Сава Мркаљ – живот и дело

Ове године се навршава 235 година од рођења и 185 година од
смрти Саве Мркаља, једног од најобразованијих и најумнијих
Срба свога доба, песника, филозофа, полиглоте. Његово дело,
које је најзначајније за српску културу почетком 19. века, уједно
је и његов усуд, због кога је прогоњен, несрећно окончавши свој
50-огодишњи живот, непризнат и очајан. Међутим, није једина
неправда Мркаљу нанета за његова живота. Веома тешка је исто-
ријска неправда која је до данас нанета његовом имену и делу, а коју
смо дужни да исправимо. Највећи део славе која припада Мркаљу
додељен је Вуку Стефановићу Караџићу, као једином и највећем
реформатору ћириличне азбуке. Вук има својих заслуга као неко
ко је само довршио и објавио нешто што су други створили. Овде
смо да саопштимо комплетну истину о тим догађајима и само оно
што је истражено и што поуздано знамо.
Знамо да је Сава Мркаљ рођен непознатог датума 1783. године
у Ласињском Сјеничаку, у засеоку Мркаљи на Кордуну. Основну
школу је завршио у Сјеничаку, а богословију у Карловцу. На
самом измаку XVIII века, пошто је ослобођен војне обавезе, о
чему је добио потврду тек 1825. године, ради као учитељ “славено-
сербске” школе у Госпићу. Школовање је наставио 1803. и 1804.
године у Архигимназији, а наредне две године студира филозо-
фију на краљевској академији знаности у Загребу, што одговара
данашњем трећем и четвртом разреду гимназије. Од 1807. до
1810. године студира филозофију и математику на пештанском
универзитету. И тада, 1810, са својих 27 година, у Будиму граду
објављује своје најчувеније дело од свега 18 страна “Сало дебелога
јера либо АЗБУКОПРОТРЕС”. На насловној страни, изнад црте-
жа детета које пружа руке испод млаза воде која обилно истиче
из озидане чесме негде у природи, је наслов, а на првој страни
је одштампана посвета: “Поштенородном господину Михаилу
Коићу, Купцу и Гражданину Пештанскоме, Наука Љубитељу,
Почитатељу и Благодетатељу Књижника, Општој ползи усред-
номе Жрецу, посвештава ово делце своје Сочинитељ”. 1)
Да бисмо разумели зашто се дешавало све што је уследило
са појавом овог дела, морамо рећи неколико важних чињеница
о временском и географском оквиру ове појаве. Познато је да
су Срби у том делу аустријске царевине били њена најјефтинија
војска, која је служила као брана продору Турака на запад. Срби
су користили српскословенски језик (српску редакцију старо-
словенског језика) до првих деценија 18. века, када је замењен
рускословенским (руском редакцијом старословенског језика) и
веома брзо се проширио на администрацију, науку и књижевност.

Рускословенски је брзо прихваћен из неколико разлога:
–Аустрија је вршила велики притисак на Србе у жељи да их
поунијати – приближи католичким Хрватима, како би лак-
ше манипулисала њима, и то прихватањем католичке вере,
народног језика и латинице;
–српскословенске норме и знање језика су били веома слаби;
–рускословенски језик се сачувао у руским православним
црквама, дакле међу истоверним народом блиском Србима;
–Русија је пружила помоћ отварањем руских школа и слањем
руских учитеља и књига, што је учинила и на тлу Румуније.

Постоје одређене разлике у значају реформи језика у руској и
српској култури. У Русији се рускословенски језик користио
искључиво за црквене потребе, док је књижевни језик био нека
мешавина рускословенског и руског говорног језика, а реформу
је извршио 1720. године Петар Велики увођењем геометризоване
ћирилице изведене из холандске минускуле. 2)
Код Срба, норме уводе средином 18. века Захарије Орфелин
(Плач Сербији, 1761. у две верзије, народној и црквенословенској,
антиаустријска, бунтовничка песма), а крајем друге половине 18.
века Доситеј Обрадовић (Писмо Харалампију, Живот и прик-
љученија, 1783/4).
Народни језик код Срба, због њиховог положаја у аустријској
царевини, има пре свега политичко значење, односно улогу очу-
вања националног идентитета, што утиче на то да се национални
идентитет више ослања на језик него на веру.
Појављују се дела као што је Бој змаја с орлови, 1791, спев Јо-
вана Рајића о ослобађању Београда од Турака, као и дидактички
спев о васпитању Љубисава и Радован митрополита Стевана
Стратимировића 1800. године. Митрополит Стеван Стратимиро-
вић је веома значајан за Србе, као и за Саву Мркаља, али у раз-
личитим смеровима. Као велики ауторитет код Срба, био је
потребан аустријским властима за контролисање Срба, тако да је
балансирао између притисака Аустријанаца и српских интереса.
Славеносербски језик се тада уводи у употребу као мешавина
рускословенског и српског народног говора, а истовремено спаја
тежње задржавања везе са Русијом и црквеним језиком и писање
свима разумљивим језиком (под утицајем просветитељства).
Митрополит Стеван Стратимировић је тај славеносрпски језик
понудио Аустрији као компромисно решење. Аустрија га је прих-
ватила јер је геометризована ћирилица подсећала на латинцу, што
се схватало као приближавање унији, а такође су избачена и нека
грчка слова, што је деловало као кидање веза са православним
изворима.
У то време, појављује се Јернеј Копитар, словеначки лингвиста,
аустријски патриота и цензор, али и неко ко је био заинтересован
за развој јужнословенских народа, нарочито пошто свој програм
није успео да наметне Словенцима. Залагао се за писменост на
народном језику са фонетским правописом и књижевност као не-
ку врсту простонародне више писмености, у духу народне књи-
жевности ка вишим уметничким облицима.
Као цензор у Бечу, упознао је Вука Стефановића Караџића, ко-
ме је нешто касније, 1818. године, био и венчани кум. Вук је био
полуписмен, наиме његово образовање је често прекидано непри-
ликама и здравственим тегобама. Осим тога, највероватније је
да је био приморан да се ожени католикињом Аном Краус, са ко-
јом је већ дуже био у ванбрачној вези. Да би се њоме оженио, мо-
рао је у књигу венчања да се упише као “унијат”. Тако је Копитар
имао већи утицај на Вука како би га ангажовао за остварење свог
програма, заузврат пружајући његовој породици финансијску
подршку. 3) На Копитарев наговор Вук трага за младим школо-
ваним људима српског порекла, вољним да се упусте у тежак и,
у то време, показаће се, опасан посао културне реформе. У Пеш-
ти проналази Саву Мркаља и Луку Милованова, тада најобра-
зованије Србе.
Мркаљ и Милованов, после бројних расправа и размишљања,
прихватају Вукове, односно Копитареве идеје и одлучују да исто-
времено објаве две књиге из сродних области, како би ефекат
културне реформе био ефикаснији и целовит: Мркаљ реформу
правописа, а Милованов версификацијски приручник за будуће
писање уметничке поезије.
Овакав модел истовременог објављивања више књига из срод-
них области успешно је примењен 40-ак година касније, 1847.
(Ђура Даничић Рат за српски језик и правопис, Бранко Радичевић
Песме, Јоксим Новић-Оточанин Лазарица, Његош Горски вијенац,
Вук Нови завјет). 4)
Замисли су биле добре, али није све текло као што је замиш-
љено. Те фаталне 1810. године, најпре се појавило Мркаљево Сало
дебелога јера либо Азбукопротрес. Шта оно садржи?
У предговору “Сала дебелога јера”, Мркаљ спомиње неколико
својих савременика који су се претходно бавили језиком, почевши
од нешто старијег Доситеја Обрадовића, преко Атанасија Стојко-
вића, Саве Текелије, Павла Соларића, Јована Дошеновића и Луке
Милованова. Одаје признање Доситеју Обрадовићу због писања
на народном језику и изостављања дебелог јер (ы), али додаје и
да је мало њих који се не боје испустити дебело јер и радије се
придржавају безопасног писања старом ортографијом.
_________________________
1) Завичајно удружење “Сава Мркаљ”, “Азбукопротрес”, 2017,

Азбукопротрес

2) Никола Грдинић, “Дело Саве Мркаља и однос према прошлости”,
Сава Мркаљ: Поводом двестагодишњице... Азбукопротреса, Радови
са стручног састанкаодржаног у Градској библиотеци у Новом Саду 23.
априла 2010. године, стр. 62.
3) Милослав Самарџић, Тајна „Вукове реформе“, Да ли је Вук постао
католик?, 20. фебруар 2015, https://www. SERBIA WORLD NEWS. RS.
4) Никола Грдинић, „Дело Саве Мркаља и однос према прошлости“,
Сава Мркаљ: Поводом двестагодишњице... Азбукопротреса, Радови
са стручног састанкаодржаног у Градској библиотеци у Новом Саду 23.
априла 2010. године, стр.67.