Есеј о Људима

ко како и доликује интелектуалцу – родољубу.
О улози појединих књижевних критичара и пјесника у срп-
ској постмодерној поезији можете прочитати коментар књижевни-
ка Зорана Богнара (објављен на страницама интернет магазина
за књизевни интервју – Екерман; интервју водила Тамара Лујак).
Задужбинару Гојку Кузмановићу Батуран је исклесао диван
литерарни споменик. У необичним ситуацијама, изазваним нај-
чешће случајем, осликан је портрет пословног Србина којег красе
његове карактерне врлине – хуманост и племенитост. Стасити
горштак, вриједни Крајишник несебично помаже својим суна-
родницима, али и другима којима је потребна помоћ. Батуран
искрено, у духу свог народа, благосиља добротвора часописа
који он уређује. Издвајајући све важније донације овог богатог и
несебичног Србина у засебни списак на крају приче о задужби-
нару, баш као што је ликовни критичар на крају приче о уметни-
ку Лубарди набројао све важније изложбе сликара о коме је реч
у овом броју и чије репродукције красе почетак сваке рубрике у
часопису ”Људи говоре”, аутор жели да у нешем народу остане
упамћено име задужбинара Кузмановића.
За сваку тему изабран је одговарајући текст. Аутори су заиста
озбиљно схватили свој задатак. О сваком прилогу у овом часо-
пису имам похвалану ријеч. О сваком би се могла написати по-
зитивна критика. Није у питању болећивост нити благонакло-
ност према стваралаштву српског расејања. Овај искрени суд
настао је сам по себи, током читања.
Главни и одговорни уредник и чланови редакције својим ква-
литетним радом и поштеним односом стекли су велики број са-
радника – пријатеља часописа ”Људи говоре”. Ту су задужбинари,
писци, чланови фонда часописа и претплатници. Заиста лијепо,
свако својим улогом (литерарном или финансијском) доприно-
си постојању овог књижевног гласила помоћу којег се жели ко-
начно остварити уједињење српског расејања и матице.
Наравно да има и недостатака, грешака у техничком смислу,
али и оних других.
Пошто су ово први бројеви, у ствари, тек друга књига часо-
писа ”Људи говоре”, вјерујем да ће у сљедећим оваквих пропу-
ста бити мање.
За двјеста седамдесет седам страница овако озбиљног и ква-
литетног часописа требало је пуно знања и умјећа свих врста.
Ако је још ишта преостало од српства, и у матици би овај часо-
пис требало да буде освјежење и новина. Тамо се, изгледа, радује
више туђину него свом.
Ко ради за добро свога рода, у милости је Божијој!
Надменим и отуђеним – нека је широко поље…

Завршни акорд (Посвета Редакцији)
Иза нас је дуг пут, нова миленијска непознаница је пред нама.
Свега се скупило у нашем памћењу, бројни су ожиљци у
нашој свијести.
Да спознато и доживљено не би изгубили значај и усахнули у
забораву, треба писати, свједочити, биљежити. Кад су записана,
та искуства стичу вриједност светиње. Све што је видио и искусио
у свом животном оптоку човјек завјетује својим насљедницима.
И та искуства појединаца и генерација чине златну ризницу
поука и мудрости.
И нису више само завичај, дом, огњиште мјеста на којима се
таква мудрост учи и преноси.
Свугдје може бити такво мјесто – гдје год је човјек, на сваком
људском путу,
у најдаљој туђини. И кад човјек оде из завичаја, из дома, са
огњишта, они не одлазе  из човјека.
(Из књиге: ”Завичај, у даљини”)

* * *
Драги Радомире,
Примио сам ваш часопис за књижевност и културу (2/3) и из зна-
тижеље нисам могао да одолим а да се прво не осврнем на комен-
таре и мишљења. Морао сам, пре свега, прво да прочитам рубрику
”Полемике и одјеци” и поводом тога Вам се и обраћам овим крат-
ким записом.
Очигледно је да се прашина дигла, некаква свест надолази а
пажња је неминовно почела да се окреће ка неком новом правцу,
неко се осећа прозваним (тако то иде), неко погођеним (истина
боли), неко је изманипулисан (одавно су такви изманипулисани),
неко изневерен (изневерили су такви прво себе), неко је срдит
(ветар донео промену), неко се жали на величину слова на наслов-
ној страници (смешно), неко је одушевљен (и време је било), све
у свему, бољу рекламу овај часопис није могао ни пожелети ни
добити, јер ”Људи говоре” (ко како зна и уме)!
Као прво, морам да истакнем коментар Бориса Лазића (Париз)
који је све то јако добро и прецизно срочио,погодио у сами цен-
тар, напоменувши измећу осталог да је код многих прозваних у
питању страх од другачијег мишљења (и суочавања с истим) у
једном друштву једноумља! (Тако лепо и једноставно речено). То
је само један исечак из Лазићевог изврсног, детаљног и до сржи
истанчаног коментара. Додао бих само да тако уоквирене особе,
које је господин Лазић лепо пресвукао, по сваку цену избегавају
да себи лично погледају у очи, да мало помере те предуго паучи-
ном навучене завесе и мало завире у тај остатак душе где искра
честитости чека на свој тренутак а истина тихо трепери.
Занимљиво је констатовати и лако запазити да, међу остали-
ма, постоји и повећа група истомишљеника који су добро издре-
сирани да не дозвољавају проток новим и искреним, надахнутим
и чистијим токовима. То су углавном ликови којима је интегри-
тет пољуљан, сматрају да су посисали сву памет овог света, они
знају све и када их нико чак и не пита за мишљење, они су увек у
праву, њихова је увек била задња (у таквој средини смо одрастали,
под окриљем шиљокурана и курајбера) они виде само проблем и