1825. године, ради као учитељ “славено-
сербске” школе у Госпићу. Школовање је наставио 1803. и 1804.
године у Архигимназији, а наредне две године студира филозо-
фију на краљевској академији знаности у Загребу, што одговара
данашњем трећем и четвртом разреду гимназије. Од 1807. до
1810. године студира филозофију и математику на пештанском
универзитету. И тада, 1810, са својих 27 година, у Будиму граду
објављује своје најчувеније дело од свега 18 страна “Сало дебелога
јера либо АЗБУКОПРОТРЕС”. На насловној страни, изнад црте-
жа детета које пружа руке испод млаза воде која обилно истиче
из озидане чесме негде у природи, је наслов, а на првој страни
је одштампана посвета: “Поштенородном господину Михаилу
Коићу, Купцу и Гражданину Пештанскоме, Наука Љубитељу,
Почитатељу и Благодетатељу Књижника, Општој ползи усред-
номе Жрецу, посвештава ово делце своје Сочинитељ”. 1)
Да бисмо разумели зашто се дешавало све што је уследило
са појавом овог дела, морамо рећи неколико важних чињеница
о временском и географском оквиру ове појаве. Познато је да
су Срби у том делу аустријске царевине били њена најјефтинија
војска, која је служила као брана продору Турака на запад. Срби
су користили српскословенски језик (српску редакцију старо-
словенског језика) до првих деценија 18. века, када је замењен
рускословенским (руском редакцијом старословенског језика) и
веома брзо се проширио на администрацију, науку и књижевност.
Рускословенски је брзо прихваћен из неколико разлога:
–Аустрија је вршила велики притисак на Србе у жељи да их
поунијати – приближи католичким Хрватима, како би лак-
ше манипулисала њима, и то прихватањем католичке вере,
народног језика и латинице;
–српскословенске норме и знање језика су били веома слаби;
–рускословенски језик се сачувао у руским православним
црквама, дакле међу истоверним народом блиском Србима;
–Русија је пружила помоћ отварањем руских школа и слањем
руских учитеља и књига, што је учинила и на тлу Румуније.
Постоје одређене разлике у значају реформи језика у руској и
српској култури. У Русији се рускословенски језик користио
искључиво за црквене потребе, док је књижевни језик био нека
мешавина рускословенског и руског говорног језика, а реформу
је извршио 1720. године Петар Велики увођењем геометризоване
ћирилице изведене из холандске минускуле. 2)
Код Срба, норме уводе средином 18. века Захарије Орфелин
(Плач Сербији, 1761. у две верзије, народној и црквенословенској,
антиаустријска, бунтовничка песма), а крајем друге половине 18.
века Доситеј Обрадовић (Писмо Харалампију, Живот и прик-
љученија, 1783/4).
Народни језик код Срба, због њиховог положаја у аустријској
царевини, има пре свега политичко значење, односно улогу очу-
вања националног идентитета, што утиче на то да се национални
идентитет више ослања на језик него на веру.
Појављују се дела као што је Бој змаја с орлови, 1791, спев Јо-
вана Рајића о ослобађању Београда од Турака, као и дидактички
спев о васпитању Љубисава и Радован митрополита Стевана
Стратимировића 1800. године. Митрополит Стеван Стратимиро-
вић је веома значајан за Србе, као и за Саву Мркаља, али у раз-
личитим смеровима. Као велики ауторитет код Срба, био је
потребан аустријским властима за контролисање Срба, тако да је
балансирао између притисака Аустријанаца и српских интереса.
Славеносербски језик се тада уводи у употребу као мешавина
рускословенског и српског народног говора, а истовремено спаја
тежње задржавања везе са Русијом и црквеним језиком и писање
свима разумљивим језиком (под утицајем просветитељства).
Митрополит Стеван Стратимировић је тај славеносрпски језик
понудио Аустрији као компромисно решење. Аустрија га је прих-
ватила јер је геометризована ћирилица подсећала на латинцу, што
се схватало као приближавање унији, а такође су избачена и нека
грчка слова, што је деловало као кидање веза са православним
изворима.
У то време, појављује се Јернеј Копитар, словеначки лингвиста,
аустријски патриота и цензор, али и неко ко је био заинтересован
за развој јужнословенских народа, нарочито пошто свој програм
није успео да наметне Словенцима. Залагао се за писменост на
народном језику са фонетским правописом и књижевност као не-
ку врсту простонародне више писмености, у духу народне књи-
жевности ка вишим уметничким облицима.
Као цензор у Бечу, упознао је Вука Стефановића Караџића, ко-
ме је нешто касније, 1818. године, био и венчани кум. Вук је био
полуписмен, наиме његово образовање је често прекидано непри-
ликама и здравственим тегобама. Осим тога, највероватније је
да је био приморан да се ожени католикињом Аном Краус, са ко-
јом је већ дуже био у ванбрачној вези. Да би се њоме оженио, мо-
рао је у књигу венчања да се упише као “унијат”. Тако је Копитар
имао већи утицај на Вука како би га ангажовао за остварење свог
програма, заузврат пружајући његовој породици финансијску
подршку. 3) На Копитарев наговор Вук трага за младим школо-
ваним људима српског порекла, вољним да се упусте у тежак и,
у то време, показаће се, опасан посао културне реформе. У Пеш-
ти проналази Саву Мркаља и Луку Милованова, тада најобра-
зованије Србе.
Мркаљ и Милованов, после бројних расправа и размишљања,
прихватају Вукове, односно Копитареве идеје и одлучују да исто-
времено објаве две књиге из сродних области, како би ефекат
културне реформе био ефикаснији и целовит: Мркаљ реформу
правописа, а Милованов версификацијски приручник за будуће
писање уметничке поезије.
Овакав модел истовременог објављивања више књига из срод-
них области успешно је примењен 40-ак година касније, 1847.
(Ђура Даничић Рат за српски језик и правопис, Бранко Радичевић
Песме, Јоксим Новић-Оточанин Лазарица, Његош Горски вијенац,
Вук Нови завјет). 4)
Замисли су биле добре, али није све текло као што је замиш-
љено. Те фаталне 1810. године, најпре се појавило Мркаљево Сало
дебелога јера либо Азбукопротрес. Шта оно садржи?
У предговору “Сала дебелога јера”, Мркаљ спомиње неколико
својих савременика који су се претходно бавили језиком, почевши
од нешто старијег Доситеја Обрадовића, преко Атанасија Стојко-
вића, Саве Текелије, Павла Соларића, Јована Дошеновића и Луке
Милованова. Одаје признање Доситеју Обрадовићу због писања
на народном језику и изостављања дебелог јер (ы), али додаје и
да је мало њих који се не боје испустити дебело јер и радије се
придржавају безопасног писања старом ортографијом.
_________________________
1) Завичајно удружење “Сава Мркаљ”, “Азбукопротрес”, 2017,
Азбукопротрес
2) Никола Грдинић, “Дело Саве Мркаља и однос према прошлости”,
Сава Мркаљ: Поводом двестагодишњице… Азбукопротреса, Радови
са стручног састанкаодржаног у Градској библиотеци у Новом Саду 23.
априла 2010. године, стр. 62.
3) Милослав Самарџић, Тајна „Вукове реформе“, Да ли је Вук постао
католик?, 20. фебруар 2015, https://www. SERBIA WORLD NEWS. RS.
4) Никола Грдинић, „Дело Саве Мркаља и однос према прошлости“,
Сава Мркаљ: Поводом двестагодишњице… Азбукопротреса, Радови
са стручног састанкаодржаног у Градској библиотеци у Новом Саду 23.
априла 2010. године, стр.67.
Радомир Батуран
Бугарски – нож у леђа српској ћирилици
Данас, када је изворна српска култура и просвета дошла до ивице
амбиса, када је печат (језик) српског народа разбијен и његов кôд
(писмо) погажен и згњечен, српски лингвисти су, коначно, заузели
став да се мора донети закон о заштити српског језика и писма. Ни
ту српски лингвисти нису јединствени: србисти су за ћирилично
једноазбучје, а англисти, германисти, италијанисти, кроатисти …
– речју латинисти – залажу се за очување двоазбучја: латинског и
ћириличног писма само у Србији. Тако, таман када је Одбор за
стандардизацију српског језика и писма предложио Влади Србије
измене Закона о језику и писму, у складу са Уставом Србије, де-
журни српски латинисти то оспоравају. Њихови поступци от-
кривају им трагове. Србистима је догорело до ноката гледајући
како се полатиничује српска култура и просвета и тако мења
свест српског народа, а латинисти су на задатку да то, коначно, и
финализују.
Полатиничење српске културе и измена свести српског наро-
да вековни је пројекат Ватикана и актуелних центара моћи Запа-
да. У томе су им добрано помагали српски латиничари међу јези-
кословцима и српски протестанти међу политичарима у Србији.
На том трагу је и актуелна полемика данашњих србиста и
латиниста у Србији:
Срето Танасић:
Изменe и допунe Закона о службеној употреби језика и писма су
нужнe. Прво, то је нужно да би се испоштовала уставна одред-
ба о језику и писму: ту стоји да је у Србији службени језик срп-
ски, а писмо ћирилица. Друго, што је најважније и због чега и
јесте таква уставна одредба, јесте чињеница да је само ћирилица
српско национално писмо. Готово све што смо створили, запам-
тили и сачували у својој историји створено је на ћирилици:
Мирослављево јеванђеље, најзначајнији споменик на српској ре-
дакцији старословенског, бисер писане баштине у светској кул-
турној ризници, и толики други њему слични писани споменици,
дело Светог Саве, па Кулинова повеља из 12. века, најстарији пи-
сани споменик на српском народном језику, Душанов законик…
Ко би се одрекао такве баштине. Латиница није српско писмо,
иако је у 20. веку доста писано на њој. Међутим, она је увезена,
посебно је натурена после Другог светског рата у име српско-
хрватског заједништва и братства и јединства. На хрватској стра-
ни није било тако, ћирилице није било чак ни за Србе у Хрватској.
Нема никаквих разлога, нити потребе да се латиница озакони као
равноправна ћирилици.
Ранко Бугарски:
Предлог измене и допуне Закона о службеној употреби језика и
писма још није видео нико од стручњака. Противим се проте-
ривању латинице из јавне употребе.
… да ли ће људи моћи уопште да се снађу у томе?
Многи људи неће знати шта је дозвољено, а шта кажњиво. Унеће
несигурност, можда и хаос у целокупну писану комуникацију
која је јавног карактера. Све што је јавно, по овоме би требало да
буде на ћирилици. Противим се протеривању латинице из јавне
употребе.
Ко ће то да контролише, ко ће да тужи, за шта ће да тужи, кога
ће да суди? Све су то озбиљња питања…
Нудимо нашим савременим србистима и латинистима да се огле-
дају у ставовима истакнутих српских и хрватских научника и
уметника кроз историју чије је основно изражајно средство био
српски језик:
Исидора Секулић:
Ја сматрам да је хрватски језик страшан, немогућ, и ми треба да
чувамо чистоту нашег језика. Не кажем, није ни код нас све у реду,
али нека свако чисти код своје куће. И латиница. Ја сам европски
образован човек, једини можда у овој земљи, познајем много је-
зика, читам их на латиници. Али ја знам оно што код нас нико
не зна: латиница није једна, њих има осам, које ја знам. Ова наша
је девета. И како је – страшна са оним њеним кукама и dj, gj, dž.
А ови овде мисле: када уведу латиницу, интернационализовали
су језик. Глупости. Ћирилица је много лепша, она је наша. И
шта мисле они! Зар је то писмо којим пише само шака Срба? Сто
педесет милиона Словена пишу ћирилицу. Још ће Руси дати још
по једног Толстоја и Пушкина. И неће вечито бити овакви односи
између нас. Не дам! То ја кажем. Наравно, ја овде нисам нико
и ништа, али имам права да вичем између ова четири зида: Не
дам! Гледам неки дан: “Политика” цела штампана ћирилицом, а у
сред ње дречи оно ругло од латинице – диплома Титу. С тим се ја
помирити не могу… (“Апостол самоће”, стр.178-179)
Томо Маретић:
Ко управо зна што се хоће писму да буде што једноставније и
што лакше, он мора признати да у читавој Европио, а ваљда и у
читавом свијету, нема писма које би се са те стране могло мјерити
с азбуком коју је Вук сложио и употребљавао. Нема ни једног
језика којему би човјек азбуку брже и лакше могао научити него
ли је Вукова. Вјечну славу заслужује Вук у свом народу што му је
створио савршену азбуку у којој је таман толико слова колико је
у језику гласова, и то тако да свакоме гласу одговара своје слово,
и то само једно (Граматика хрватског или српског књижевног
језика, Загреб, 1963. Стр. 26).
Радомир Лукић:
Запостављање ћирилице је ниподаштавање национане традици-
је, културе и осећања…
Огледао сам се у ставовима ових честитих и умних људи пишући
полемике последње две деценије из српске дијаспоре и уређујући
двојезични српски часопис “Људи говоре/People Say”, на српској
ћирилици и енглеској латиници, на близу 400 страна, са сталном
рубриком “Језик и писмо”. Непрестано сам се питао како то ми
у Торонту не “ниподаштавамо националну традицију, културу
и осећања”, а већина српских часописа (сем часних изузетака)
у Београду чине супротно штампајући српски језик на туђем
писму. Зато ћу и овог пута јасно саопштити свој став у вези по-
лемике Срета Танасића и Ранка Бугарског. Став Танасића о срп-
ском писму је јасан, посве логичан и самерљив србистичкој нау-
ци о језику, а став Бугарског је мутан, заобилазан и самерљив
социолингвистичким разлозима, с правном амбицијом, којим
забија нож у леђа српској ћирилици.
Ћирилица је изворно и вековно српско писмо на коме су
написани сви темељни споменици српске културе. Латиница је
уценама и преварама наметнута Србима у логорском 20. веку
фашистичких и комунистичких идеологија и неолибералног но-
вог поретка на почетку 21. века. Све их је изнедрила западно-
европска просперитетна цивилизација која је запалила свећу са
оба краја. Никаква апанажа, лојалност и интересна припадност
страним лобијима не могу оправдати српске латинисте који
разбијају печат (језик) и кôд (писмо) српског народа. И у најширем
и у најужем значењу речи, издаја и актуелни издајници српског
печата и кôда корачају тим срамним путем који се презире и
законски сакционише и на страни оних које издају и на страни
оних којима користе.