Двјестогодишњица Караџићевог реформаторског и скандалозног рјечника

Увод
Ове године се навршило двјеста година од објављивања првог
спорног и скандалозног ‘Српског рјечника’ Вука С. Караџића де-
цембар 1818. године. Потпуни назив речника гласи “Српски рјеч-
ник истолкован њемачким и латинским ријечма”. Речник је рађен
у програму југословенске језичке политике аустрославистичког
(протоеврославистичког) колонизовања српског језика и право-
писа, тј. у општем контексту и континуитету европске колонијалне
културно-религиозне политике на Балкану. Речник је штампан у
Бечу у штампарији унијатског јерменског манастира октобра 1818.
године, што указује на повезаност са римокатоличком унијатс-
ком мисијом на Балкану (унијатска ‘црква’ је бивша православна
црквена заједница чији су свештеници признали поглаварство
римског папе).
Караџићев речник је реформаторски речник, рађен у колони-
јалном програму латиинске славистике, са сврхом свођења српс-
ког језика на дијалекатски књижевни стандард, редуковања реч-
ника српског језика, уклањања српских (словенских) ријечи, лега-
лизације «ниског» вербалног материјала, уписивања турцизама и
туђица других језика. Сврха рјечника је била промоција простог
језика и правописа. Речник је свoђен на ниво рурално-радничког
говора, на тридесет гласова и графема, проширен примитивним и
простачким изразима. Речник садржи 26.270 ријечи протумачених
и преведених њемачким и латинским описима и изразима. Речник
је штампан реформисаним правописом, са додатим латиничним
словом «ј» и четири нове графеме. Програм израде речника је била
промјена природе правописа, али, и природе речника. Речник је
раскидао са стољећима изграђиваним књижевним језиком, а про-
мовисао прости народни дијалекат као критеријума књижевног
српског стандарда. Речник је представљао програм својеврсне са-
моколонизације, самоодвајања од српске сложене структуре и
континуитета књижевног језика. Речник садржи списак прену-
мераната, српских националних првака и црквених достојника,
који је послужио пропаганди као патриотски и православни
псеудоним за дистрибуцију и промоцију речника.
Копитаров и Караџићев речник је био програмско полазиште
југословенског језичког и политичког пројеката. Од објављивања
речника 1818. године свој столетњи континуитет југословенска
језичка политика крунише Краљевином Југослвијом 1918. године.
Караџићев речник није био полазиште српске независне нацио-
налне језичке политике и лексикографије, како смо погрешно
учени у школи. Напротив, био је програмско полазиште форми-
рања југословенских језика на дијалектима српског језика.
Раскидања са српским православним правописом и књижев-
ним језиком, креирање дијалекатског српског књижевног језика
према пракси латинске мисије хрватског дијалекатског књижев-
ног стандарда; формирања ћириличног фонетског простог пра-
вописа прилагођеног хрватској варијанти латиничног фонетског
писма. Полазиште потискивања култа православних просвети-
теља писмености и изграђивања нових култних ауторитета пис-
мености и језикословља, просветитеља ванправославног вави-
лонског југословенског језичког јединства.
Круцијални повјесно-програмски континуитет и контекст ко-
ме програмски припада Караџићев речник и рад у еврослави-
стичкој мисији јесте прослава дјела и 400 година од рођења
фратра и филолога Аустина Јураја Крижанића (1618.-Липник, да-
нашња Хрватска, граница са Словенијом-1683. Беч), која се ове
године слави у Хрватској. Латинска славистика од средњег вијека
користи јединствен језички програм, а Јурај Крижанић је био
мисонар латинске славистике упућен у царску Русију. Крижанић
је прогнан у Сибир, и после 15 година прогонства протјеран је
из царске Русије. Крижанићеви филолошки и теолошки радови
су значајно програмско предање латинске славистичке мисије.
У 19. вијеку када је појачан рада латинске мисије према Србима,
почетком ослобађања Срба од османске окупације, фратар и фи-
лолог Јозеф Добровски, оснивач европске славистике, прослеђује
радове Августина Крижанића аустријском цензору словенске
штампе Бартоломеју Копитару. Програмска начела која је кори-
стио Крижанић примијењена су у реформи српског језика и пра-
вописа; прости правопис – гласовни; прости језика – дијалекат-
ски књижевни стандард; релативизовање релгизности међу пра-
вославним Словенима пропагандом о Словенима три вјероза-
кона и проглашењем православља Словена ‘грчким законом’ и
преваром. (У овом тексту није непосредно анализиран мисио-
нарски рад Аугустина Крижанића, али јесте посредно прегледом
програмских начела југословенске језичке политике).

Реформаторски рјечник раскида са српским ријечима
“Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма” је
рађен у европском колонијалном контексту и програму рјеша-
вања Источног питања. Сврха колонизовања српског језика и
правописа је било раздвајање природне, језичке, правописне и
политичке везе српског језика са највећим словенским језиком
и народом, руским језиком и правописом, православном руском
Царевином и Црквом, односно припајање правописном и јез-
ичком јединству словенских народа латинске славистике и ре-
лигије. Стратешка сврха аустрославистичког рјечника је било су-
простављање црквеном словенском језику као свесловенском ује-
динитељском филолошком фактору, словенској основи језичког
јединства. Раскидање континуитета књижевног српског језика
и предања православне писмености, као везе са православним
предањем и православним народима, првентвено везе право-
славне царске Русије са православним српским словенским народом.
У аустрославистичком југословенском језичком програму Ка-
раџић је почео рад на рјечнику према налогу свог медијског мен-
тора – аустријског цензора за словенске језике и штампу, Барто-
ломеја Јернеја Копитара (1780-1844). Цензор Јернеј Копитар је имао
највећи удио у изради рјечника. Заједно са Караџићем је више
од двије година радио на рјечнику, обављао технички дио посла,
подучавао Караџића начину израде рјечника, преводио на њемач-
ки и латински српске ријечи, урадио коректуру превода. Рјечник
је требало да потпишу Бартоломеј Копитар и Вук С. Караџић,
али због религиозне репутације латинских мисионара и рефор-
матора у православном народу програмски се потписао само
Караџић. Латинска мисија је међу православне Словене упући-
вала Словене римокатолике или протестанте, ради лакшег спро-
вођења лингвистичке и религиозне мисије. У 19. вијеку, времену
револуционарних покрета и побуна, латинска лингвистичка ми-
сија је у словенске народе упућивала и Словене ‘слободне мисли-
оце’, следбенике просветитељског позитивизма и рационализма.
У српском случају латинска мисија је унапредила селекцију сло-
венских сарадника ‘караџићевском’ категоријом кадрова, медиј-
ским ивођачима и маркетиншким мајсторима филолошког фол-
клора, а револуционарним рушитељима религиозних, класних,
књижевних, друштвених и духовних норми.
Као што је Константинопољ описмењавао и обједињавао пра-
вославним правописом словенске народе, Москава је као нови
Цариград обнављала православну писменост и књижевност Сло-
вена – посебно почетком ослобађања православних народа од
османског ропства. Зато се латинска лингвистичка мисија супро-
ставила, као у средњем вијеку мисији Светих Ћирила и Методија,
повезивању Срба са православним народима и православном
царевином, обнови српске државе са установама културе право-
славног предања писмености и континуитета књижевног језика.
Мисија латинске лингвистике је појачана почетком 19. вијека
када се Срби почињу ослобађати османске окупације. Процес
латинске колонизације српског језика и правописа појачан је
државним указом Царице Марије Терезије 1770. године – да књиге
и часописи на српском језику могу бити штампани на подручју
царевине. Царица Терезија је 1769. године основала школу по-
литичких наука у Вараждину, која је 1772. пресељена у Загреб и
прерасла 1776. године у Академију знаности, и до 1850. дјеловала
као највиша наставна установа у Хрватској; заметак каснијег
Свеучилишта. (према Енциклопедији Југославије). Наставак истог
програма је указ Цара Јосифа II 1781. године о увођењу у српске
школе латиничног писма, народног дијалекта као књижевног
стандарда и учења њемачког језика. Указ Цара Јосифа је повучен
захтјевима и молбама српске цркве, српских установа културе