Портрети Месеца

је остала и, чинило се, била гласнија, али су људи грабили све
брже, не разазнајући у мраку поредак и старешинство. Више то
није била поворка сватова, већ распојасано мноштво пијаног
људства. Сви су хтели што пре да стигну, па су се раширили
на обе стране пута и грабили преко међа, врзина, плотова, све
певајући и подврискујући.
Одједном, све је утихнуло.
На Кумином вратилу Милутин се љуљкао снајки међ ногама.
Около месечина. Мирис поваљане траве. Узани гргољ потока
у који се уплело снајкино ужарено циликање. По страни, уза
саму обалу, неколико црних и натруљених пањева као да се згу-
рило пред Милутиновом белом гузицом на месечини.
Чим су га пипнули разумом, бљесак Милутиновог разголи-
ћеног дупета је у свима пробудио оно давнашње, природно свој-
ство у човеку да се заборави и занесе кад год га шчепа одушев-
љење. Дарнут том упамћеном искром, која је још од искона до-
цурила све до те ноћи, свако је у сласт пљеснуо најближу жен-
ску гузицу. Жене су се закикотале и кроз месечину, погледом,
потражиле старог свата и војводу, јер се памтило и коме долази
у део да први на свадби омирише женско. Али, они су већ увели-
ко били заузети својим брковима, који су се укрутили, и остали
укрућени све док су се на Кумином вратилу мешали, додирива-
ли и стапали кикот и зној, мириси и тела. Јер, чим је прошао
онај делић тишине, који им је био на располагању да схвате шта
се догађа кад су угледали Милутина међу ногама снајке, сви су,
одједном, оставили песму и заборавили весеље, и Куминим вра-
тилом се расуло беласање разголићених тела. Од тога се и сам
поток мало повио и направио један нов рукавац. А када су Ми-
лутин и снајка докрајчили посао, а докрајчили су га како ваља,
као и сви, и када је кикот престајао, поново се јавила и песма,
веселија и бржа: личила је на оно кад дамари туку због крви која
се разгреје и развришти. Затим су се сви разишли.
Али пошто је била ноћ, и пошто се поток расцепио на пола,
када се не каже узалуд да мрда онде где и шушка, нису отишли
баш сви. Недалеко од Милутина, који је већ седео на једној нози,
а на другу наслонио браду, и младе, што је још врућим дланови-
ма усправљала поваљане влати траве, стајала је кума.
– Кумо, немој да замериш – огласио се Милутин уморно. Уто
се и невеста усправила, дотрчала уским босим табанима до куме,
и извињавајући се што није одевена, рекла:
– Хвала ти, кумо, што си дошла – па се вратила да се обуче.
А кума је, погнуте главе, већ корачала кроз све тању и тању
месечину. Из даљине се чуло како се песма на свадби поново ди-
же и надолази, веселија и помамнија.
Кад је свануло, млада је кренула за својим невестинским по-
словима, као и свака млада. А Милутина су чобани затекли на
оном истом месту, у истом положају, с једном ногом под собом и
с брадом на другој, овлаш везаног женским каницама за врати-
ло пободено иза леђа. Никада се није сазнало да ли је жив или
мртав, као што никада није променио положај, нити је икада сео
на другу ногу. И нико није знао шта му је то значило: јер, штоно
кажу, зец остаје зец и у пољу и на ражњу; а на разбоју се тка;
на Тодорову суботу, кад излазе прве змије, јашу се неоседлани
ждрепци; и курјак остаје курјак, а свиња – свиња.