Есеј о Људима

недостатак у другом, завиде свему што је ново и боље, имају савет
за свакога, а када је њихов сопствени живот у питању онда везе
немају. Не могу да признају себи да су проћердали своје животе, да
им тло измиче под ногама и да све што им је преостало јесте да се
очајнички боре за те блесаве заблуде и иструлеле идеале. Истина
зна да буде јако болна и сурова и зато многи нису спремни да се
ухвате у коштац с њом, увек се тражи разлог да се то одгоди што је
дуже могуће, радије ће се разбацивати празним речима хранећи
своје комплексе и чврсто се држећи својих утувљених, усађених
ставова и слепих веровања. Клица сујеверја и љубоморе, пакости
и разједања, када пусти корење производи загуљене људе, неспо-
собне да увиде и прихвате свет око себе, отуђују се, издвајају у
кланове и гуше елан а онда отежавају живот прво себи а потом и
људима око себе, жељним здравог и радосног битисања.
Генерално гледано, жалосно али истинито, доста смо цини-
чан народ и завидни једни другима, пргавост, ароганција и не-
гативна дрскост нас разарају али ми и даље не попуштамо, зато
није ни чудо што стагнирамо и колико ниско се котирамо на лест-
вици људскости.
Доста је било, господо уважена, цењена екселенцијо и сви слич-
ни припадници српског племена, ма где живели на овој земаљ-
ској кугли, померите се, сјашите, време вас гази, река нових људи
и мисли, толико потребних, увелико куца на врата… Само ве-
лике личности могу да се покоре истини и признају, прво себи,
којим путем су одлутали, којим улицама тетурају, о какве зидине
ударају… а тек онда и свима осталима!

С поштовањем,

Мирко Палфи
Брамптон

* * *
Драги уредниче,
Хвала вам, драги и поштовани господине Радомире! – то је прво
што желим да вам кажем након што ми је управо приспела ваша
пошиљка… Часопис сам очекивао и пуно му се обрадовао… А
један детаљ ми је изгледао невероватан: одмах по пријему погле-
дао сам печат поште у Торонту и видео датум ”2009 03 09“. А данас
је 27. 04. 2009! Па сам се присетио приче свог покојног оца који је
почетком прошлог века путовао бродом у Америку, а после се као
солунски добровољац, такође бродом, враћао у ратом захваћену
земљу. Средоземље и Атлантик, говорио је, препловили су за око
25 дана, што је и у то давно доба изгледало права вечност. И ова
пошиљка путовала је свакако бродом, али је невероватно да је
путовање  трајало месец и по.
Моји први утисци су да ”Људи говоре“ на један нов, особен, бит-
но измењен и неуобичајен начин. То битно ново и неуобичајено,
а за мене на прави начин ангажовано и савремено, садржано је у
чињеници да наш свеукупни живот осветљавате и посматрате у
тоталу, из различитих углова и аспеката. То је право усмерење
и атрибут који ће вам, пре или касније, обезбедити висок естет-
ски и интелектуални рејтинг. Искрено говорећи, мислим да вам
је концепција садржаја изванредна. Нико ко је при здравој паме-
ти то не може да оспори. Јер наш живот, ма шта да смо по профе-
сији, нису само песме, приче и романи. Живот наших предака,
потомака, а и нас самих, чине и многе друге битне ствари. Да бис-
мо имали хуманије окружење, живели лепше и радосније, треба
осветљавати и друге просторе. Мишљења сам да је управо лоша
уређивачка концепција (једнострано усмерење на ”голу“ поезију
и прозу) многе наше часописе учинила стерилним и отуђила их
од ширег круга читалаца.
Закључујем да ”Људи говоре“ на један природан, прави начин, ви-
ди широко и говори осмишљено. То је најбоља препорука за читаоце.
Срдачан поздрав и најбоље жеље,

Драгиша Спремo
Бања Лука