Човек који је хтео да постане Сфрбин

људске психе, што је условило његову изненадну жељу да изда
збирку поезије. Песме је писао на холандском, енглеском и ита-
лијанском језику, често мешајући сва три језика у истом стиху,
реченици, чак и у неким насловима. Та потреба да пише, говорио
је, била је слична потреби рониоца, који у борби с дубином хрли
површини да пуним плућима удахне ваздуха. Амстердамски из-
давачи су, међутим, тада сматрали да је његова поезија превише
интровертна, херметична, езотерична, неоромантична, неанга-
жована, сањарска, постреална или препостисторијска. Издава-
чи у Хагу су говорили исто то, само другачијим редоследом.
Марселу није остало ништа друго него да књигу изда уз
помоћ групе пријатеља из сквота, у улици Хоуткоперсбурхвал,
и самиздат радионице Комбат. Требало је наћи новац за тај из-
давачки подухват и за серију хепенинга и перформанса који је
требало да се одвијају у Берлину, Паризу и Риму, као и у једном
селу поред Бајкалског језера, и којима је био циљ да укажу на
тешке животне услове језерске рибе и локалних рибара.
Марсел је једне суботе изашао из куће, прошао поред радио-
нице дијаманата Хасан, затим поред Рембрантове куће и стигао
на бувљу пијацу испред амстердамске Стопре. Ту је убрзо и лако
продао своју вредну, италијанску флауту за тачно онолико пара
колико му је требало да изда књигу у 99 примерака и да организу-
је перформанс на Бајкалу. С обзиром на вредност инструмента,
било је то врло мало пара. Марсел се, наиме, био определио да у
животу радије следи естетске него пословне законитости.
Сада је, дакле, наш храбри уметник имао књигу, али не и флауту.
После две године студија флауте, није више имао инструмент
и морао је да промени одсек. Уписао се на Одсек за оперско пева-
ње. Марсел је тако стекао звање дипломираног оперског певача.
Ми смо се упознали у Италији, у Перуђи. Некако је било дош-
ло до тога да нас двојица организујемо журку и ми смо то схва-
тили сасвим озбиљно. Обишли смо цео средњевековни град у
потрази за правим местом, етрурске и римске ископине, ката-
комбе, средњевековне подруме, барокне сале, ренесансне тргове
и напуштене фабрике. Када смо већ почињали да очајавамо, на-
ишли смо на обронцима града, у једном воћњаку, на једну на-
пуштену, прастару кулу. Била је поред пута, препуна подера-
них пластичних кеса, конзерви, шприцева, поломљеног стакла
и смрада. Требало нам је добра два дана да очистимо свих пет
спратова. Како струје није било, купили смо 36 великих, цркве-
них свећа, које смо онда поставили по свим удубљењима, сте-
пеницама и прозорима. Били су ту гитара и виолина, и Марсел,
који се трудио да све песме отпева, ако не погрешно, а оно бар
наопако. Тврдио је, помало у шали, а помало и у збиљи, како
је његов онострани смисао за лепо трансцендирао естетске
критеријуме нас овостраних.
Ја сам сутрадан сео на воз и отпутовао, а неколико месеци
касније, Марсел је дошао у Београд. Чим је стигао, изјавио је да је
решио да научи и тај српски језик. Одмах се бацио на испитивање
свих и свуда о свему и свачему.
Тако смо седели једном у чувеном угоститељском објекту,
кафана Спорт, на Аутокоманди, кад се појави Мића Цревар, не-
када чувен париски мангуп, из романтичних крими-легенди о
Алену Делону и београдским везама. Мића је, као и обично, споро
ходао. Али, кад би једном сео, брзо је мислио и причао. Кажу, они
који знају, да је исто тако брзо и јако тукао. Мића је пио само пиво,
на гајбе. Нећу да пијем вино да не поружним, говорио је. Фран-
цузи само пију вино и сви су црвени у лицу и ружни, све им ис-
пуцали капилари!
Тако ја испричам у кратким цртама Марселу ко је дотични
г. Мића, легенда, је л’! Марсел ме некако гледа испод ока и не
верује, у који део приче није поверовао – не знам, али ми није ве-
ровао. Гледа он тако Мићу како у петом минуту испија четврто
пиво, кад га Мића упита (на лошем енглеском):
– А је ли, Џуки, одакле си ти? – сви смо ми били Џуки за Мићу.
Марсел се насмеја, па рече самоуверено:
– Из истог места одакле и Ван Гог!
– Аааа, из Нунена – рече Мића сав задовољан, и извади грба-
вом шакетином следеће пиво из гајбе.
Марсел ми је после причао како је свуда по свету користио
овај трик да откачи насртљивце и све непожељне типове. Ово је
први човек на свету који је уопште чуо за Нунен, говорио је.
У сваком случају, после тог почетног испитивања снага, Мар-
сел и Мића пређу на француски и остану тако да причају до фај-
ронта око три ујутру.
– Је л’ зна Мића француски? – питао сам.
– О, да, перфектно! – рече Марсел с дубоким дивљењем и
поштовањем.
Било је већ лето и време да се иде на море. Арт, Коле, Деки и
ја смо били спремни за покрет. И Сандоканов рено 4, звани Мали
див, био је спреман. Како су ствари стајале, морали смо и Марсела
да водимо. Срећом, он са својих 40+ кила живе ваге више нам је
био ко ручни пртљаг. И тако, правац Корчула.
Марсел је у тој мери био импресиониран нашим егзотичним
духом да је једне вечери, док смо јели прстаце и пили вино у Кући
Марка Пола, устао од стола и са чашом у руци свечано изјавио:
– Ја хоћу да постанем Зврбин!
Да, тако је он то изговарао, Зврбин или понекад, када би се по-
трудио, Сфрбин.
У намери да му помогне, Деки узме да му објашњава основ-
не поставке тог тако сложеног цивилизацијског концепта. Дакле,
прво мораш да пијеш ко Зврбин или Сфрбин, изговор више није
ни био важан. У помањкању зврбске шљивовице на острву Корчу-
ли, ударе они да ексирају бокале локалног Грка, белог вина, од кога
су се, познаваоци кажу, и славном Одисеју привиђале чаробнице
и свиње. После тог, овде укратко описаног обреда иницијације,
Марсел нагло паде у постељу из које се није дизао два дана. Сви