People Say 39/40
Проза
13. 01. 2022
Радомир Батуран

Урвеник

(Пролог у истоименом роману)

Сија Урвеник, моја Хипербореја, у знаку четири оцила
или детелине са четири листа.

Притерао сам осамдесетој. Дошао сам на овај гурави свет на прагу
оџаклије мог деде Вилотија и бабе Марије 1948. Била је то година
Брозовог комунистичког терора над српским русофилима. Био
сам шесто дете Курсулића у старохерцеговачком селу Урвеник. У
туђем свету прeтепаше ми презиме у име Курсо.
Ваљало је толико чељади нахранити па је мој отац Танасије
радио даноноћно све тежачке и мајсторске послове. Мајка Пелаги-
ја, сваке године са стомаком до зуба, морала је спремати храну
за сваки дан, прати, крпити и шити свима одећу, а лети и однети
ручак на ливаду косцима и спластити бар оно што је јуче поко-
шено. Бака Риста чувала је стадо и привијала с вечери џелеп
говеди да се врате из шуме на појило и краве на мужу. У томе су
јој помагали моји старији сестре и браћа. Мајци Пели најтеже је
падало што је остајала сама код куће па неће бити нико уз њу кад
се буде порађала. Бака Риста савијала би стадо што ближе кући
да се нађе кћерци бар у тим приликама. А мајка се куражила:
“Родила сам петоро, Богу хвала, без бабица и доктора па ћу и ово
шесто”. А оно се испили из матере на прагу оџаклије, где је села
да одахне од сталне журбе. Прегризе му пупчану врпцу зубима
и чврсто завеза стомачић. Потрпа га у прегачу и једва догега до
цистерне да сапере и дете и себе. Кад виде да је родила трећег
сина, блажено се захвали Господу:
“Драги Боже, хвала ти што ми даде и трећег радника. Гле чуда,
да га родим на кућном прагу, лакше него и једно претходно.
Зваћемо га Вилотије, јер излеће на праг к’о да су га виле донијеле
овој срећној мајци. И ђед му се звао Вилотије, па ће и Таси бити
мило”, препричавала је мајка Пела за живота.
И заиста су ме виле носиле од прага до прага кроз цео живот: од
Урвеника, преко Видрована, Никшића, Фоче, Сарајева, Крушевца,
Београда, до Торонта. Читавог живота сам се рвао са различитим
срединама, људима, властима и њиховим идеологијама па сам
догурао до Канаде. И ево ме опет на прагу очеве куће на Урвенику.
За мене је Урвеник сабирна жижа читавог света, посебно српског.
Моја Хипербореја… Опет сам на прагу, али не само рођења, него
и међи свог века овога. Предвечерје је и око мене и у мени. Откако
сам у пензији, дођем лети на месец-два да кућа задими, свећа
догори на гробници Курсулића. Подигнем што је дотрајало. И
тако истрајавам, опет у сукобу, против штете и квара. Заветујем
се да нећу дозволити да се ишта мојих предака сруши док сам жив.
Успех се на Млиниште, Богу хвала, још увек без штапа. Седим
на врх источне стране окомитог кањона реке Пиве. Млиниште је
узвишење на размеђу четири засеока: Урвеника на јужној страни,
Крижуље на југозападној, Подомара на источној и Забрђа на
северној. Сем Урвеничана, засеоке скоро да нико не помиње. По
јужном засеоку прозваше цело село. Урвеник се урезао у моју свест
у знаку четири оцила или детелине са четири листа. А данас су и
оцила и детелина са четири листа ретки. Ко их нађе, срећан је. На
западу је кањон, дубок око 1.000 метара. Скупља у себе све гласове,
а онда, с јесени и зими, кад су огромне вјетруштине, рикне па се,
по томе, та источна страна кањона Пиве зове Рикала од искона.
У даљини, на истоку, преко троугласте висоравни између Пиве
и Таре, која се зове Пивска планина, уздиже се небу под облаке
Дурмитор, иза кога нам Сунце излази, а на западу, скоро окомито
из кањона упире у небо Маглић, и нешто ниже Вучево, за које нам
Сунце залази. Ову оријентацију, коју сам упамтио на Урвенику,
задржао сам у својој меморији до дана данашњег. У свим земљама
и градовима, где сам живео, тајанством метафизичких путева
прелетео сам на родни Урвеник, где ми је Сунце увек излазило иза
далеког горостаса Дурмитора, а залазило за ближи, окомитији и
блиставији Маглић или мрачније Вучево, зависно од годишњег
доба. Они су ми били оријентири куд год сам ходио. Испод не-
беске линије Маглића и Вучева на западу и још увек обасјане
линије брда црквичког Млиништа и Рајиноваче на истоку, зјапи
провалија кањона Пиве, украшена несаломивим боровима који
расту у ширину и машу ми гранама. Ми се разумемо као своји
на своме. Од североисточног, ближег видокруга са Урвеника до
далеког, али висином несагледивог Дурмитора, на истоку тоне
дугачки кањон Таре. Та два кањона, пресечена
Дурмитором, ивиче троугао прекрасне планинопивске висо-
равни. Они се састају у ушћу Пиве и Таре, на северозападу, испод
Градине Херцега Стјепана и манастира Заграђе, одакле почиње
Дрина. Овај још једини митски простор у Европи запосели су
херцеговачки сточари још у времену доласка поробљивача Турака
да би избегли смакнуће, ропство, данак у крви, потурчавање и
зулуме. У овој исконској дивљини, између два највећа кањона у
Европи, населило се мноштво херцеговачких сточара који су и
саградили мноштво цркава па су се по њима сва та села и назвала
Црквице. У Доње Црквице спадају села: Мратиње, Крушево,
Шћепан Поље, Подбријег, Црквичко Поље, Жеично, Урвеник
и Јеринићи, а у Горње Црквице: Барни До, Шарићи, Никовићи,
Кнежевићи, Војводићи, Недајно, Мала Црна Гора, Трса, Унач,
Пишче, Војиновићи, Добриловићи, Боричје, Борковићи и Безује.
Потковицу од Урвеника, на југозападу, до Барног Дола и Шарића,
на југоистоку, попуњавају Загорац, листопадна, и Омар, зимзелена
шума. У њима сам посекао горостасе белог и црног бора, оморика
и јела и саградио своју кућ у царском Крушевцу. Посредством
њих дамарао ми је хук векова из њихових годова и у Крушевцу, и
касније у Торонту. Све што порасте из земље сабира у себи време,
простор и догађаје и небесја и поднебесја. Дамарају они у мени
и данас док ову књигу пишем. Дамараће и вама који је будете
читали. Јер, Урвеник је моја Хипербореја на чијој метафизичкој
траци преболевам сва урвињања и сасипања мог Српства.
И Доње и Горње Црквице уништили су комунисти. После њи-
ховог братоубилачког рата, масовних стрељања и разваљивања
цркава, уништења монархије, поселили су их у Војводину, а
касније децу, оних који су остали у Црквицама, позапошљавали
у топионицама Железаре у Никшићу. Тако су кршни сточари,
радећи на температури од 40 степени, брзо скончавали, а њихови
синови и кћери школе завршавали и у градовима остајали.
Црквице су данас пусте и људством и стоком, само се птице и
звери још јављају из Загорца и Омара. Јелени своје рејоне обе-
лежавају мокраћонм и риком, а злослутне вране гачу са врхова
јела, где су савиле гнезда.
Пада Сунце у засенак иза Вучева. Зраци му се расипају по
литицама Маглића. Шумовито Вучево је вечерас мрко, под те-
ретом тешких облака, а стеновити Маглић, го, без и једног дрвета,
блиста, обасјан зрацима невидљивог Сунца иза облака.
Дува северни ветар. Он почиње с вечери. Отац Таса звао га је
ноћник. Из даљине се чује потмула грмљавина. Невреме ће. И у
Урвенику, и у Крижуљи, и у Подомару, и у Забрђу још има кућа
и полусрушених штала, али нема ни људи ни стоке да се пред
невременом склањају. Сабласна пустош влада.
На Млиништу јача ноћник. Тера ме у кућу. У њу ми се не улази
иако зебем. И она је оронула и пуста. Пола века у њој нико не
живи. Дођем на недељу-две да запалим ватру. Оџак да задими.
Да попридигнем што могу. Највише да оживим растужујуће
успомене детињства.
На Урвеник не можеш доћи и отићи са њега а да не прођеш
поред гробља на Ражишту, највишем узвишењу Урвеника и рас-
крсници према Забрђу, Жеичну и Црквичком и Шћепан Пољу,
према северу, и Подомару, Јеринићима и вишим селима према
Тари и Дурмитору, на истоку. На Ражишту су сувише стварни
докази да су у Бабићима некада људи живели: бројни клесани
камен и брушени, мермерни надгробни споменици и плоче.
Сви са знаком крста. Ниједан са петокраком. На Ражишту смрт
царује. И разарање. Ни пролазника, ни стоке, ни звери. Гробови
зарасли у траву, а около гробља разрушена сувозидина. Сасушена
травуљина шушти, северац реже… Котрља се грмљавина од Босне.
На дугуљастим влакама ораница Урвеника сијао се јечам
и раж које су млели у ветрењачама на Млиништу. У влаци
Ражишта, јужно од врха на коме је гробље, успевала је најбоља

Есеј и критика
13. 01. 2022
Владимир Димитријевић

Вече са губитником: Милан Ненадић или српски лирски нихилизам

О отишавшима

Када сам био дете (још увек дете), у Кулиновцима код Чачка, у
селу свог деде по мајци, обретох се са старцем, мојим уточиштем, у
њиви. Он је, на међи, причао са комшијом Перишом. Играо сам се,
крајичком ока гледао дединог познаника, седог и ситног. И Периша
је изненада нестао. Нисам ни приметио кад је завршио разговор и
отишао. Осетио сам, одједном, чудну празнину – био, па га нема.
Шта то значи? Његов нагли одлазак је одјекнуо празнином, оном
што се скривала у празном бурету дединог подрума.
А после неког времена чуо сам да је умро.
И то ме је додатно збунило. Покуњио сам се као покисла
кокош. Чини ми се да је то био мој први доживљај смрти: неко
изненада оде из њиве, и онда, заувек, оде одавде.
Као у детињству, изгубио сам се када ми је Драган Хамовић
рекао да треба да коначно завршим текст за краљевачки зборник
о поезији Милана Ненадића у духу песничког “in memoriam”. Шта
то причаш, Драгане? Какав “in memoriam”? Да ли се ти стварно
правиш или ниси чуо? Шта? Да су Милан и његова Илеана умрли
заједно, од тровања гасом, у свом стану…Немој ми то причати,
Хамовићу. Кад је то било? Како кад? Има већ петнаест дана…
Ниси читао?
Нисам читао, наравно да нисам. Купујем новине сваки дан,
али их не читам. Гомилам их, па после изрезујем чланке. А то је
било у новинама које сам купио, али их нисам прелистао.

Збуњене мисли после вести о Ненадићима
1. Неко ишчезне пре но што се појави, пре него што постане ства-
ран. Ненадићи нису. Они су се појавили до краја. И тада је дошао крај.
2. Таван је гроб куће. Гроб, симболично, плете своју мрежу на крову.
Мемљива је тама горњих гробница. Да ли је смртоносни гас стигао
до тавана куће Ненадића? (Био је стан. Нема тавана. Али је тавно).
3. Предмети које више нико не користи добијају функцију под-
сетника; њихова празнина дејствује као сећање. Шта је се њихо-
вим предметима?
4. Треба избавити звук из прашине у коју је потонуо… Зашто су
њихови гласови отишли у прах?
5. Уметник у детету расте брже него што оно слути. Али том умет-
нику треба дати правац. Ненадић је, тетурајући се, успео у томе.
6. Смрт нас лагано опкољава, и онда наједном искрсне из таме. И
што је веће наше незнање о томе шта нам се спрема, то је смрт све
ближа и спремнија за напад. Тако се и десило, мада је Ненадић
имао знање о смрти. Опасно, песничко. Као онај који се кроз ад
гласио лиром, како каже Рилке.
7. Атеисти су тврдили да је Бог наличје смрти. Али, нису били
доследни у праћењу своје формуле. Јер, ако је Бог наличје
смрти, он је и лице живота. Каткад сав у теомахији, Ненадић је
потврђивао Божје присуство…
О чему ја причам?

Потоњи сусрет
Зашто се све то десило?
Вече у Краљеву, одржано у јесен 2020. године, после дуготрајне
“ковид паузе”, уочи научног скупа о стваралаштву Ненадићевом
било је, што би рекао Доситеј, “преизрјадно”: песник међу нама,
наоштрен као сечиво ума, Желидраг Никчевић, ја. О нама, о
нашим страдањима…Рекао сам да сам смислио и назив за свој
ненаписани оглед – “Вече са губитником/Лирски нихилизам
Милана Ненадића”…
После, на вечери, песник се задржа кратко (не осећа се
најбоље), а ја остадох у најпријатнијем разговору са његовом
супругом, поносном на сина Филипа, психолингвисту у Канади,
и кћи Марију, која, како чујем, повезује нашу и румунску књи-
жевност у земљи Елијадеа, Сиорана и Јонескоа. Илеанина љубав
према мужу – апологетика његове етичности; он је, вели госпа
Илеана, у доба Титотопије, пио само да би могао да прича шта
хоће, као Вук Исакович што је пио код оног бискупа само да не би
пристао на унијаћење… Ненадићев нихилизам је, тако испаде,
Црњансковог Исаковича; пијан, Вук пориче постојање Божје и
Његов промисао само да не би постао верник оне конфесије са
чијег се грба на бискуповој палати у Печују спушта паукова нит,
а српски официри, док улазе на вечеру, ни не примећују замку…
Тако…
Умрли Милан и Илеана.
Милеана…
Тако…
Причасмо, на њиви овога света, и они одоше…
Шобот празнине, као у дедином бурету…
Не могу да пристанем на такав исход…
А већ сам пристао.
И сада пишем да не бих издао успомену на отишавше.

Тако је говорио Милан Ненадић
А Ненадић говораше: “То све иде у категорију врло свесног
самоубиства. Почињу да ме сустижу оне страшне море попут
Миљковићеве максиме: “моје песме траже моју главу”. Имам
на уму наша три Бранка – Радичевића, Миљковића, Ћопића;
Радичевић болестан насмрт, Миљковић и Ћопић самоубице.
Сви су принели главу на олтар поезије.
Уосталом – ватра је мој највернији читалац: прогутала је толи-
ко мојих глупости и о њима није реч проговорила.”
И још, и још: “Никола Кољевић сматра да је смрт средишњи
мотив најбогатије извариран баш у мојим стиховима. Једном
сам, у необавезном разговору с њим у Матици српској рекао
да бих се најрадије одрекао свих речи које сам написао, на шта
је он застао, погледао ме и рекао: “Да то нисам чуо!” Он је тај
ход бридом бритве чак поредио, као што је већ речено, са оним
возачем мотора који се, турирајући свој мотор, смртоносно
сурвава у вашарско буре. То канда личи на оно познато – смрћу
против смрти. Али, пре бих рекао да је то покушај да се некако
завара смрт, да се настани животом. Некаква врста несебичне
људске жудње, да се тамо негде далеко пресели човеково дисање,
дамарање, топлина, да се у бесконачност насели нешто људског
бића.” Победити смрт – подухват достојан сваког човештва.
Али, али – не може свако ка смрти, мишљу или песмом. Да
покуша да победи смрт или је, макар, завара.
Један од највећих разлога због којих је данашња уметност рас-
лабљена јесте недостатак свести о томе да се мора у сусрет смрти.
У уметности ничег узвишеног не би било да није суочавања са тај-
ном међе, оним Дучићевим да се очи морају држати на оба света.
Ненадић је ишао ка метафизичкој тајни пречицама смрти.

Ненадић и српска поезија краја
Наравно, испуниће се реч Божја дата у Светом Писму. Историја,
која је имала свој почетак (а почетак је био пад прародитеља у
смрт, испадање из гнезда љубави Божје, из Очевог загрљаја), и
свој крај (Други Христов долазак, када ће огањ љубави Божје
показати да није исто бити Свети Јован Крститељ и Ирод, Вука-
шин из Клепаца и Жиле Фригановић).
Српска песничка реч је, од Средњег века, сведочила о томе:
о потоњем у Космосу и Граду, у историји и свагдашњици.
Песничка реч нам је, у ово доба брбљивости од које се постаје
немушт, право, насушно богословље. Оно што виде песници,
професионални теолози углавном не виде, обзидани својим
ученим фуснотама и заточени у слоновачу хартије, прекривене
словима хладним и равнодушним. Песничка слова горе, као
што је горела српска Босна и Херцеговина под НАТО бомбама
1995, као што је горео воз у Сићевачкој клисури 1999, као што је
горео Девич 2004, као што је горела Косовска Митровица 2008.
Хартија се пали од важних стихова. Из пожара јауче Србија
крваве кошуље, силована по ко зна који пут у историји…
Ненадићева поезија је антологија јаука…
Или: “Ко о чему, Ненадић о потоњем.”
Визије космичке пропасти, али и пропасти човековог света,
неспремног да изађе у сусрет Небеском Женику, Ненадић

Есеј и критика
13. 01. 2022
Данко Камчевски

Речник технологије: дијамантска сутра

Aleksandar Petrović and Aleksandra Stevanović (eds.). Orthodoxy and Artificial Intelligence. Dictionary of Technology and a Double Logos: A Contribution to the Dialogue of Science and Religion. Athens: Institute of Historical Research; National Hellenic Research Foundation, 2019.

Читање Речника технологије неизбежно производи утисак да
он има све одлике дијаманта. Као и овај драги камен и Речник
технологије је од чврсте грађе која је преживела заплену, забрану,
идеолошку анализу и упорно тродеценијско прећуткивање. Ту
страну Речника осветлио је први зборник Повратак из земље
змајева. 2) Он се састоји од радова са скупа поводом тридесет
и три године од појаве Речника. Уследио је и други зборник,
Хептадекагон 3) , који је Речник технологије сместио у контекст
расправе за и против анти-утопија. Трећи зборник, који су при-
редили Александар Петровић и Александра Стевановић, а о
којем је овде реч, ништа мање не указује на дијамантску природу
Речника од претходна два. Наиме, свака страна дијаманта одбија
једну те исту светлост, али увек под другачијим углом. Ако се дати
драги камен стави под духовну светлост, добијамо различите
одсјаје који спајају, односно, приказују нераздвојивост вечног и
лепог. Радови у овом зборнику су гледање у одсјаје које су разне
стране дијаманта произвеле. Аутори ових чланака запалили
су и свећу православља, ону исту о којој је речено: “А нико не
поклапа судом свјетиљку кад је запали, нити је меће под кревет,
него је поставља на свијећњак да они који улазе виде свјетлост.”
(Лк 8, 16). Потом су одразе те светлости у Речнику технологије
прикупили у радовима пред нама.
Речник технологије је у својој суштини брушен на дубљим
слојевима мисаоног искуства. То је различито од технолошког
поимања света и у Речнику неочекивано надилази обрасце “бу-
дућности” и “прошлости” проничући да је “прошлост” заправо
“будућност”. Тако Татјана Паунеску у раду “Пад увида: Речник
технологије као предвиђање будућности” (“The Fall of Insight:
Dictionary of Technology as a Prediction of Future”) помоћу Речника
увиђа дихотомију праве вере и технологије као сурогата вере,
религије модерности. На почетку беше реч, али то је био по-
четак људског света; на почетку машинске цивилизације сто-
ји бинарни код, алгоритам, прецизан термин. Може се тако
речи да Божија реч може да се поједе; технолошка у тело улази
инјекцијом (вакцином?) или у виду таблете (ивермектин, хидро-
ксихлорокин?). Паунеску опажа да су “облаци небески” низ које
се спушта Син човеков сада “cloud”, информациони облак. Дах
којим Бог оживљује глину и прах, стварајући човека, у свету
технологије јесте биотехнологија, спремна да ствара хибриде
човека и машине, штампа и мења органе и усавршава човека у
његовој спољашњости док не заборави на духовни развој и тиме
и сам појам савести.
Технолошко смењивање Божијих творевина сурогатима за-
тим под другим углом исијава из рада Александра Петровића. У
чланку “Средњи век и вештачка интелигенција” (”Middle Ages
and Artificial Intelligence”) oн примећује да је амерички магазин
Тајм 1982. за “Човека године” прогласио лични рачунар. Људски
лик више није део појма личности. Аутор се осврће и на наводно
“нејасан”, а у ствари високо симболичан језик Речника. Наиме, он
је нејасан управо са становишта тог истог “Човека године” из 1982.
Лични рачунар без личности превазилазе и вишесмисленост и
чињеница да је рукопис заиста писан руком, а не штампан. Он 4) не
зна шта би са њима радио. Петровић кључ види у картезијанској
догми субјекта и објекта, у којој рачунар брже и ефикасније
од човека уме да да се постави у односу на објект, те је према
томе надмоћнији субјект од човека. Отуда, Речник технологије
спасава човека од претапања у робота. Робот никад неће чути
реч; у речи човек пребива човек; напустивши станиште логоса,
смисленог језика, дијалога, постаје машина. Речник технологије
је заправо етимолошки речник у правом смислу те речи. 5)
Првобитно значење речи етимон је истина: етимологија је по-
трага за истином. Технолошки свет етимологију оспољава, сво-
дећи је на фонетске законе, на основу којих ваљда намерава да
докаже “еволуцију” језика од скичања мајмуна до данашњих
говора. Такву етимологију рачунар може да изводи и без чо-
века, јер му за њу није потребно никакво духовно искуство. С
друге стране, Речник технологије даје нам корене појмова које
користимо у свету идеја, чија је спољна, звучна форма тек при-
ближна и све мање поуздана манифестација.
Рад Сузане Полић, “Речник технологије и електронска
личност” (“Dictionary of Technology and Electronic Person”) такође
уочава средишње питање личности, што је и једна од одредница у
Речнику. Поново смо суочени са преображајем човека у машину;
_______________
1) dkamcevski@gmail.com
2) Душан Бошковић и Александар Петровић (ур.). Повратак из земље
змајева: Речник технологије – 33 године после. Београд: Универзитет у
Београду; Институт за филозофију и друштвену теорију, 2015.
3) Димитрије Вујадиновић (ур.). Хептадекагон. Речник технологије као
антиутопија: pro et contra. Београд: Институт за европске студије, 2017.
4) Или она? Оно? Све оне савремене дилеме око заменица заправо доби-
јају смисао тек када се према рачунару треба односити као према жи-
вом бићу а у исто време немати представу ког пола или рода је то биће.
5) На ову идеју је писца приказа упутио приређивач овог зборника
др Александар Петровић, професор на Филолошком факултету
у Београду. У тренутку када се Речник појавио у нема ни једног
етимолошког речника српског језика.

Историја
13. 01. 2022
Милош Тимотијевић

Деца Светог Саве: порекло и смисао заветне заједнице код Срба

Стварање народа представља резултат дуготрајних, сложених и
компликованих етногенетских процеса, који обухватају заједнич-
ко порекло (или само представе о њему), а затим материјалну и
духовну културу (језик, обичаји, религија). Претежно словенски
састав становништва и успешно консолидовање државе у раном
средњем веку представљају најопштији оквир за опстанак и раз-
вој Срба као посебне етније у нареденим столећима, с многим
особеним елементима народног живота као што су, на пример,
институције крсне славе и проширене породице као специфичног
облика заједничког живота, али и успешне форме за чување и
преношење традиције. 1)
Да би опстала у дужем временском периоду етничка заједница
треба да поседује колективно властито име, мит о заједничким
прецима, заједничка историјска сећања, један или више елемената
заједничке културе, повезаност с одређеном “домовином”, осећа-
ње солидарности код значајних делова популације. Такав кул-
турно-симболички садржај у дужој перспективи ствара сродност
међу људима, без обзира на њихово старије порекло, јер их
уједињују “конститутивни митови”. Кохезија и самосвест етнија
расте или опада у зависности од субјективног значаја који за њену
популацију имају њени атрибути. Један народ може да апсорбује
друге људске заједнице, али и да се поцепа. 2)
Када су у питању Срби присутна су оба процеса, с тим да је
карактеристична веома рана самосвест о посебности. Питање
најстаријег порекла Срба као посебног народа треба разликовати
од раширености овог етнонима у прошлости који се среће
код источних, западних и јужних Словена. У сваком случају
Срби се као народ рано помињу, док су порекло, етногенеза,
“примарне” и “секундарне” миграције предмет бројних расправа,
претежно лингвистичких и теоријских, при чему су историјски и
археолошки извори веома оскудни. 3)
Оно што је сасвим сигурно, Срби су после сеобе на Балкан
у раном средњем веку релативно брзо створили своју држа-ву,
у којој су живели са осталим Словенима и затеченим романи-
зованим становништвом различитог етничког порекла. Процес
њихове словенизације текао је споро, и према досадашњих
истраживањима убрзава се тек са истеком XI века. 4) Стварање
јединственог народа било је везано и за примање и ширење
хришћанства код Срба, најпре у првој половини VII века из
Рима, а други пут у IX веку делатношћу Методијевих ученика,
православним обредом на словенском језику.
Срби су са примањем хришћанства развили свест о посеб-
ности, и оспособили се да као заједница одолевају променама
које време неминовно носи са собом. Прихвативши религију
књиге (Библије), добили су и писмо, а тиме и начин да преносе
поруке будућим генерацијама. Са новом вером дошла је и поука
о непрекидном трајању људске историје: од стварања света,
преко Христове жртве, до другог доласка Христовог и судњег
дана. У тој општој историји Спасења усађен им је и осећај да
виде и себе, као и да препознају црте по којима се разлику од
осталих народа. Хришћанско језгро у српском народу је након
покрштавања имало истрајну мисионарску делатност и успешно
је извршило акултурацију свог народа. Био је то улазак новог
народа у хришћанску цивилизацију која је постојала већ осам
векова, са јасно утврђеном и заокруженом доктрином, која је
тумачена и брањена не само канонима из Светог писма, већ
и обимном светотачком литературом и дугом и разгранатом
традицијом. Устаљени систем обичаја и ритуала утицао је на
вернике у свакој новој генерацији. Хришћанске норме и етичка
начела уобличавали су људски живот и понашање већ вековима
пре покрштавања Срба, тако да су они доласком на Балкан
прихватили већ консилидовану веру. 5)
Поред религијске, важна је и државна традиција коју су за-
текли. Досељени из подручја ретке насељености, пролазних и
нестабилних политичких творевина, без познатих имена и трај-
них граница, Срби су преласком на југоисток Европе доспели
у структурирану и стабилну зону која је столећима обликована
снажном државном управом. У њој су осим материјалних остатака
урбаних центара, комуникација, утврђења и хришћанских сре-
дишта и култова, затекли имена насеља, провинција и предела, које
је сачувало проређено становништво. Срби су по доласку у нову
средину постали изложени трајном утицају другачијег животног
простора, културно и верски уобличеног током претходних не-
колико векова римске владавине, што је све заједно утицало на
постепено стварање посебног идентитета. Мешање са другим
етничким скупинама, словенским и несловенским, додатно је по-
јачало овај процес. На тај начин античка цивилизација и хриш-
ћанска вера постали су важни чиниоци и за етногенезу Срба,
упоредо са словенским културним наслеђем. 6)
Треба истаћи да је за све Словене нарочито важна традиција
настала деловањем Ћирила и Методија у IX веку, која је имала
јасну поруку засновану на уверењу да су пред Богом сви језици
равноправни, односно да сваки језик на коме се служи хришћанска
литургија постаје посвећен. Стога се и сваки народ који стекне
свети језик уздиже до статуса народа посвећеног за служење Богу,
са својим одређеним легитимним местом и посебном мисијом у
породици хришћанства. Словени су добивши литургију и свете
књиге на свом матерњем језику добили и “реч”, дар који им је
помогао да разумеју и објаве праву веру. Семантичка и мистична
веза између “речи” која означава освештани народни језик, и
оваплоћену Реч или Логос – то јест самог Христа – представљала
је важно место у делима многих средњовековних православних
теолога. 7) Посредно и изградњи идентитета.
За Србе је прихватање нове религије био улазак у једну
другачију цивилизацију у односу на словенско-паганску тради-
цију, али на свом језику, што је омогућило и особено повезивање
са раније христијанизованим и романизованим становништвом
Балкана. После црквеног раскола 1054. године Срби су у политич-
ком и културном погледу постали ближи Византији (већина
српских земаља), што је у верском погледу значило окретање
источној (православној) цркви. Међутим, све до стварања српске
аутокефалне цркве 1219, Срби нису имали јединствену црквену
управу. Становништво које је живело уз обалу Јадранског мора,
у њеном залеђу и у унутрашњости, било је под јурисдикцијом
неколико архиепископија (Сплит, Дубровник, Бар, Драч, Охрид),
са различитим црквеним обредима (на латинском и старословен-
ском). Хришћанство је у сваком случају било значајано за инте-
грацију народа, што се може пратити и преко опстајања старих
хришћанских култних места из раносредњовековног периода
све до државе Немањића, што говори и о прожимању “старог” и
“новог” становништва. 8) У сваком случају формирање јединствене
српске етничке заједнице на Балкану није био једноставан и брз
процес, и трајао је вековима.
Када се расправља о континуитету живота на некој терито-
рији треба имати у виду да трајност културних области не мора
да зависи само од етничког континуитета на том простору.
Под културом се у овом случају подразумева организован и
делимично интегрисан начин живота, систем наученог или услов-
љеног људског понашања, процеси и обрасци преношења основ-
них вредности сустема покољењима која следе. Такве културне
области задржавају своје специфичности захваљујући географ-
ској одвојености, упркос променама технике и традиције, па
чак и приливу новог становништва. Унутрашњи контактни сис-
теми, као и условљавања природне средине који утичу на
појаву регионалних културних разлика, увек изнова потврђују
своју делотворност. Културна област је заправо подручје чији
становници поседују исти скуп друштвених и културних струк-
тура – заједнички систем трансформација који сам себе дотерује
_______________
1) Влаховић 1978, 86-118; Живковић 2002, 77-91; Kazer 2002, 65-270;
Тодоровић 2005, 449-467.
2) Smit 2010, 40-41, 44.
3) Будимир 2014, 74-82; Новаковић 2014, 930-935; Тодоровић 2015а,
144-147, 164.
4) Живковић 2000, 173-177.
5) Ћирковић 2016, 56-60.
6) Ћирковић 2004, 3, 10-23.
7) Оболенски 1991, 75-76, 84.
8) Калић 1976, 27-52; Ћирковић 2004, 18-23; Пириватрић 2014, 103-124;
Пентковский 2016, 35-61; Пијановић 2018, 128-132.

Портрет
12. 01. 2022
Александар Петровић

Коста Стојановић и енергија
без граница

Величина научног и политичког дела Косте Стојановића (Алек-
синац, 2. октобар 1867. – Београд 3. јануар 1921) сразмерна је дуби-
Ћни заборава које сведочи да је и данас његова просветљена
мисао актуелна толико да је прави изазов и искушење следити
је. О једном веку од његове смрти прилика је да се подсетимо
да је то усуд који прати све које су се усудили да изађу изван
научних зâбрана и политичких устâва и да се баве проблемима
привидно далеким од познатих искустава и уобичајених присту-
па. 1) Коста Стојановић је кажњен заборавом јер се отео тиранији
апстракција и тако се нашао у матици правог живота да би на
убедљив начин показао путеве изласка из безбројних заплета
историје. Коста је врхунац синтезе српске научне мисли, никад
поново досегнути спој природне и друштвене теорије, политич-
ке мисли и државничког дела. Ни пре ни после српска мисао
није успела да се у овим областима вине до тако високе синтезе
која између осталог показује да је Коста Стојановић најбољи по-
знавалац и настављач дела Руђера Бошковића. О томе на свој
начин сведочи и чињеница да његова научна дела, као ни Бошко-
вићева, нису прештампавана нити је њихово проучавање наишло
на неки шири одзив у академској средини. 2) Он је направио не
само за своје време далекосежни искорак јер је делотворно спојио
механику, физику, термодинамику са социологијом, економи-
јом и теоријом историје. “У његовом делу реч је о целини термо-
динамике, систематском проучавању односа топлоте, рада, тем-
пературе и енергије, као и тражењу услова равнотеже система.” 3)
Било је сличних покушаја и пре њега, али сви су застали на
покушају усаглашавања природне и друштвене еволуције и
тражења оправдања за владајући поредак. Коста није писао
апологију “преживљавања прилагођених” као Херберт Спенсер,
кога помно чита, или “опстанка најјачих”, већ је настојао да не-
зависно од облика владавине покаже и објасни ток енергије
у основи свих токова било да се опажају као природни или
друштвени. То је јединствена усредсређеност која се не поводи
ни за каквим облицима који из дејства енергије као такве настају.
Да би до краја могао да потврди своју мисао, као ванредни
професор математичке физике 1906. напушта универзитетску
катедру. То чини јер зна да је пред њим велики задатак на који
само он може да одговори. Прихватио је изазов и прилику,
која се неком промисли ником другом осим њему није указала,
да с министарског места, на коме се нашао после напуштања
универзитета, у бурним временима и тешким околностима при-
мени и провери теоријске поставке које је развио на универзитету.
Он с универзитета заправо одлази право у вртлог Царинског
рата који је Аустроугарска водила против Србије од 1906. до
1911. и у чијем припремању је и сам учествовао откако је 1902.
објавио рад О увозу и извозу Србије, питање третирано новим
методом математичким, који је уједно прва српска економска
расправа заснована на математичком моделовању економије.
Он универзитет и напушта да би се потпуно посветио ратној
стратегији јер није било могуће бити у мирном кабинету и на
ратном попришту. Наши велики преци увек су имали смелости
и визије да изаберу рат и да уску стазу хераклитовске борбе, у
којој се налази истина вишег реда, претпоставе широком путу
привидног мира. Овај дуготрајни рат је снажно побуђивао његов
и теоријски и практични рад тако да је на темељу осмишљене
друштвене термодинамике и математичке економије Србија
неочекивано изашла као победник.
Његова расправа “Тумачење физичких и социјалних појава”
може се читати као права теоријска хроника идејног рата с
једном империјом, односно са сваком империјом као таквом, и
као својеврсни резиме његовог интелектуалног ратног искуства.
Основна идеја је да се превазилажењем рационалистички намет-
нуте поделе стварности на сфере субјекта и објекта, res cogitans
и res extensa, што битно повећава мисаону ентропију, зидањем
теоријског моста између њих повећава мисаона и укупна друшт-
вена енергија. Ова идеја поделе која данас чини структуру мо-
дерне свести у основи је колонијалне природе, док је идеја њи-
ховог сједињења по својој природи ослободилачка. Исте године
и на истом трагу Стојановић објављује такође капитални руко-
пис Основи теорије економске вредности који из свог угла та-
кође сажима његово искуство државничке борбе. Милутин
Миланковић, његов наследник на Катедри примењене математи-
ке, за ово дело каже да се њиме “сазидао први мост између тео-
ријске физике и социјалних појава. То је био велики и снажан
скок”. 4) Преко тог моста “Коста Стојановић је прешао на другу
страну јер је друштвену теорију извео изван оквира ‘воље’ по-
јединца, конфесија, редова, класа, нација… које нечему ‘теже’
служећи се при том ‘историјом’ као апологијом својих намера”. 5)
Тако је Стојановић својим примером показао да теорији
ослобођења, а његов опус то извесно јесте, треба да претходи
мисаона слобода о којој сведочи његов чин изласка из академског
оквира разумевања подељеног света. Миланковић то потврђује
речима: “Математичка физика бави се мртвом природом, а то је
било мало за живи дух Косте Стојановића. Њега је интересовао
цео свет, њега је интересовао у првом реду живот. И зато је ка-
тедра Примењене Математике била сувише уска за његов рад.
Велики државни проблеми пред којима се наша држава нашла,
одвели су га на шире поприште рада. Универзитет га је изгубио
као наставника, али се је научник оличавао у њему и даље у свим
бурама јавног живота”. 6)
Тај Царински рат, осим практичног, историјског значаја има
и битну симболичну димензију враћања истог, јер велике силе
ће у векове векова и економским средствима приморавати мале
на покоравање. Рат је, како каже Хераклит, отац свему који једне
чини робовима, а друге слободним људима, и он је једини пут ка
слободи. Поновно објављивање, после више од једног века, овог
практично до сада недоступног дела треба да посведочи да рат још
траје, да се заправо никада неће завршити. Тако се отвара друга
раван разумевања судара супротности, бољи увид у структуру
догађаја коју до сада историчари махом нису били спремни да
схвате. Како Стојановић није био прихваћен, нису ни могли да
се изведу добри закључци, не само поводом његовог дела већ и
српске културе у целини. Разлог је Стојановићево одбијање да
историјске токове схвати кроз набрајање и описивање догађаја,
већ као потрагу за дејством енергије у току времена. Насупрот
описивању историје и историји као описивању, он открива ме-
ханику која превазилази идеју људске воље као покретача друшт-
вених токова.
Историографија прати трагове у времену, али оптерећена вре-
меном не може добро да види енергију која побуђује мисли и
идеје. Те идеје нису оне које се узвикују на трговима и шире
кроз пригодне списе. Идеје о којима говори Коста сплетене су
с математиком и физиком. И нису ограничене на субјективну
односно друштвену сферу која не може, сама по себи изолована
у свом појму, да споји догађаје у целину. Када би неко историчару
казао да Сунце игра главну улогу у историји, он би са неверицом
завртео главом. А управо је то mutatis mutandis рекао Коста
Стојановић јер се свако термодинамичко дејство може овако
или онако свести на операције Сунца као јединог извора топлоте
у свим равнима и свим видовима потенцијалног и дејствујућег
постојања.
__________________
1) Овим поводом библиотека “Вук Караџић” из Алексинца објавила по
први пут друго издање једног од Стојановићевих најважнијих дела
“Тумачење физичких и социјалних појава” (Београд, 1910) до кога се до
сада могло доћи само у националним библиотекама. На жалост, тираж
је само 200 примерака што је један од мотив да се објави овај текст.
2) “Реч је о чињеници да је главно Бошковићево дело Теорија природне
филозофије, до краја ХХ века доживело само неколико издања… Мали
број издања и закаснели преводи изгледају сасвим несразмерни
значају које Бошковићево дело има у очима научних великана.”
(Александар Петровић, Бошковић и speculum infinitatis, Триста
година од рођења Руђера Бошковића, Српска академија наука и
уметности, Београд 2014, стр. 115)
3) Александар Петровић, Аналогија и ентропија, Матица српска,
Нови Сад, 2005, стр. 282. У овој књизи дати су и опширни подаци о
Стојановићевом животу и његовом научном и државничком делу тако
да је читалац који жели више да сазна упућен на ову студију.
4) Заоставштина Милутина Миланковића, Архив САНУ у Београду, рег.
бр. 10.131.
5) Александар Петровић, Коста Стојановић, Срби 1903-1914. Историја
идеја, Клио, Београд 2015, стр. 606.
6) Заоставштина Милутина Миланковића, Исто.

Друштво
12. 01. 2022
Мило Ломпар

Записи бродоломника

У размишљањима о Француској револуцији, у разматрању мо-
гућности и смисла освете и одмазде које би донели одређени
облици контрареволуције, Жозеф де Местр описује чудан и
провиденцијално одређен положај емигранта. Он наглашава да
емиграцију “мучи постепено нестајање”, да она “мора да повије
главу и да се помири са судбином”, да “не мора више да чини спо-
љашње напоре”, да ће “можда… чак, бити пожељно да никада
није ни виђена у претећој улози”. 1) Из ове пројекције емиграцијске
судбине, која осмишљава улогу, домете и крах револуције у складу
са њеним провиденцијалним карактером, Жозеф де Местр – и
сам емигрант – изриче једну од најсуморнијих оцена емиграције
као такве: “Емигранти не могу ништа, може се чак додати да они
и јесу ништа.” 2) Из подручја у ком су сагледани као људи који
ништа не могу, емигранти су једним потезом преведени у стање
да не постоје, њихова практична немоћ претворена је у њихово
непостојање. Отуд реч ништа приања уз њихову судбину са
провиденцијалним смислом: “јасно је да емигранти бројем не
представљају ништа, да они ни снагом нису ништа и да ускоро,
ни по мржњи, неће бити ништа.” 3)
Овакав опис омогућава разликовање различитих нивоа разу-
мевања како конкретне тако и начелне позиције политичких
емиграната. Али, оно што се свакако очитује је – како год га
процењивали – њихов бродоломнички статус: људи без тла, обес-
корењени, лишени наслеђених моћи и угледа, готово без егзи-
стенције, они опстају у облику неке мисли о себи у временима,
као и мисли о временима у себи, оном што је било и оном што се
појављује пред њиховим очима као живо отелотворење силе која
их је – можда и у провиденцијалном смислу – изгнала из њиховог
живота.
У делу Слободана Јовановића полихисторски карактер немају
само разуђене културноисторијске синтезе и расправе него и
његови мањи чланци, изазвани политичким поводом и наизглед
намењени само тренутку у ком се појављују. Јер, полихисторска
перспектива проистиче из интелектуалне физиономије и оптике
гласовитог историчара и правника. Таква својства очитују и
чланци објављивани у емигрантском раздобљу његовог живота:
у листу Порука, од децембра 1950. до јануара 1959. године. Овај
лондонски период живота Слободана Јовановића испуњен је
проживљеним политичким искуством, кризом његових уверења,
од политичких до националних, и унеколико бродоломничким
личним положајем у високим годинама. Но, у то време је он
написао неке од својих најбољих есеја, попут оног о Богдану
Поповићу, или расправа, попут оне о тоталитаризму.
Премда писани са већим историјским и теоријским захва-
том и амбицијом, ови обимнији радови нису, по мисаоној усред-
сређености, изнад његових кратких политичких чланака. Иако су
били подстакнути актуелним појавама у животу комунистичке
Југославије, политички чланци су задржали унутрашњу корес-
понденцију са дужим расправама нашег писца превасходно због
полихисторског перспективизма у процени личности и ситуација.
Шта би чинило структуру тог тако карактеристичног начина миш-
љења у политичким чланцима објављеним у лондонској Поруци?
Њен површински слој чине политички искази. Они су пре-
васходно одређени темом, јер је готово сваки чланак био посвећен
некој од водећих политичких тема у земљи. Тако је наш полихистор
писао о уставним променама у Југославији, о историјској личности
генерала Михаиловића, о Стаљиновој политици, о титоизму,
о Конгресу КПЈ у 1952. години, о новом југословенском уставу,
о самоуправи у комунистичкој Југославији, о Титовој посети
Лондону 1953. године, о цркви и школи у Југославији, о нацрту
Закона о Универзитету, о Титовој “демократији”, о изборима, о
Ђиласовом случају, о Велебитовом предавању у Chatham House,
о титоизму и духовном животу у Југославији, о комунама, о
привредном криминалу, о Кардељевом говору у Ослу, о Титовој
ванблоковској политици, о новом уређењу срезова и општина,
о омладини у Југославији, о преуређењу државне управе у Југо-
славији, о Титу и Совјетима, о Ђиласу и Кардељу, о односу омла-
дине и комуниста, о новом закону о адвокатури, о конгресу
радничких савета, о Ђиласовој књизи Нова класа, о београдском
суђењу социјалистима, о Хрушчову и Титу, о Титу и Бугарима, о
спољној политици Милована Миловановића.
Сам избор тема показује ону разноврсност која краси и пре-
ђашње књиге нашег полихистора: појављују се правне теме, уну-
трашња и спољна политика, образовна и културна питања, по-
гледи на поједине личности и њихов удео у политици и историји.
У наизглед једноставним политичким чланцима појављују се,
истовремено, значајни културноисторијски екскурзи, па се – ре-
цимо – анализа односа између југословенских и бугарских ко-
муниста допуњује прегледом спољне политике Милована Мило-
вановића уочи балканских ратова. Чланак о тоталитаризму, из
године 1956, обликован као приказ једног америчког зборника
радова посвећених том феномену, налазио се у дослуху са аутор-
ском расправом о тоталитаризму, која је настала 1952. године.
Оваква тематска слојевитост политичких чланака нашег поли-
хистора омогућава нам да се у анализи усредсредимо на оне врсте
исказа који уверљиво назначују црте његовог интелектуалног
лика. Циљ оваквих посматрања био би везан за питање о гра-
ницама политичког и интелектуалног мишљења Слободана Јова-
новића. Јер, на тим границама се види коју врсту историјског
искуства он није желео да прихвати као обавезујућу за своје
мишљење, којих се предуверења држао упркос историјској и
политичкој евиденцији, као и који су његови судови, можда баш
захваљујући тако постављеним границама, добили историјску
потврду и далекосежну вредност. Ако се сетимо да је Слободан
Јовановић свакако био репрезентативни представник и врх српс-
ког грађанског мишљења, онда је могуће и поставити питање о
томе да ли су границе његовог индивидуалног поимања ствари
унеколико репрезентативне за грађанско мишљење код нас, као
и питање о томе зашто су одређени аспекти модерности заувек
остали на маргинама његовог несумњиво модерног поколења. У
послератним чланцима Слободана Јовановића можемо разлико-
вати, као и у његовим расправама и студијама, политичке исказе,
идеолошке исказе, културолошке исказе и антрополошке исказе.
У политичке исказе можемо уврстити извесну идеализацију
западне политике. Тако наш полихистор каже да “у западним
демократијама нема тајне полиције”. (22) 4) Очигледно постављен
као противстав у односу на комунистичку партијску државу, овај
исказ делује сасвим идеалистички: чак и ако бисмо га допунили
тврђењем да има тајне, али нема политичке полиције, он не би
издржао проверу ни у 1952. години. На други начин је редуктиван
несумњиво тачан исказ: “рећи, да под једним режимом нема
опозиције, јесте исто толико колико и рећи да тај режим није
демократски у западном смислу. Западна демократија не значи
само владу већине, него значи још и слободу опозиције.” (99)
Тачност овог описа захтевала би допуну у идеолошком и култу-
ролошком правцу: које идеолошке и културолошке претпоставке
подразумева слобода опозиције у западним демократијама?
Премда сасвим могућа у начину мишљења нашег полихистора,
ова допуна као да је изостала услед полемичког односа према
комунистичком тоталитаризму.
Политички искази били би, дакле, искази у којима основа
процене политичких околности проистиче из политичке моти-
вације нашег полихистора. Понекад, међутим, две такве мотива-
ције стварају сукоб унутар политичког исказа: “У идеолошком
погледу Тито, дакле, није неутралан између два блока: он је сав
против западног блока, иако на Западу верују да им је, ако нико
други, а оно бар Тито сигуран.” (173) Као да се у прикривеном
сукобу налазе тежња да се оцрта комунистичка идеологија
као оно што је против западног блока и тежња да се припише
_______________
1) Žozef de Mestr, Spisi o revoluciji, prevela Anđelka Cvijić, Gradac, Čačak,
2001, 135.
2) Žozef de Mestr, Spisi o revoluciji, 136.
3) Žozef de Mestr, Spisi o revoluciji, 136.
4) Овако обележавамо странице следећег издања: Слободан Јовановић,
Поруке и путокази, Catena mundi, Београд, 2020.

Друштво
12. 01. 2022
Бојан Ковачевић

Прича о диктатури

I
Где се скрива извор правила која једно друштво држе на окупу?
Одакле она потичу? Који им је смисао? Ко их је и када донео?
Истина о коренима заједничког живљења (фр. вивре енсембле)
смеје се са висина Платонове Идеје недаровитим радозналцима
који покушавају да јој се приближе усавршавајући своје научне
инструменте за мерење и класификовање оног видљивог, опип-
љивог и садашњег што повезује људе. Замарају је стармали прав-
ници што цитирају одредбе устава и пишу радове о некаквој
основној норми која сама себе доноси (нем. Грунднорм), па од
досаде заспе далеко од њихових логореичних закључака. Руга
се преозбиљним филозофима који јој се прикрадују пењући се
ка небу уз своје метафизичке канапе, чије крајеве она испрва
придржи да би их убрзо потом уз грохотан смех испустила.
Љубопитљивог човека, без научних и метафизичких склоно-
сти, истина сачекује скривена у дворцу у шуми испред чије се
огромне гвоздене капије он случајно нашао залутавши у магли.
Ту га чека уметник са својом причом. Ако је писац велики,
очарани путник зажмури и на час поверује да пролази кроз
капију, да у вртоглавом лету јури кроз велелепне одаје замка
и приближава се решењу загонетке. Онда се читање заврши и
магија престане. Нема више ни замка, ни магле, ни писца и
човек је поново у свом уређеном грађанском свету чија правила
поштује не питајући се ни одакле долазе ни ко их је поставио.
Истини о пореклу поретка на махове се приближава и непо-
корни, самосвесни живот онда када се осмели да прекорачи меру
и наруга се смислу који му постојеће друштвене норме показују.
Тако понекад изгледа живот оних младих људи које преобиље
памети и дара гурне у пустоловину преиспитивања вредности
света одраслих. Оштар прелаз између разобручене слободе
младићког доба и паланачке покорности уређеног грађанског
живота најлакше је уочити у оним друштвима која своја пра-
вила вековима подешавају и учвршћују учећи из искуства
претходних генерација. Управо у таквом занесеном добу и баш
таквом цивилизованом друштву проводио је пишчев јунак своје
студентске дане у “једној аустријској универзитетској вароши”
(Иво Андрић, “Суседи”.

II
Страсна знатижеља водила је момка из Босне различитим
испитивачким стазама. Младић у њему препуштао се разузда-
ном ноћном животу. Време је са својим бечким пријатељима
проводио по крчмама и парковима, где се ватрено расправљало
о “најкрупнијим стварима у свету и највећим вредностима жи-
вота”. Много се бдело и мало спавало па је јутрима остајао у
кревету до касно. Све док га једног дана из сна није тргао увре-
ђени глас грађанске пристојности. Служавка га је упозорила да
се у стану у којем је одсео не толерише неуредан живот. Био је
то стан госпођице Маријане, старе девојке од шездесетак година,
последњег члана угледне официрске породице. Захваљујући
доброј препоруци, након детаљног одмеравања дошљакових
добрих и лоших страна, госпођица и служавка одлучиле су да му
издају собу. Тако се момак нашао у свом аустријском смештају “у
којем ништа није за луксуз, задовољство чула и ленствовање;
све је у служби реда, одмора, здравља и дугог, богоугодног, сивог
и штурог живота”.
Примораног да из кревета устаје рано, студента је поподне
хватала дремљивост, у којој се сан и машта преплићу са размиш-
љањима о женама и сећањима на узбудљиве ноћашње разговоре
о смрти, пролазности, уметности, праву, човеку, историји…На-
мргођени грађански поредак старе аустријске вароши са пре-
кором је гледао на ово излежавање у сред бела дана. Као да хоће
да му напакости ред се оглашавао сваког дана у исто време грубо
будећи младића из угодног сањарења. Овај пут било је то у форми
гласног разговора у суседној соби који је наглува домаћица
водила са својим свакодневним посетиоцем, онижим човеком
њених година, некаквим бароном брижљиво негованих бркова и
уштиркане одеће.
Разговори су неиспаваног дошљака у први мах испунили мрзо-
вољом да би га потом привукли. Наиме, младићева љубопитљивост
закачила се за неподношљиву баналност њиховог садржаја. Из
дана у дан понављао се исти ритуал. Почињало би са причом о
времену. Потом би гост наставио да препричава вести из новина
и то увек оне са последњих страна “које се односе на материјални
живот човеков”, свакодневни и банални. Обавештавао би госпођи-
цу Маријану о ценама племенитих метала, о паду акција друштва
Монтана, о курсевима хартија од вредности, јеврејској банкарској
завери, о ценама на пијаци или о новом леку против рака. Монолог,
који се увек кретао у “најнижим областима свакодневице”, у
неком тренутку би прелазио у хвалисање. Кочоперни времешни
барон наглас се присећао својих наводних планова за унапређење
практичне стране заједничког живљења људи. Ефикаснији начи-
ни штедње, лакша производња електричне енергије, успешније
лечење туберкулозе, све су то били проблеми за које је он имао
тобоже генијална решења и предлагао их својевремено градским
властима. Наглува жена му је у свему повлађивала. Из ње је
проговарала сива старачка равнодушност. Гласно пискање, ка-
рактеристично за људе оштећеног слуха, увек је давало за право
барону и његовом нападном самољубљу “да да!…сећам се сећам!…
тако је заиста било!…”.
У каквом су односу ово двоје људи? Да ли су они стари
љубавници, можда рођаци или пријатељи? Које невидљиве нити
повезују њихов заједнички свет? Из испразности тог свакодневног
дружења одговори се нису могли чак ни назрети. Али да се испод
ње, закопана дубоко у мрачним угловима њихових живота скри-
ла, нека тајна, осећао је то слушалац из суседне собе. Због тога је,
као по навици којој се не види смисао, настављао да из месеца у
месец прати ту необично досадну радио драму. Онда је и заплет
коначно стигао.
Било је то једног спарног летњег поподнева, пред олују, када
је човечуљак у уобичајено време стигао у госте. Читање новина
тога дана донело је вест о неком италијанском градићу чије су
власти одлучиле да свим девојкама из места обезбеде потребну
спрему за удају. Барон се тада присетио да је он још пре двадесет
година сугерисао општинској администрацији да обезбеди мираз
девојкама из сиромашних крајева. Почело је детаљно распредање
планова за организовање установа и начина функционисања…и
онда се десило нешто неочекивано. Изузетак се разгоропађено
успротивио беживотно углађеној форми заједништва то двоје
људи. Домаћица је планула. Била је изван себе. На госта се сту-
штила олуја њеног изненадног и неконтролисаног беса. Живот
је као набујала река порушио све бране и обзире грађанског
реда и пристојности. Тајна је полетела на површину. “Говориш
о ономе што знам и о чему ти не би требало да започињеш раз-
говор! Ти који си мој мираз прокоцкао и појео и попио… ти
знаш шта је било са мном…” Увреде су поплавиле собу. Истина
о безвредном, лењом хвалисавцу, нераднику који је век провео
лицкајући бркове и негујући своју смешну личност, пљуштала
је по избезумљеном лицу као неконтролисани шамари. Занемео,
понижен и збуњен човек је отишао из стана. Млади слушалац из
суседне собе напокон је дочекао кулминацију. Онда је за пар дана
дошао и расплет.
Човек се у свом уредном оделу поново појавио на капији.
Госпођица га је срдачно примила. Покуњена баналност вратила
се на трон који је ситуација ванредног на час оставила празним.
Стара увређена форма тихо се спустила на живот који ју је у
силовитом изливу беса на мах отерао од себе. Ритуал је настављен
као да се ништа није ни догодило. Разговори о времену и здрављу,
читање новина, провинцијална критика света и његових несрећ-
них прилика, бароново бесрамно хвалисање, домаћичино тупо,
беживотно повлађивање, “да, да… сећам се, сећам… тако је
заиста било…”

Прича о уметнику
12. 01. 2022
Редакција

Озренко Мркић

Дипломирао 1985 на Академија ликовних умјетности Универзи-
тета у Сарајеву 1985. године у класи профeсора Љубомира
Пeрчинлића. Истe годинe постао члан удружeња ликовних
умјeтника БиХ и Југославијe. Са удружeњeм учeствовао на мно-
гим колeктивним изложбама у зeмљи и Европи. Прву вeлику
самосталну изложбу имао у Музeју ЗОИ’84 у Сарајeву 1992. Од
1994 живи и ради у Торонту
До сада је организовао више од 20 самосталних изложби и
учествовао на бројним групним изложбама. Његови радови се
налазе у Музеју модерне умјетности Дубровника, Музеју ЗОИ’84
Сарајево и бројним приватним колекцијама широм Европе,
Сједињених Држава, Аустралије и Канаде.

Изабране самосталне изложбе
2019 “Понекад ми је жао стварности” – Галерија СНА, Торонто,
Онтарио
2018 “Кратке приче у боји” – Галерија СНА, Торонто, Онтарио
2017 “Заједно сами” – Галерија СНА, Торонто, Онтарио
2016 Уметнички пројекат “Центар за бољи живот”, Торонто,
Онтарио
2015 Креативни центар “Нелсон Парк”, Торонто, Онтарио
2012 Praxis Gallery, Торонто, Онтарио
2006 Галерија ИЗБА, Нови Сад, Србија
2004 COOP on Scolard Gallery, Торонто, Онтарио
1998 Propeller – Center for the Visual Arts, Торонто, Онтарио
1997 Propeller – Center for the Visual Arts, Торонто, Онтарио
(штампан каталог)
1996 Eyes – Post Group Gallery, Торонто, Онтарио
1996 Канадски филмски центар, Торонто, Онтарио
1992 Музеј 14. Зимских олимпијских игара, Сарајево,
Југославија (штампан каталог)
1991 Gallery Art in a Tea Room, Лондон, Енглеска
1989 Галерија Uno, Трст, Италија (штампан каталог)

Изабране групне изложбе
2018 Јесењи уметнички салон Галерије 1313, Торонто, Онтарио
(штампан каталог)
2017 “150 година Канаде”, Културни центар Новог Сада, Србија
(штампан каталог)
2016 Јесењи уметнички салон 2016, Галерија 1313, Торонто,
Онтарио (штампан каталог)
2015 Пролећни уметнички салон 2015, Торонто, Онтарио
(штампан каталог)
2014 Уметнички салон, Галерија СНА, Торонто, Онтарио
(штампан каталог)
2008 Недеља алтернативне моде у Торонту, Торонто, Онтарио
(штампан каталог)
2006 Propeller – Center for the Visual Arts, Propeller Turns 10,
Торонто, Онтарио
2005 Praxis Gallery, Торонто, Ontario Anno Domini
2004 Praxis Gallery, Торонто, Онтарио Анно Домини, Торонто,
Онтарио
2002 Југословенска амбасада, Отава, Онтарио Нови Канађани,
кустос Биса Шћекић
2001 Praxis Gallery, Торонто, Онтарио
2000 Gallery Michelangelo, Торонто, Онтарио,
2000 Propeller – Center for the Visual Arts, Торонто, Онтарио
1999 Canadian Opera Company Торонто, Онтарио, Уметнички
салон `98, курирана емисија, (каталог)
1998 Ред Хеад Галлери, Торонто, Онтарио, моћна канадска
уметност
1997 Пропелер – Центар за визуелне уметности, ДИВИНЕ,
Торонто, Онтарио, (каталог)
1996 Пропелер – Центар за визуелне уметности, Торонто,
Онтарио
1995 Del Bello Gallery, Торонто, Онтарио, Уметнички салон `95
(кустосов избор, штампани каталог)
1994 Del Bello Gallery, Торонто, Онтарио, Сингидунум и
пријатељи, (кустосов избор, штампан каталог)
1991. “ЗАШТО?”, Галерија модерне уметности, Дубровник,
Југославија (штампан постер)

Грантови
2012 Art Gallery of Hamilton, Канада
1998 Art Gallery of Hamilton, Канада

Прича о уметнику
12. 01. 2022
Озренко Мркић

Сам се себи откривам

Мојe умјeтничко дeло јeстe прича из мог сопствeног живота,
начина размишљања и свакоднeвног бивања. Глeдам, анализи-
рам и прeбацујeм на платно своју визију. Бeз ограничeња осли-
кавам “позориштe” друштва чији смо дио, гдe сe многобројни
ликови рeзмeћу својом нeпромјeњљивом усамљeношћу. Моја
умјeтност јe јeдно од многих свјeдочанстава патeтичног хаоса
који називамо животом.
Ја нe стварам никаквим тајанствeним талeнтом нeго собом
самим; значи: сликам својом осјeтљивошћу и интeлигeнцијом,
срцeм и разумом, свим својим духовним развитком, узбуђeњeм
духа којe сe нeпрeстано мјeња и изнeнађујe… интуитивно… дјe-
тињи. Ја вeличам људску доброту, љeпоту, љубав, повјeрeњe, мо-
рал, наивност и исмијавам људску глупост, пакост, горчину
(узроковану нeзнањeм), прeвртљивост и дволичност.
Умјeтност јe набијeна eлeмeнтима самотности и самодовољ-
ности, она налази својe задовољeњe и свој разлог постојања у
сeби самој.
Сам сe сeби откривам у свакој новој слици коју направим.

Страна 2 од 3

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2022