Човек који је хтео да постане Сфрбин

смо се већ били забринули, чак и госпа Марија, наша газдарица,
која није могла ни чаршаве више да промени.
Предвече другог дана, седимо ми на обали и играмо префе-
ранс. Четврти је био Сандокан и он се није бунио пoштo је понео
са собом касете са свих девет Бетовенових симфонија и сабра-
на дела Ничеа. Уз тамне наочаре и напумпаних бицепса, био је
сасвим близу свог савршеног имиџа.
Таман је требало ја да паднем на Декијевој контри, кад угледах
Марсела како стиже бродицом. Била је то у ствари нека утвара,
која је требало, ваљда, да личи на Марсела. Велика ужарена лопта
је лагано додиривала уљану површину хоризонта, а Марсел нам
је стизао у белом монтгомери мантилу, закопчан до грла, с по-
дигнутом крагном.
Крочио је на док и несигурним кораком се догегао до нашег
стола. Изгледао је као клон између Хемфрија Богарта и инспек-
тора Клузоа.
Иде кући, обавестио нас је. Тешко се разболео и мора назад, у
Холандију. Узео је већ карту за Либурнију и креће то исто вече у
22 сата. До тада ће бити у соби, у водоравном положају. Тако му је
мање мука, рекао је.
То вече, на корчуланском доку, одбор за отпоздрав је био при-
праван. Испраћали смо првог Холанђанина коме је пало на памет
да постане један од нас, Зврбин. Најсмелијег или најлуђег у дугој
историји те диљем света иначе поштоване нације.
Марсел нас је све изљубио по прописима, три пута, потом се
укрцао на велики брод. Попео се на највишу палубу и стао на неке
конопце или сандук, те је у ноћи био налик на Кип слободе. Када
се тачно у 22 сата огласила бродска сирена и морнари почели да
одвезују конопе с дока, Марсел је стао у став мирно, тамо горе на
тој палуби, и запевао Тамо далеко.
Не знам ни дан-данас да ли се Либурнија те ноћи удаљила
од острва или се острво на коме смо стајали, удаљило од брода.
Како било, међу нама је остала само тамна, мирна вода, и над
водом песма.
По завршеним студијама, Марсел је изненада отпутовао.
Отишао је на Исток, говорили су, у Индију, у Непал, па на југ, доле
до Тајланда, па преко у Индонезију, одакле ми је послао разглед-
ницу с ликом Сухарта, који је насмејан седео окружен децом и
цвећем. На полеђини је неуредним рукописом, на неколико раз-
личитих језика, писало:
Постоји много начина да човек постане оперски певач. Уоста-
лом, постоји много начина да човек постане било шта. А не као ја,
сељак, који једном, потпуно неопрезно, пожелех да будем срећан!
Марселу се сваки траг изгубио на Борнеу, у касну јесен ’88. го-
дине. Његова мајка, некада чувена и прелепа амстердамска бале-
рина, Елке Шнидер, унајмила је људе да га траже. Тражили су
га. Онда се једног дана сетила мене и мог пријатеља астролога,
Арта. Арт је сео у авион и отишао у Холандију. Пили су кафу њих
двоје по целу ноћ, и претресали окултне и друге езотеричне теме.
Водили су љубав, посматрали пролазнике с орловских висина, се-
зали у подсвесно и комуницирали са загробним. Онда су опет пи-
ли кафу и по целу ноћ причали о тамној страни човекове природе
и спрези судбине с небеским телима и силама мајке Природе.
После недељу дана сеанси, Арт је рекао Марселовој мајци да
њен син треба да се чува места где се додирују вода и ватра, јер га
тај спој може коштати живота.
Марсел се није више вратио. Нестао је на острву Борнео, у
подножју вулкана, укљештен између воде и ватре.
Астролог је наплатио свој труд и вратио се у Београд. Мајка,
чувена балерина, наставила је своју потрагу међу пирамидама у
Гизи, Папуанцима на Новој Гвинеји и сферама још веће мистике.
А на једном нотном пулту, у Нунену, родном граду Ван Гога, у
низоземској јужној провинцији Брабант, замишљам, већ година-
ма, како у црној соби с клавиром, под непробојним велом тишине,
стоји отворена књига и у књизи речи, исписане на различитим
језицима, чудновато распоређене, као за песму.