Есеј о Људима

Интересантно је казивање о припадницима опасне секте
попа Богумила који су били хришћани, православци, протје-
рани прво из Бугарске па потом из Рашке. ”Они су се побуни-
ли против раскоши у цркви, биједи у народу. Пријетили су да
униште младу српску државу и још млађу Српску православ-
ну цркву. Незнатан број богумила склонио се у Босну јер их ту
нико није дирао. Своје цркве правили су од брвана као и своје
куће дашчаре.”
Из Мезезијиних забиљешки о средњовековном Дубровнику,
граду-држави, који је био велика тржница робљем, сазнајемо
многе појединости које су до сада биле скривене. ”Латини су се
досетили па су све робове, доведене из Захумља и Босне на дубро-
вачку пијацу, прогласили патеренима (богумилима, бабунима).
Тако су препредени трговци и дубровачка властела могли сло-
бодно продавати босанску сиротињу богатим бродовласници-
ма из Дубровника, Анконе, Фиренце, Напуља, Венеције и Катало-
није. Дубровачки суд им је све те уговоре потврђивао као легал-
ну продају патаренског робља, иако је суштински кршио сопст-
вени закон дичне Републике који је забрањивао продају хриш-
ћанског робља”. И наши академици послије Другог свјетског
рата ове појаве, тј. подвале, прихватају без икаквих интервен-
ција. На пример, академик Михаило Динић у својој књизи
”нигдје не наводи да су то били Срби из Босне, већ уз њихова име-
на: Милица, Стојна, Стојан, Радослав, Радослава, Велика, Вела…
слепо преводи ’патерени из Босне’.”
Овим узгредним чињеницама Батуран доприноси разоткри-
вању истине о Бошњацима који пропагирају да су они једини
потомци богумила, секте која је прва на нашим просторима
примила ислам од Турака.
Очекујем наредне главе романа у сљедећим бројевима часо-
писа. Вјерујем да су интересантне као и ове. Ово је само цртица
о прочитаном. Овај роман заслужује детаљнију анализу.
Пажљиво сам ишчитао поезију заступљених пјесника. Типич-
не ововремене пјесме које се свуда истоветно пјевају, диљем овог
глобалног села. Поетике свих народа  данас су у истим униформама.
Ако пјесник пореди непознато с непознатим, нарушавајући
начела теорије књижевности, која упућују да се увијек пореди не-
познато с познатим, на основу сличности, онда се обично добије
неухватљива, небулозна слика. А кад се поступи по науку – тад
непознато није више непознато, јер га је пјесник довео у везу по
сличности, с појмом којег читалац већ носи у свом искуству. Кад
се поређење скрати, добије се метафора која мора имати осло-
нац у првом дијелу изостављеног поређења, мора бити упућена
на тај конкретан појам на основу којег се и докучује пренесено
значење одређене ријечи (метафора). Модерност у новој поезији
постиже се неразговјетним симболима, или мутним метафо-
рама. Али, без обзира да ли пјесма извире из традиционалне
или модерне поетике, она мора да буде отворена за читаоца, да
му пробуди чула којима ће понирати у дубину и љепоту пјесме
и говорења.
Ова моја запажања не односе се само на поезију појединих
аутора заступљених у овом часопису него и на цјелокупну пост-
модерну поетику.
У добрим есејима и књижевним критикама увијек се открије
нешто ново, дотад непознато, и о оним писцима и пјесницима о
којим је готово све речено.
Есеји и књижевне критике у овом броју часописа управо
потврђују  ову констатацију.
Готово сви текстови овог сегмента заиста се истичу својом
оригиналношћу, али и љепотом израза. Текст професора драм-
ске књижевности Бранка Брђанина, ”Панорама савремене српске
драме и позоришта”, својеврсни је преглед српске драматургије
и позоришног живота, у одређеном временском оквиру и на су-
женом српском простору. Лидија Делић ваљано расвјетљава до-
сад недокучиве предијеле, крајње тачке Раичковићеве поезије.
Она открива неке нове честице, необичне елементе у његовој
поезији, које, послије читања овог надахнутог текста ”Осећање
отуђености и елементи фантастике у поезији Стевана Раичко-
вића”, постају заиста јасне и видљиве.
У поглављу ”Језик и писмо” читаоци имају прилику да посред-
ством текстова – ”Језик и светлост” Предрага Драгића Кијука и
”Вијек и по странпутица српског језика” Милоша Ковачевића
– отклоне све језичке недоумице и дођу до изузетно вриједних
сазнања из ове области – с аспекта хришћанске филозофије, али
и са стајалишта званичне лингвистике.
Полемике и одјеци храна су оних читалаца који уживају у
оштрим, наелектрисаним текстовима супротстављених полеми-
чара. На основу здравог просуђивања читаоци се опредијељују
за оног казивача који, по њиховом мишљењу, говори истину. Као
и код већине добронамјерних читалаца и моје симпатије су на
страни редакције часописа. Разлог је врло једноставан. Зато што
овај часопис, заиста, обрађује све значајне сфере српске књижев-
ности и културе које су одувијек предмет интересовања  нашег
народа. Међутим, београдским проевропским интелектуалци-
ма таква уређивачка концепција није по укусу. Она је, дакле,
разлог за прекид њихове сарадње с часописом. Они би најра-
дије овај присвојни придјев – српски и неподношљиву властиту
именицу Србин, која нажалост и њих именује као припадни-
ке нашег честитог народа, избацили из употребе и умјесто њих
увели би одредницу – европски, чак и у званични назив земље
у којој живе. Они желе да се књижевна дјелатност и у расејању
одвија по правилима њихове немуште књижевне школе. По-
знати су по својим критичким тирадама у којим оспоравају
литерарне вриједности свим писцима и пјесницима који нису
њихови епигончићи.
Поштовани уредниче, хвала Вам што сте баш људски одго-
ворили тој ”изманипулисаној” господи. Искрено а виспрено, она-