Проза
06. 03. 2021
Сава Смертни Бердецки

Повратак кући црној

Ноћ у мени давно преузе све. И нека заувек тако буде. Упи сву
светлост око мене . Да више не видим дане. И много је боље. Бола
је мање.
Испред себе, чујем, пљуска велика вода. Као да пружа се до
самог истока, тамо, где моје је небо и најтамније. Где као да ћути,
једна велика рупа. Где нешто је давно ишчупано.
На лицу лед ветра, оца таласа. Ал’ само неких. Остали настају
гурнути првим. Па гурају нове, а ветар их жури, ил’ опет ствара
негде их, још. Ја ту нисам у стању да пронађем ред. И то је болело
много. Но давно схватих, то воља је Твоја, па од тад и не мислим
више о том.
Не мислим на шуму што гледа ми леђа, очима некаквих, да
кажемо, људи. Нејасну и страну, а читах о њој. Плашим се да ће
сви људи из књига морати да се у књиге и врате, а да ће шума бити
препуна оних што не знају одакле су дошли. Што не знају име своје
праве мајке. Па како да знају за брата, за сестру? Шума уздрхти на
њихову псовку, а звери се чуде колика им је глад. Колика су им
уста, а очи још веће. И шума је одавно у својој ноћи.
Моја je ноћ постала дан. Ал’, та вода, ти људи — не желим то.
И не морам још, ни с њима, ни к рупи, за коју мислих, не може
гласније да ћути, ал’ убрзо видех, и под дном има дно.
Скромно сумњам да видиш баш мене, да сам у причама
Твојим битан. Ал’ нешто ме — не, сањао нисам — увуче да поново
себе питам, какав је то закон и какав ред? И то ће ме опет болети
много. Опет дилеме што муче мој дан.
Да, прави дан! Да л’ Твоја рука је учинила то? Па дуго је био,
жељени мрак?! Али у часу, ноћ се сва скупи у зенице мачје, ока
зелени сјај. Зубато сунце обасја крзно. Репом ми заглади срца бат.
Мршава, шапицом боје хладног бетона сакри од мене све погледе
стране, и очи моје од погледа тих.
Седмица топлог уважавања нашег, сад ми се чини – година
сва. Нежно ступаше у моје крило, у пар ритуала што би нам
достали до краја наших танких живота.
За седам дана све је поново било ту. Ал’ дана седмог, отровна
игла за њу, проби ми груди, балон гушене среће. Проби ми грло,
где стоји и сад. Болан мој крик изаћи неће, јер знам да доћи ће дан
да се опет видим са њом. Када полудим или док умирем, знам да
ћу сигурно видети je. Најнежнију душу, најстрпљивију. А најјачу
и најхрабрију. Принцезу свих звезда моје ноћи нове.
Да, опет је ноћ. У полумраку мреше тихо. Миловах је и тепах
благо. Упркос труду хлади се крзно! За топле флаше, не марећи,
под мали покривач гмизаше студ! У полумраку, очи се црне.
Зенице широм гуташе слике краја свог малог живота. Клонуле
главе, дахташе тешко, а свилено. Немоћни поглед и мене узе.
Неста у зеници, мој тужни дан. И нека заувек тако буде. У мраку
је лакше, све боли мање. Све боли мање када си сам.

* * *
Тишина је, стојим на обали црној, лицем истоку, леденом ветру,
где моје је небо и најтамније. Тамо сад грми ћутања рупа тог нечег
давно ишчупаног. Но сад ту њене су звезде. Небо се позлати са
безброј тих микронских тачкица расутих, ја нисам у стању да
ред видим ту. Али је лепо, та шара блажи, но истина боли: ма и
најмање хтео, и то често узме ти суд.
Сумњам да Ти гледаш баш мене. Нек Ти је слава, Ти најбоље
знаш. Стајаћу мирно, чекајућ’ позив, и не брини, нећу запливат
сам. Чекам да језеро потоп одлучи, и моје тело понесе ка рупи, из
које сам, као да сада знам, некада давно то ишчупан ја.

Путопис
06. 03. 2021
Мирко Палфи

На извору једноставног живота

Заиста ми пријају и истински уживам у плажама и мору на Куби,
али чини ми се да ме највише привлаче доброћудни и племенити
људи те највеће карипске земље. У неколико наврата су ме већ
одушевиле плаже Варадера, а историја Хаване скоро никога не
оставља равнодушним. Иако сам у ранијим посетама већ обишао
оба места, нешто ме је поново вукло у посету Куби. Призивала
ме је Хавана. Те тропске вечери на рецепцији хотела у Варадеру,
распитао сам се за такси до Хаване. Знао сам унапред за веома
старе моделе аутомобила који су веома популарни код туриста
када је у питању посета Хавани. Tи уникатни стари аутомобили
су још увек у масовној употреби на Куби. На моје одушевљење,
домар хотела је у џепу имао десетак бизнис картица баш таквих
такси возила, која су ми била на располагању. Прегледао сам
картице и изабрао ауто који је произведен скоро двадесет го-
дина пре мог рођења.
Идећег јутра, у осам сати, у тачно заказано време, пред хо-
телом ме је чекао такси “Сhevrolet BеlAir”, 1955. годиште, свет-
лозелене боје. С усхићењем и благим осмехом обилазим пар
кругова око аутомобила, загледам све, као мало дете. Додирујем
сићушне ретровизоре, гланцане бранике од хрома, округле и
помало избачене фарове, полиране фелне, врата , хаубу предив-
не зелене боје која се цаклила на јутарњем кубанском сунцу.
Возач примећује моју знатижељу и говори ми да је на ауту све
оригинално сачувано, само је убачен нови, јачи мотор, a због
туриста, инсталирана је и клима. Цело предње седиште возача
и сувозача је из једног дела, веома удобно, ново пресвучено.
На задње седиште сам ставио ранац и једну повећу кесу са
стварима које сам планирао да поделим успут. Сео сам напред,
поред возача. Мој приватни шофер укључује радио станицу с
кубанском музиком. Ваљда преморен од константне тропске
врућине, одмах је затворио прозоре и укључио климу. Замолио
сам га да ми учини задовољство, да искључи климу и отвори
прозоре како би ме успут опијала топлина тропских мириса.
Излезећи из Варадера, пажњу сам фокусирао на уређене улице
и ретке аутомобиле који су нам долазили у сусрет. Углавном
су то били таксији, аутобуси, и по гдекоји локални аутомобил.
Било је лако приметити да је на улицама много више људи који
иду пешке. С обзиром на то да је ауто многима ван домашаја, у
великој употреби су бицикли с дрвеним приколицима. А није
реткост видети и жену која, с лакоћом, на глави носи корпу с
тропским воћем и намирницама.
Убрзо смо изашли из града. Пред нама је било око 150 кило-
метара ауто-пута, који се протезао уз саму обалу мора тиркизне
боје. Неколико километара асфалта је било иза нас, потекао је
опуштен разговор. Карлито, мој такси возач, релативно је млад
човек, културних манира, факултетски образован и с прилично
добрим знањем енглеског језика. Бави се превозом туриста од
Варадера до Хаване а по потреби је и туристички водич. Око
пет година је у том послу. Такси-сервис на Куби је власништво
државе. Услови за посао таксисте су веома стриктни и строго
контролисани, али Карлито је некако успео да преброди све
баријере и провере. Сматра да је због тог посла привилегован јер
због бакшиша зарађује много више него већина радних људи на
Куби. Био сам заинтересован за дубљи увид у ситуацију на Куби и
квалитет живота већинског дела становништва. Питао сам га за
живот под владавином Фидела Кастра, и о томе шта већина данас
мисли о животу на Куби под његовом владавином. Карлито се
прво замислио, затим се на тренутак осврнуо лево и десно. Иако
смо били сами у ауту, махинално је то урадио, као да се увери
да га нико не види и не чује. Још увек је очигледна параноја да
свако сваког ослушкује, зато свако пази шта и пред ким прича,
да непожељна информација не би отишла до погрешног уха, до
високих функционера блиских власти. Што значи, до Фиделових
људи. Иако смо само Карлито и ја били у ауту, тихим гласом ми
је рекао да већина становништва на Куби нема довољно новца
за основне услове живота. Такав живот их је изморио. Многе је
и сломио. Људи хоће да осете новац у рукама и моћ куповине,
што је и даље тешко изводљиво под тренутним системом власти.
Млађи нараштаји хоће демократију, капитализам и оно што
нуди Запад. Говорим му да неке ствари у животу немају цену!
Говорим му о проблемима и отуђености у великим и богатијим
земљама. Покушавам да му објасним да није све у новцу, али
то се слабо прима код оних који већину живота користе бонове
уместо новца, и којима је ограничена (али и загарантована) ме-
сечна количина прехрамбених производа. Напомињем му да
је капитализам много суровији од система у којем они живе.
Говорим му да слобода није да радиш оно шта хоћеш и када
хоћеш, као што се верује да је у демократији у западном свету.
Дефиниција слободе јесте могућност да не радиш оно што не
желиш да радиш… а да можеш на тај начин и даље да живиш. А
таква опција управо постоји на Куби! Али не и у западном свету
о којем многи млади Кубанци размишљају. Покушавам да му
објасним да у капиталистичком свету, без посла и новца си нико
и ништа. Говорим му, ако себе нађеш утаквој ситуацији, нико те
не познаје и преостаје ти улица и клошарење. Нисам сигуран да
ли је могао да разуме шта сам желео да кажем.
На моменат је разговор утихнуо… Предложио сам да напра-
вимо кратку паузу у неком од типичних кубанских локала уз
море. Приметио сам један мали објекат и предложио Карлиту
да станемо. Надстрешница с палминим листовима, шанк од

Есеј и критика
06. 03. 2021
Јован Попов

Буђење самосвести:
Ликови слугу код Достојевског

(Уз 200-годишњицу рођења и 140-годишњицу смрти)

Међу најстаријим сталним мотивима европске књижевности,
оним које је још Хомер установио у својим еповима, један од на-
ративно најзахвалнијих и жанровски најфлексибилнијих јесте
мотив односа господара и слуге. Већ у Одисеји он је био реа-ли-
зован у широком семантичком опсегу, кроз јунаков однос са анти-
подским ликовима слугу – од поузданих и верних Еумеја и Еури-
клије до дрских и вероломних Мелантеја и Меланте. Потоње књи-
жевно наслеђе, како приповедно тако и драмско, обиловало је не-
раздвојним тандемима слуге и господара, посебно тамо где се
фабула конституисала око њиховог узајамног односа грађеног по
принципу контраста: физичког, карактерног, образовног, етичког
итд. Притом је динамика тог односа, као и саме фабуле, често би-
вала подстицана кретањем: Дионис и Ксантија, Дон Кихот и
Санчо Панса, Дон Жуан и Зганарел, Жак Фаталист и његов гос-
подар – сви они су у сталном покрету и тешко би их било зами-
слити у стању мировања. Рекло би се да је, у свом изворном
облику, мотив односа господара и слуге најбоље функционисао
у комбинацији са мотивом путовања, односно да је укрштање та
два топоса вековима било опробан рецепт за градњу занимљивог
заплета.
Неке од ових инваријанти затичемо и у делима руске прозе
средином 19. века, али је могуће уочити и нека одступања од
утврђене матрице. У Гогољевим Мртвим душама констатујемо
да је хронотоп путовања задржан, али да је дошло до удвајања
лика слуге. У служби главног јунака, бившег државног чинов-
ника и самозваног велепоседника 1) Павела Ивановича Чичико-
ва, налазе се кочијаш Селифан и лакеј Петрушка. Они се у при-
повести појављују некада засебно некада заједно, али по пра-
вилу на почецима или на завршецима поглавља, као везивни
елементи прстенасте сижејне структуре. Будући да се радња
романа одвија у годинама између Отаџбинског рата (1812) и
Декабристичког устанка (1825), Селифан и Петрушка су још увек
кметови у власти свог господара. То се јасно каже пред крај
првог дела Мртвих душа, у ретроспекцији у којој је предочен
Чичиковљев живот до доласка у неимановани губернијски
град, закључно са корупционашком афером због које је најурен
са места управника царине. Од великог, преко ноћи стеченог
иметка “остало му је десетак хиљада сачуваних за црне дане,
једно два туцета кошуља од холандског платна, и мала бричка
којом се возе нежење, два сељака, његове слуге: кочијаш
Селифан и лакеј Петрушка; још су му царински чиновници, по
доброти срца, оставили пет-шест сапуна за неговање лица – и
то је све”. 2)
Селифан и Петрушка представљају, дакле, део имовине, у
рангу са кочијама, кошуљама и сапунима. У складу с тим је и
господарево опхођење с њима – грубо и незаинтересовано.
Они су за њега ствари у личном поседу, о чијим евентуалним
потребама и проблемима себи не поставља питање. Једине људ-
ске карактеристике које Чичиков запажа код својих слугу
јесу оне које му сметају – Петрушкин задах и Селифанова глу-
пост, немар и пијанство. У основи, реч је о огољеном и нерав-
ноправном међуљудском односу, без назнака хуманости у опш-
тењу, чему са своје стране доприносе и подређени чиниоци.
Када пијани Селифан изврне кочије и господар му припрети
батинама, он мирно узвраћа: “Ако је да истучете, истуците: ја од
тога нимало не бежим. Што не бисте тукли, ако сам скривио? То
је у власти господара. И треба тући, јер се сељак размази; треба
држати ред. Ако сам крив, нека ме истуку; зашто да не истуку?” 3)
Овај простодушни фатализам духовито илуструје кметску па-
сивност и заосталост, а таквих илустрација има још – од описа
физичког изгледа, рђавих навика и нечистоће, до начина оп-
хођења са коњима, у којем се сједињују народска присност и
кочијашка суровост.
Сличне особине красе и Петрушку, али с једном битном
разликом: он је писмен и воли да чита, мада му садржина књига
није била примарни циљ: витешки роман, буквар, молитвеник,
било му је свеједно; “кад би му подметнули и хемију, он се ни ње
не би одрекао”, каже приповедач, откривајући у чему је суштина
Петрушкине библиофилије: “Њему се није свиђало оно што је
читао, него више само читање, или, боље рећи, процес самога
читања; како ето од слова увек изиђе каква реч, која понекад,
ђаво би је знао шта значи”. 4) Просвета је почела да захвата и
ниже слојеве друштва, али се њено право деловање још не осећа
– Гогољев Петрушка далеко је од образованих представника на-
рода од којих би се могла очекивати било каква врста револта,
осим гунђања себи у браду или опањкавања газде иза леђа. У
томе су он и неписмени Селифан једнаки, као и у лагању којем
спонтано прибегавају кад год буду ухваћени у преступу. Њихова
солидарност је сталешка и подразумевана, уходана до те мере да
се споразумевају намигивањем, а разумеју без речи. 5) И мада су
_________________________
1) “Незнатно је и скромно порекло нашег јунака. Родитељи су му били
племићи, али да ли наследни или лични – Бог би га знао. Није личио
на њих”. Николај Гогољ, Сабрана дела, књига IV. Мртве душе, превели
Милован и Станка Глишић, редактор превода Радојица Јовићевић,
Југославијапублик, Београд, 1991, стр. 223.
2) Гогољ, Мртве душе, стр. 237.
3) Исто, стр. 43.
4) Исто, стр. 21.
5) “Они се погледаше и погледима разумедоше: господар се извалио да
спава – могло би се часком куд-год скокнути” (Гогољ, Мертве душе,
стр. 152). То, наравно, подразумева само једно – опијање у оближњој
крчми.

Есеј и критика
06. 03. 2021
Владимир Димитријевић

Динамички конзервативизам аристократског духа

Јана Алексић: Културна идеологија Милана Кашанина,
Институт за књижевност и уметност, Београд, 2019.

Наше место у светском простору
Милан Кашанин је једна од најзначајнијих фигура српске кул-
туре 20. века. Пре рата управик Музеја кнеза Павла и човек до
чијег мишљења се држало у круговима културне елите, после
рата скрајнут, али не и ућуткан, Кашанин је од почетка свог
стваралачког рада настојавао на изградњи нашег културног
обрасца у складу са најбољим дометима европске и светске
баштине, сматрајући да је истински стваралачки патриотизам
истовремено и израз универзалних људских стремљења. Он је
свој мисаони систем градио у складу са Гетеовим ставовима о
хорском сагласју стваралаштва многих народа као основној
идеји културног космополитизма. Упркос чињеници да је Каша-
нинов допринос промишљању нашег места у “суштинском свет-
ском простору” (израз Рајнера Марије Рилкеа ) знатан, до сада
нисмо имали студију која би се тим доприносом подробно и сис-
тематично бавила. Зато је дело Јане М. Алексић Културна идео-
логија Милана Кашанина значајан корак у расветљавању Кашани-
нових увида у темељне вредности нашег духовног поднебља.

Путевима персонализма
Студија је подељена на два дела – “Ко је (српски) културни
образац”? и “Кашанинова имплицитна визија културног обрас-
ца и културне политике у књижевној и уметничкој критици”.
У првом делу, Јана М. Алексић се помно бави питањем кул-
турног обрасца без кога нема размаха стваралачких потенци-
јала појединца и народа. Суочавајући се са појмом нације из
антрополошког, етнопсихолошког, социолошког, али и исто-
риософског угла, као и разликовањем национализма и патри-
отизма, културе и цивилизације, Јана М. Алексић, бавећи се
традицијом и идентитетом, поставља изазовно питање о кул-
турном обрасцу не као о уопштеној појмовној категорији, него
као о начелу личности. Њен подухват је у том смислу сасвим
на трагу хришћанског персонализма, наглашеног у делима зна-
чајних мислилаца двадесетог века, од Николаја Берђајева до
Габријела Марсела, који су устајали против раздробљености
слике о човеку насталој, по аутору “Философије неједнакости”,
пре свега захваљујући тријумфу техничке цивилизације и култа
материјалног прогреса.

Христоцентричност Српске културе
Наслањајући се на увиде Милана Радуловића, Јана М. Алексић
указује на христоцентричност српске културе, која је, у свом
језгру, заснована као патријархално – хришћанска, да би се,
пред изазовима секуларизације, касније убрзане насилном де-
христијанизацијом, уобличила као светосавска култура, што
ставља духовно изнад материјалног и човеков свет одбија да
сведе на “прогрес у воденици смрти” (израз Јустина Поповића).
Лик Светог Саве, који је љубав према Богу мерио љубављу
према човеку, трајно је надахнуће српске културе, утемељене
на стремељењу ка слободи духовној и државотворној, али и
свести о неопходности свечовештва. Из светосавског извире
и косовско опредељење као схватање о пролазности овдашњег.
Оно не води у нихилизам, него указује на стваралачку потребу
да се сазда оно што је непролазно и неразориво. На трагу Жарка
Видовића, Јана Алексић сматра да је наша култура била и
остала немогућа без историјске свести која се стално обнавља
као заветно осећање. Тиме и појединац и народ добијају снаж-
но идентитетско утемељење, али отворено за примање плодо-
творних утицаја Другог и другачијег, сасвим у складу са тврд-
њом Момчила Настасијевића да је неопходно “активно при-
мање” свега вредног са стране – то јест, како рече песник
“Седам лирских кругова”, “на све мелодијске надражаје споља
одговорити својом личном мелодијом”.

Смисао конзервативизма
Приступајући Кашанину, Јана М. Алексић помно прати тра-
гове његове интелектуалне еволуције која никад није имала
револуционарних скокова. Кашанинов “конзервативизам”, за
који су га “леви” критичари, попут Елија Финција, оптужи-
вали, био је динамичка, а не статичка појава, сасвим у скла-
ду са дефиницијом конзервативизма коју даје савремени рус-
ки мислилац Андреј Анисин у огледу “Конзервативизам, тра-
диција и онтолошка слобода човека”: “Смисао конзервативизма
је – управо у чувању и настављању традиције. Реакционарност
и супротстављање прогресу уопште нису смисао конзервативне
идеологије. Противљење онтолошкој и историјској распамеће-
ности, бесмислу и лакомислености, који воде сушењу живо-
та – то је смисао исте. Другим речима, стваралачко зидање
и обогаћивање живота, дубока укорењеност и жива цватућа
сложеност свих пројава живота, то јест, – истинска човекова
онтолошка слобода – то је смисао конзервативизма.” Управо
зато је Кашанин умео да оживи нашу средњовековну књижев-
ност, показујући да се она није заледила у пуком догматизму
“поучителног” тона, него је умела да живо изрази духовну и
душевну стварност човека који је живео есхатолошким начелом
изнад овоземности. Јана М. Алексић је показала и доказала

Есеј и критика
06. 03. 2021
Марина Булатовић

Породична сага о Србима католицима и Србима православцима
“Исповијест доктора Рунда”

Роман који разбија предрасуде о нашим прецима, говори о њи-
ховом јунаштву и вековном страдању, печалби у далекој Амери-
ци или Бечу, њиховом радном елану, гламуру и образовању
“Исповијест доктора Рунда” нови је роман доктора медицин-
ских наука Драгана Ковача, који ради у Служби хитне медицин-
ске помоћи у Требињу.
Ковач је написао роман о свом колеги, доктору Петру Рунду
који је живео и радио одређени период у Требињу, све до 1942.
када је под тајанственим околностима обешен у усташком затво-
ру. Истиче да му је приликом писања романа много помогао син
доктора Петра Рунда, др Михаило Рундо (87), анестезиолог у
пензији који живи на релацији Франкфурт – Рисан и овај роман
је уствари његова исповест.
“Живот др Петра Рунда био је врло интересантан, а његов
студентски пут невероватан. Он је добио стипендију од Русије
у коју је отишао за време Првог светског рата, захваљујући томе
што је његовом матурском испиту присуствовао лично краљ
Никола (маја 1914.) и препоручио га за стипендију. У Русији је
Петар прешао 10.000 километара бежећи пред бољшевицима,
тако да је од Москве стигао до Владивостока где га је амерички
ратни брод покупио и вратио у Дубровник”, каже на почетку
разговора аутор романа Драган Ковач.
Ковач истиче да се стари Требињци који су познавали докто-
ра Петра Рунда најлепше изражавају о том лекару и његовој по-
родици. “Нјегов отац Ристо Рундо (Србин православац из Мос-
тара који је једно време живео и у Црној Гори), као и његов
таст Михо Дежуловић (Србин католик пореклом са Пељешца,
касније настањен у Дубровнику) били су врло интересантни и
гламурозни људи. А њихови животи су инспирација ове дир-
љиве историјско-породичне саге, о јунацима који су били јасно
национално опредељени”, додаје аутор.
Али, како је дошло до тога да се доктор, специјалиста за
ургентну медицину, лати пера?
Почетком 2013. г. одлучио сам да напишем дужу приповетку
о погибији мог брата на фронту према Дубровнику, 1. октобра
1991. г. када су га мртвог донели у Службу хитне медицинске
помоћи, у којој сам баш тога дана био дежурни! На крају је од
свега испао читав роман, веома читан у Херцеговини.
У роману “Исповијест доктора Рунда“ налази се и мало
познат детаљ широј јавности – одмах након убиства Франца
Фердинанда, 28. јуна 1914. г. многе грађане Дубровника, Србе
(католике) обу-зела је црна слутња. Већ 4. јула Хрвати су заказали
задушнице за убијеног престолонаследника, а Дубровником су
одјекивали покличи: “Србе на врбе“ и “Удри Србина”! Да ли је
могуће да се реторика наших комшија није променила до данас?
С обзиром да су поменути покличи масовно одјекивали
три пута у историји: почетком Првог и Другог светског рата,
те током распада СФР Југославије, а одјекују и данас диљем
Хрватске, мислим да Срби као народ дефинитивно треба да
извуку поуке из минулих догађаја и да на страну оставе своје
хришћанско праштање јер уколико желимо да разумемо са-
дашњост морамо добро да познајемо нашу прошлост и јасне
поуке из ње пренесемо потомцима.
Јунаци вашег романа сведоче да је Италијанска војска, за
време Другог светског рата, неретко спашавала Србе од усташ-
ких злочина. Они, стационирани у Требињу, били су згрожени
усташким зверствима. По казивању др Михаила Рунда – Ита-
лијани су били за време рата искрени пријатељи његовог
оца др Петра Рунда – који је такође страдао од усташа. Како
објашњавате то да су нам Италијани били више наклоњени него
“браћа” Хрвати?
Талијански високи официри су били школовани војни про-
фесионалци и без обзира на фашистичко определење њиховог
врховног вође, супротстављали су се, где су год могли, драс-
тичном кршењу обичаја ратовања, поготово злочинима над ци-
вилима. Последице усташких злочина у Херцеговини, које су
генерали попут Алесандра Лузана видели, а касније у мемоарима
и описали, и много “тврђу” војску од талијанске нагнале би да
заштите локално становништво. Сви они су били пренеражени
и згађени окрутношћу усташа према својим дојучерашњим
комшијама – Србима! Поражавајуће је што и данас, након толико
година, авет усташтва прожима једну државу, чланицу ЕУ!
Ово је истинита прича о нашим људима са Пељешца,
Дубровника, Требиња, Херцег Новог, Цетиња… Има ли данас
уопште Срба на Пељешцу или Дубровнику?
Непобитна историјска чињеница је да су Срби католици
све до почетка Првог светског рата чинили елиту Дубровника
у интелектуалном, пословном и културном смислу. Били су
власници вредних некретнина и предузећа, бирани су за гра-
доначелнике града, имали су своје штампарије и листове, ћи-
рилица се могла видети на многим фирмама и бутицима. И
стари и млади су говорили више страних језика, а окупљали су
се у еминентном Соколском друштву “Душан силни”. Поменућу
само неке од најпознатијих Срба католика из Дубровника и
околине: Валтазар Богишић, Влахо Буковац, Иво Војновић,
Антун Фабрис, Иво Ћипико, Драгутин Франасовић, Рудолф
Сарделић, Јосип Берса и многи други! Један од њих је и лик у
моме роману: госпар Мато Грацић.
Данас, Срба католика у Дубровнику више нема. Они нису
били довољно добри католици за Хрвате и католичку цркву…
а доста их је страдало током Првог светског рата, имовина
им је пропала, а многи су касније по принципу: хиљаду пута
изговорена или написана лаж постаје истина, “осванули” у
данашњој Хрватској искључиво као католици. Али, Хрвати!
Какве ће све живописне јунаке вашег романа, читаоци моћи
да упознају?
Упознаће доста јунака који нису измаштани, а живели су
у веома бурном времену, на прелазу XИX у XX век и првом
половином потоњег. Неки од њих су и познате историјске лич-
ности попут краља Николе, краља Милана Обреновића, Николе
Тесле, Алексе Шантића, Мирка Комненовића— Ипак, они који
носе читаву причу романа су две породице: Дежуловићи и Рун-
дови. Нјихове бурне породичне саге се обједињују венчањем др
Петра Рунда и Лјубице Дежуловић.
У роману “Исповијест доктора Рунда” читаоци ће неколико
пута “срести” и Николу Теслу.
Први пут, на самом почетку, када мушки део породице
Дежуловић са Пељешца бродом креће за Америку, где стижу
само синови Михо и Никола, док је њихов отац Јоза преминуо
током дуге и напорне пловидбе (ка Нјујорку). Михо је на дрвеном
зиду, баш до његовог кревета, запазио натпис 2. јун 1884. Никола
Тесла и усхићено повикао: “Овај наш земљак је пре три месеца
путовао овим бродом! Сигурно већ рмбачи у неком америчком
руднику!”
Нешто касније, 1892. године, и Ристо Рундо при повратку из
Беча случајно присуствује величанственом дочеку Николе Тесле
на београдској железничкој станици. Велики научник је тада на
само један дан посетио државу својих предака – Србију. Свој
говор завршио је речима: “Живело Српство!”
Уприличен му је и пријем код краља Александра Обреновића,
који га је одликовао Орденом Светог Саве ИИ реда. Уморан, али
врло срећан, Тесла је заноћио у Хотелу “Империјал”.

Дијалошка расправа
06. 03. 2021
Драгослав Бокан

Црква неће пропасти,
шта год се догађало

Ових дана читамо, добијамо и шаљемо најразличитије текстове,
анализе, беседе, апеле, упозорења… на актуелне теме тоталне про-
мене наших живота у последњих месец дана.
И многи међу нама траже неко “сасвим поуздано решење” –
и, наравно, не могу да га пронађу.
Како би и могли, кад су ствари тек почеле да се одвијају, још
увек скривене од нас и онога што ће се тек догађати.
И многи онда полако пуцају са живцима и као да губе осећај за
реалност (идући ка олаком екстремизму или подједнако опасном
“одустајању од свега”). Притом им за то служе ти исти текстови и
видео снимци које по цео дан читају и гледају, до самопотапања у
неки од ових ПСИХОЛОШКИХ ТАБОРА.
Као да се људи ту опредељују неупоредиво више по свом темпе-
раменту, него по уверењима или оном што им се заиста дешава.
Одлика глупих је, знамо, да “држе за сигурно” оно што не знају,
а привидно се уклапа у њихове жеље или страхове, док ће нешто
мудрији мирно и стрпљиво проучавати разне могућности многих
“евентуалних сценарија”.
Ти други, опредељени за спокојан и неустрашив ход према (не-
извесној) будућности су, нажалост по све нас, много ређи.
Њима се овде превасходно обраћам. Јер ће они понешто за-
нимљиво, можда, наћи у овом жустром протоку мисли и узбур-
каној реци најразличитијих актуелних асоцијација…
Прво бих свакако споменуо изванредну важност “држања ра-
внотеже” (између различитих увида у непознати простор онога
што нам се догађа).
Неопходан је тај мирни “еквилибријум”, у коме се практични,
важни и коначни закључци не доносе пре него што пред себе по-
ставимо све расположиве доказе и аргументе.
Морамо РАСУЂИВАТИ, колико смо год у стању да се избори-
мо са собом. Дајући, притом, најбоље од себе – а не тражећи само
од других да буду бољи и другачији него што јесу.
Овде морамо сами себи прокрчити пут, стрпљиво и неуморно,
тражећи најбоље примере различитих прилаза овој чудноватој си-
туацији, пуној свакодневних обрта, привида и преокрета. Свему
прићи сопственим примером и личним спокојем, упркос свему…
Треба сијати изнутра, својом вером и свеобухватним разу-
мевањем. Сијати, баш као Свети Серафим Саровски (1754-1833),
који је још за живота имао ореол око целог тела (као на икони
Преображења). У том изузетном случају, телесним очима се, чак,
могла видети ова (таворска) светлост стварно обоженог Старца.
И ако неког хоћемо да узмемо као пример и узор, онда нека
то буде неко од најбољих икада, попут светог баћушке, а не неки
од актуелних телевизијских проповедника. Посебно у оваквим
ситуацијама.
А он је људе (чак и непријатеље) поздрављао са: “Христос
Васкрсе, радости моја!”.
Није нападао горе од себе (а толико их је било и у његово време).
Нити почињао разговоре са: “Јеси ли чуо за ону битангу…?”
Тај прелепи Старчев спокој нек’ нам буде водич, та уравно-
теженост и добронамерност изграђени на чврстим темељима
његове непоколебљиве вере и живота испуњеног хармонијом
врлина, молитви и одрицања.
Овде као да је, код многих верника, нагло пробуђена кобна моћ
глупости и неке узрујане блесавости. То су, најчешће, духовни
вируси који обично дуго нису видљиви и не активирају се све
док не добију прилику за то. Па паничари крећу да “мудрују”, а
кукавице траже (од других) да појуре ка свом Распећу.
Како то обично и бива, све то – увек прерано: у благо пред-
вечерје свих истинских искушења и још увек невидљивих ратова
са будућих хоризоната.
А ова велика битка у духовном рату није почела јуче и неће се
завршити сутра.
Ко то не разуме тај ништа и не схвата.
Јадан је и глупав став кад те противник убеди да си, наводно,
“изгубио” – пре него што је битка и почела, а ти на то пристанеш!
То тако не иде и неће тако бити, колико год се преждеравали
страховима и нагомиланим доказима моћи удружених неприја-
теља човечанства.
За почетак ћу једино рећи то да нас они НЕЋЕ ПОБЕДИТИ, а
посебно не овако, убедивши нас да будемо оно крдо свиња што
скаче са стене у провалију, ношено унетим отровним бесовима и
опсесивним нестрпљењем.
Хоћу да кажем, јасно и гласно, а по личном расуђивању, да сам
противник данас тако честих “катаклизмичких сценарија”.
Нисмо ми, драги моји, та “последња генерација”, она “пре усто-
личење антихриста”, на жалост многих међу нашим непријатељи-
ма, али и оних међу нама који то желе – ваљда да би били посебни,
правећи од себе и својих поштовалаца и привржени-ка, још једну
апокалиптичку секту у историји (а било их је већ онолико).
Све то да би били “ексклузивни”, “посебно важни”, “последњи
пастири малобројног стада”, па и по цену да сви други њихови
суграђани и сународници (урачунавајући ту и сасвим невину
дечицу) напросто нестану у страшном облаку небеског огња.
И “пуф” – у рај или пакао.
”Шмекери” нових јереси, луђаци неуравнотежени, они нас
само подсећају како је “нечастиви – велики симплификатор” (по
Гетеу), који лукавом банализацијом свега скрива праву истину и
води нас у дириговани очај и лукаво пројектовано прецењивање
противника…
А кад је реч о страховима од Судњег Дана, да се подсетимо
како су, по пророчанству већ поменутог Серафима Саровског,
два основна услова за “крај света каквог познајемо”:
1) свечано устоличење миропомазаног руског цара и
2) Цариград у саставу Руске Империје, са крстом на куполи
Свете Софије…
И ја много више верујем пророчанству и осећају Светом
Серафима него својим распаљеним савременицима, ако је већ
мистика у питању. Посебно што је он припадник ведро-опти-
мистичке, неустрашиве школе православног мишљења (мени
одувек посебно блиске).
Као прилог томе, рекао бих да литургија није престала да се
служи. И поред нечијег одсуства, она није ишчезнула због тога
што је многима међу нама то, нажалост, онемогућено.
Ту, често, скоро исто греше и присталице и противници одр-
жавања литургије у условима медицински условљеног карантина,
мислећи да је “са православљем завршено”. Јер су, као што знамо,
довољна и два-три праведника да и даље држе цео свет у животу
и под Божијом милошћу…
И указао бих вам на то да, када је реч о боравку верника,
грађана Србије, у цркви, постоје само ПРЕПОРУКЕ државе по
том питању (погледати у званичним актима објављеним на сајту
Службеног гласника) – а не законске наредбе.
То је и формулисано да се не би кршио Устав и тако томе треба
и прићи: као према “препорукама”, а не “законском наређењу”.
Зато би требало да највиши органи СПЦ инсистирају на по-
кушајима законског и правног дијалога са државом, ради омо-
гућавања присуства верних на литургијама (посебно за Васкрс).
Увек ваља договарати се, јеванђелски, са ћесаром, “дајући му
његово”, а чувајући оно Божије. Све то, ако је могуће, мирно и
суверено.
Морамо се, дакле, одрећи манира паничења. И уместо тога
користити сва она Уставом допуштена правна средства, упорно
и системски. Без спуштања на ниво својих непријатеља, који
покушавају да читаву ствар маргинализују и сведу искључиво
под медицински плашт, а нас натерају да се љутимо и нервирамо,
губећи притом своје достојанство и свест о томе Коме и чему
припадамо.
Ми као да се још чудимо што, замислите само, добијамо
ударце од света који (одувек) не воли оне што воле Христа и
верују у Њега. Није живот Дизниленд, сем у повременим, сасвим
ретким мерама времена.
Христова Црква се прогања две хиљаде година и то није и не
сме да буде разлог за чуђење и панику хришћана.
Слаткоречива слога између спољних и унутрашњих закона
живљења није оно што је наговештено и речено, сем понекад и
сасвим изузетно (као у светосавској епохи српске историје).
Када дођу кризе по питању односа Цркве и државе, онда треба
прећи на друге (мање јавне) облике, ако је то потребно.

Дијалошка расправа
06. 03. 2021
Радомир Батуран

“Не дâ нам се” или: “Не дамо?”

Зове брат са Дунава:
– Оде нам Митрополит… Оде Ђедо… Не да нам се.
Зове једини живи четник из Торонта:
– Изгубисмо Митрополита. Остасмо без Ђеда. Не да нам се.
И сам сам смушен па само понављам:
– Оде, оде Митрополит… Бог да му душу прости.
Не да ми мира оно њихово: “Не да нам се”. Читав дан сева
ми у глави та негација. Тек сам пристигао из Србије. Четири
пута су ми одлагали лет док ми нису удвостручили цену карте.
Четири месеца јездио сам српским земљама иако су биле на снази
скудоумне “корона забране”. Прикосио сам властима које доносе
те забране и тровачима који у народ бацају вирусе. На Маглићу
(2186 м) одгонетнуо сам квази дилему: “Не да нам се” или “Не
дамо”. А онда у колиби, на Трновачком језеру, сабрао само оне
највидљивије српске урвине кроз историју. Ове планинске око
наших “горских очију” прекрасне су, а ове душевне које нам је
урезала “славна наша историја” наказне су.
Не верујемо ни својим планинама, ни стазама ни богазама,
ни стећцима ни гробљима (српским и “грчким”), ни винчанском
писму ни фигуринама, ни извориштима своје културе (Винчи
и Лепенском Виру), а верујемо лажним путописима римским и
германским историјама да смо дошли на Елм (туђински назив:
Балкан) у 7. веку. Били добри рониоци па, са трском у устима,
препливали Панонско море и његове баруштине.
Волимо да вучемо у туђем јарму.
Иако примисмо хришћанство, не послушасмо јеванђелисту
који вапи из Свете Књиге: “Не вуците у туђем јарму!”. Не опо-
менуше се наше вође ни клетве генија српског народа:
”Великаши, проклете им душе,
на комаде раздробише царство”.
Туђини нам Цара отваше, а његови кнезови Царство раздро-
бише. Мало им њихво парче па се удружише и ударише на нај-
моћнијега који приграби више од њих Српског Царста. И Мрња-
чевићи, и Балшићи, и Бранковићи, и Хребљановићи, и Котро-
мановићи ударише на Николу Алтомановића који је држао све
српске земље од Рудника до Дубровника. Претходно зетски Балша
први доведе у помоћ Турке у Битку на Билећи против босанског
краља Твртка. У братоубилачком рату српски великаши наго-
не српски народ да гине, а Турци надиру. Упадоше у земљу
Мрњачевића и поробише две потоње предстонице Цара Душана
(Сер и Скопље). Самопроглашени краљ Вукашин се повлачи из
савеза да брани своје парче Српског Царства. Ником из тог савеза
не пада ни на памет да прекину братоубилачки рат и крену са њим
на јужне границе да одбране српске земље од Турака. Док се они
на северу Царства настављају убијати, Турци на Марици покољу
и браћу Мњачевиће и њихову војску. Настављају поробљављање
и Бранковићевог Косова и Метохије. Моравски кнез Лазар по-
кушава да уједнини остале кнезове да заједно крену на Косово да
протерају Турке. Одазивају му се само краљ Твртко и угрожени
властелин Бранковић, владар Косова и Метохије, његов зет, али и
они ограничено. Учествују само у првом налету у Бици на Косово
па повлаче своју војску, да би преноћили на свом двору, односно у
војничком табору и више се не повратише. И један и други имају
претензије на Душанову круну па не би зажалили ако и погине
кнез Лазар, кога Црква подржава да преузме престо. Узалуд кнез
Лазо, пред саму битку, даде предност на престо Српског царства
краљу Твртку.
У Бици на Косову син Вукашинов, краљевић Марко, и сестрић
Душанов, кнез Дејановић, учествују на страни Турака. Гине кнез
Лазар и сва његова властела и војска. Паде и прва престоница
Српског царста (Призрен). Почиње вековно ропство под Турцима.
Лазарев син Стефан и касније Бранковићи постају турски вазали
и прослављају се у турским биткама и даљим освајањима у Азији
и Европи.
Срби вуку у туђем јарму.
Када тајна грчка организација Хетерија, уз помоћ хришћан-
ских великих сила (Русије и Аустрије) подиже устанак на Елму,
најчаснији и најхрабрији српски кнезови (Карађорће, Алекса,
Јаков и Матија Ненадовић, Јанко Катић, Васа Чарапић, Сима
Марковић, Вељко Петровић, Станоје Главаш, Лука Лазаревић
…) бескомпромисно ударе на Турке, постају главна устаничка
снага на полуострву и врло успешно воде рат против Турака. А
они лакоми и охоли (Миленко Стојковић, Милоје Петровић, пат-
ријах Леонтије…) хрле да се дограбе турског плена (Стојковић и
харема!) па да замене Турке и владају Србијом на турски начин.
Опет “великаши, проклете им душе”, раздробише устанак, а тзв.
велике “хришћанске” силе оставише српски народ на милост и
немилост Турцима који у крви угушише устанак.
Срби покренуше и Други устанак. Вожд Карађорђе се врати из
изгнанства да помогне. Нови вожд, Милош Велики, кога Турци
поставише да влада Србијом као њихов “обер-кнез”, опколи село
у које се Карађорђе вратио и кумови му секиром одсекоше главу.
Милош нареди касапину и ћурчији да са ње одеру кожу, уштаве
је и напуне памуком и сламом. Велики Господар Милош посла је
султану у Стамбол да је постави на колац испред двора, пишући
му удворничко писмо преко депутата:
“(…) 1. Одсечена је глава врховног вожда Велике буне у Србији…
2. Да смо сваког одметника у све време примирја свагда
ухапсили и везиру у руке предали…
3. Ево сада најглавнија ствар од које на нас највећа сумња
била, свршили смо. Карађорђеву главу преко превисоком делвету
шаљем, и тиме засведочавам да се наш народ више ни у каквој
прилици побунити неће, само рахатлук има да буде…”.
Тако пише Султану Милош Велики, обер-кнез Србије. Српски
кнезови воле да вуку у туђем јарму, само ако им обезбеђује да
владају и пљачкају српски народ. Главе својих Вожда и хероја и
данас шаљу на Европску порту само да би могли слободно да перу
опљачкани новац од свог народа и од трговине дрогом којом трују
тај народ, опет са арапским и турским “делветима” у Београду на води.
Долази Први светски рат. Витешки српски ђенерали и војводе,
мученички сељаци-ратници (свети ратници), дочекују стоструко
јачу војску тада главне велике силе у Европи, Аустроугарске Мо-
нархије, побеђују је у славним биткама на Церу, Мачковом камену
и Колубари и протерују из Србије.
Неискрени “српски савезници” остављају израњавању, зло-
срећним тифусом и аустријским бојним отровима десетковану и
поморену српску војску на милост и немилост суровом швапско-
мађарском агресору, у чијој су војсци и крволочни Хрвати и бо-
сански муслимани, а савезници подмукли Бугари. Престоло-
наследник Александар и Влада Србије воде пројугосло-венску
политику и у рату се одричу витешких патриота “Младе Босне” и
“Црне руке”. Прве непријатељска Аустро-Угарска убија мученички
у затворима, а друге краљ Александар и Влада Србије стрељају у
изгнанству у Солуну.
Опет српске вође вуку у туђем јарму!
А када мученичка Српска војска пробије Солунски фронт
и у маршу, под борбом, ослободи све српске земље и све ју-
жнословенске народе, краљ и Влада погазе све њихове наде и
идеале. Уместо да обједине Србе у српској држави и нацији,
стварају југословенску наднацију и Краљевнину Срба, Хрвата
и Словенаца, а згњече све српско у њој. У равноправан положај
стављају Србију са Хрватском и Словенијом које нису постојале,
које су Срби ослободили и створили, а њихове официре и војнике,
који су Србе убијали из аустријских ровова, прекомандују
у победничке, српске. Уз то им дају и чин више од српских
официрима да командују нашим синовима.
И српски краљ, и председници Владе, и њени министри
пристају да вуку у туђем јарму!
А кад хрватски и македонски фашисти убијају тог југо-
словенско-српског краља, његов намесник и председник Владе
олако прекрајају унутрашње границе те новостворене његове
државе Југославије. Дају нареченој Бановини Хрватској целе
српске земље: Херцеговину, Босну, Дубровник, Далмацију, Лику,
Кордун, Банију, Славонију, Барању и цео Срем (западни и
источни), а касније и Земун.
И опет српски прваци вуку у туђем јарму!
Када избије Други светски рат, енглеска обавештајна служба
организује протесте у Београду којим смени Владу Југославије
која је склопила споразум са Немачком о ненападању. Поново

Писма
06. 03. 2021
Богдан Мишчевић

Писмо из Балтимора

Већ дуго година живим на обали Чесепик залива, а у граду наз-
ваном по једном енглеском лорду Балтимору, који још називају
“шармантни град” (charm city), без обзира на то што обилује кри-
миналом и сигурно је један од опаснијих градова за живот широм
Америке. Овде, заробљен у једној великој загонетци, где почивају
кости мог омиљеног песника Едгара Алана Поа, желим да вам
саопштим једну другу тајну којом сам тренутно опседнут. Ради
се о великом писцу из моје младости, чије књиге сам добијао за
награду као основац и одличан ђак на мом родном Кордуну. Реч
је о Џек Лондону.
У то време, као дете, пред крај четрдесетих и почетком педе-
сетих, поред петролејке обешене о греду, док је напољу дувао хла-
дан ветар и својим ударом лупао промрзла окна суснежицом и
будио моју машту о лепоти далеког света који желим да упознам,
згрчен на топлом ролу нашег шпорета, читао сам Петра Кочића,
Максима Горког, и Џека Лондона, пре свега “Белог очњака” и
“Глас дивљине”, а тек касније “Мартина Идна”. Када сам завршио
с овим његовим аутобиографским делом и схватио шта значи жи-
вотна борба за највиши смисао живота и жртва ради лепоте, моје
најраније определење је пало: желим да будем песник као и он, и
да својом лиром будим људска срца. Тако је у та давна времена
говорио један основац.
То сада звучи старомодно, а и онда, када сам то гласно рекао
пред наставницом Властом, сви су се у разреду смејали, ни сами
не знајући због чега. То сада препуштам и вама, али ово што ћу
вам рећи, сигуран сам да се нећете смејати.
Дакле, после много, много година лутајући по свету у потрази
за том лепотом, овде у Балтимору преда мном се поново појави
Џек Лондон. Не онај из “Гласа дивљине” и “Белог очњака”, чак ни
његов “Мартин Идн”, чију трагичну судбину носим у себи све до
ових дана…
Ради се о његовој мало познатој, постапокалиптичној новели
“The Scarlet Plague”, дакле, о “Скарлетној куги”, о којој је писао на
самом почетку 20. века, а ево, она се појави почетком 21. века, и
назваше је Ковид-19.
У тој књизи он у детаље описује кугу, потпуно идентичну
глобалној епидемији која се појавила 2019. у облику Ковида-19,
која се лепи посвуда, као шећерлема, лепа као анђео нирване, и
која се креће “кристално оштром линијом бесмисла”, из једног
архипелага лудости у други, и шири се оштром географском
линијом без граница, линијом постојаног бола и патње, да свету
саопшти од које лудости су људи саткани. А овај свет, још из
билувијалних времена до данашњих дана, доживео је највишу
границу најсуровијег варваризма савремених политичара и мо-
дерних мултимилионера који њиме управљају, саграђени од
трансупстанције својих предака људождера, који су суму својих
осећања, у незајажљивој похлепи за моћи, претворили у профит,
и само профит по било коју цену.
И докле су дошли ови данашљи људождери који су од свог Бога
Новца и Палкеног Профита створили нову супстанцу сопственог
идентитета – геном зла – којима се остали свет мора клањати? До
Ковида-19.
Тако се, дакле, далеко у овом граду на обали Часепик залива
затекох, притиснут сенком једног острашћеног силогизма, па
рекох да вам се јавим да сам још жив, ја – изгубљени субјект у
овом блату, далеко од Вас и моје Србије, а никад ближи. Јер, поново
ту, узајамно повезани невидљивим нитима бесмисла, мада једва
дишући истим плућима, мислима и осећајима, али ипак заједно.
И мислим се, ево, како је то мој, из младости вољени Џек
Лондон могао да све то предвиди у својој “Скарлетној куги”, ту
окрутну болест, ту луциферовску АРС МАГНУ, тај идиотски
кодекс неописивог бола и ужаса који нас споји, да данас у својим
склоништима заједнички очекујемо Крај Свега или – Ново Рођење.

Ваш Богдан Мишчевић

Писма
06. 03. 2021
Раде Антонијевић

Писмо драгој браћи и сестрама по крви и Христу и недрагим последњим срамотницима

У српком народ има изреку: ”Брат је мио које вере био”. Кроз цео
свој живот сам поштовао, и данас поштујем, ову народну мудрост
и о њу се нисам огрешио. Живим у мултиетничкој земљи и немам
проблема с поштовањем разлика и било које вере и нације, али
имам када се оне спроводе и намећу силом по војно-политичким
програмима .
Мотиви за ово писмо су вишеструки, као и поводи да га
баш сада напишем док чамим у карантину белосветских тро-
вача и сејача страха. Прво, пред Васкрс стиже ми чланак, у
прилогу поруке од сарадника, без наслова и имена аутора, али
пророчки истинит и стањем ствари потврђен. На крају пише
само одредница извора: vestinet.rs. Истовремено ми рекоше, по-
средством телефона, и браћа по крви и браћа у Христу да ”сад
не паметујем кад сам побегао преко океана” кад им рекох да је
полицијски час у Србији непотребан јер га нема ни у другим
земљама ни у Европи, ни у Америци. Нагласих да је посебно
нехуман према генерацији пензионера да им не дају данима
ни на сат да изађу да прошетају. То су људи чији су витални
органи ослабили па ће их убити некретање. Не, немам ја право
да критикујем одлуке државног врха Србије из које сам побегао.
Иако сам на све врсте удараца из моје отаџбине научио, повреди
ме овакво мишљење ближњих. Заврших разговор смирено, не
враћајући се на ову тему, у духу припрема за причешће. Потврди
се и трећи мотив да јавно искажем своје мишљење ко је и зашто је
“побегао”. Током Васкршњег поста, захваљујући организационим
способностима и прегалаштву свештеника у најстаријој и нај-
мањој српској цркви Светог Саве у Торонту, присуствовли сам
недељним литургијама за време Васкршњег поста и причестили,
а да смо испоштовали прописе државе Канаде. Пред сами Васкрс
Божји промисао и распоред прота удесише да главни спонзор
часописа “Људи говоре” и његов уредник, једини од парохијана,
учествоваше у целој литургији, а десетак људи се тог дана и
причести. Приложисмо Васкршњи дарак својој цркви јер јој је сада
најпотребнији. Наш донатор ме замоли да облетимо све српске
цркве у Торонту, сем оне које су још увек у расколу, и манастир
у Милтону. Има жељу, а Бог му дао да је својим рукама и памећу
поштено заради па може да све српске храмове дарује. Тако и
урадисмо. На Ричмонд Хилу служене су две литургије, једну за
другом, да би што више људи присуствовало и причестило се, па
затекосмо и проту и доста причесника, а у Мисисаги закључана и
капија порте. Кажу да нису могли организовати парохијане, а да
не прекрше закон државе па су литургију служили без парохијана.
У Милтону наш спонзор уручи дарове и садашњем и бившем
владици. Они нас домаћински дочекаше и испратише. После
сумирања овог васкршњег ходочашћа, пробуди се јарац у мени,
који се био примирио за време поста, па завеча: “Зашто актуелни
председник САНУ и патријарх СПЦ одобрише Цару и Царево
и Божије па присташе да се забрани верном српском народу да
у својим академијама и храмовима прославе Васкрс, а немаше
ништа против отварања и полагање венаца у Кући Цвећа?” Би то
четврти повод за ово моје јавно обраћање. И кључни и мотив и
повод овог мог писма је што “паде Косово и Метохија шапатом” и
поред громогласног кликтања врховника Србије “5: 0 за Србију!”,
“Не дам Трепчу!”, “Не дам Газиводе” па даде све.
Елем, том чланку без наслова и без имена аутора сам дадох
наслов: “Деценијско стање свести или менталитета кроз лакмус:
Дража – Тито”, а потписах га наведеним извором и поставих на
сајт часописа “Људи говоре” (www.ljudigovore.com). Објавићу га и
у класичнонм издању у наредном броју. Зашто? Рекох у наслову:
сматрам га лакмус-папиром за препознавања стања српске свести
и менталитета у неопредељењу за прекаљеног српског патриоту,
а опредељењу за туђег пробисвета и сатрапа Срба. Срби који
воле да вуку у туђем јарму, ево, безмало, цео век опредељују се
за масовног убицу свог народа. Документарности ради наводим
цитата из поменутог чланка без наслова:

“С једне стране имамо српског официра који је учествовао у свим
биткама Балканских и Првог светског рата 1912-1918. Повукао
се са војском и народом пешке преко Албаније, био на Крфу, на
Солунском фронту итд. Он је из тог рата изашао као један од
најодликованијих српских официра и сви су га упамтили као
таквог. И сад долазимо до парадокса да један овакав српски
официр бива проглашен за “издајника” и “сарадника” немачког
окупатора против ког се борио и био рањаван итд.
Са друге стране имамо непријатељског аустроугарског војника
који се борио у саставу по злу и покољима чувене 42. домобранске
“вражје” дивизије из Загреба, у њеном 25. домобранском пуку. Тај
непријатељски војник је од августа 1914. прокрстарио сва главна
попришта ратних окршаја у централној Србији-од Љубовије,
Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица,
Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца итд. И учествовао
је у борбама против наше војске на Церу, Дрини, Гучеву и
Мачковом камену и на Колубари и за то добио аустријску сребрну
медаљу за храброст итд. И сад одједном он постаје велики борац
за слободу нашег народа, маршал итд”.
Определише се Срби за Јосипа Броза, коме се тачно не зна ни
ко му је отац и мајка, ни које је вере (сем да је туђе!). Определише
се ондашњи Срби партизани и данашњи титоисти за каплара
злогласне “Вражије дивизије” аустријске војске из Загреба која
је починила монструозна убиства по Србији и за та злодела над
Србима одликован је од Аустроугарске војске у Првом светском
рату. У Другом светском рату дошао у поробљену и распарчану
Србију да организује и води комунистичку револуцију против
“српске буржоазије”, а не у клеро-фашистичку Хрватску да диже
револуцију против фашизма и хрватских нациста и буржуја.
И када га Дражини Срби протераше из Србије у Босну у првој
години рата, Титови Срби су из заседе убијали по 4-5 Немаца,
иако су знали да ће Немци, по свом злогласном закону “Сто
Срба за једног Немца”, убити 400-500 Срба (У Крагујевцу 6-7
хиљада српских ђака и цивила!). И тада су српски срамотници
клицали Брозовој и Хитлеровој освети. А када су Срби по други
пут бомбардовани (на почетку од Немаца, на крају од лажних
савезника Енглеза) да би Броз уопште могао ући у Србију, његови
Срби партизани, када су ушли у Србију, стрељаше у сваком
српском граду по неколико хиљада Срба. А када је Србију по-
робио, захваљујући лажним српским савезницима, уби и по
десетине хиљада Срба. Њихову децу посла на непотребни, из-
мишљени, за српски подмладак кажњенички “Сремски фронт”
да се и потомство српских родољуба уништи. Када су Енглези
ухапсили генерала Дражу, у његовој земљи, јер није хтео да изда
српски народ и склони се са краљем и Владом код њих, предаше
га Брозу чији Срби му пресудише и масакрираше га да му се ни
данас не зна гроб.
Српски комунисти и данашњи титоисти нису се определили
за часног српског официра из домаћинске породице, за српског
патриоту коме знају породично стабло, старо неколико векова,
него за убицу Срба, пробисвета и шпијуна коме ни правог имена
и порекла нису знали. Зато сматрам однос Срба (онда и сада!)
према Дражи и Јосипу лакмус-папиром за одређење стања српске
свести и менталитета.
Све српске титоисте, од Милошевићевих до Вучићевих, који
деценијама вуку у туђем јарму, називам последњим срамотни-
цима. Зашто? Зато што су помагали (и данас помажу!) лажним
савезницима, евроунијатским и америчким глобалистима (нис-
ког морала и убилачкиог порива!) који су и по четврти пут
бомбардовали Србе (трећи пут у Републици Српској!) да би
Србији отели њену темељну и свету земљу Косово и Метохију,
Србе протерали, православне храмове им разорили и предали ову
вековну српску земљу албанским терористима, џихадистима и
нарко-дилерима. Ти гангстери, европски и амерички, помогли су,
и данас помажу, лоповима титоистима у Црној Гори да одвоје ову
српску земљу од Србије, а да Србе у њој фашизоидним законима и
судовима злостављају и прогањају, стварају им некакву нову цркву,

Страна 2 од 4

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021