Портрети Месеца

младу, бујну жену често јутром буди. Испод кошуље је осети-
ла нечију руку. Није морала да отвори очи да би је у тами пре-
познала, али није имала снаге ни да је се ослободи. Препознала
је, међутим, задах из очухових уста, али није побегла, није му се
супротставила.
После неког времена, кад је остала сама, клонуло и немо је
зурила у све плављу и плављу таваницу, све док се јутро није
сасвим заруменело.
Затим се зачуо отегнути врисак њене мајке:
– Ћери моја!
Анђелија је више није чула. Обесила се о липу испред куће,
о исту ону грану о коју је некада њен отац везивао љуљашку, да
себе и њу развесели и обрадује.
Да ли су јој пре тога до свести допрле очеве речи да учињено
увек домили на чистину?

Прича друга
На Тодорову суботу, кад излазе прве змије, Милутин је јашући
неоседланог ждрепца, одлучио да ожени сина.
– Данас се пале буњишта и боде платно да змијама исцури
вид – рекао је кад се вратио. – Треба да се жениш.
Малом су очи зацаклиле, али није проговорио ни реч, јер
Милутин није имао уши од овога свега; у њима се певало на туђ
рачун, и нису биле од користи, ни њему ни иком око њега. Будући
младожења је зато само затворио врата за собом и отишао радо-
стан. А кад је остао сам, Милутин је сео на једну ногу, а на другу
наслонио браду и сачекао вече, кад се стока кади сувом балегом,
па се окупао и отишао да испроси снајку.
Није био од оних што се саплићу о путеве. Тачно је знао
чију кћер хоће за сина. Пипнуо је раменом кваку на вратима, да
му ум буде отворен док обави посао, трипут погледом обухва-
тио иметак и пожурио – јер је хтео стазом уз поток до Куми-
ног вратила, па тек онда будућим пријатељима. Кад год је био
пред нечим великим, Милутин је волео да прође поред Куминог
вратила, малог завијутка на потоку, где је некада било девојач-
ко састајалиште.
О том месту је остала прича како је увече о Преображењу,
кад девојке голе узјахују вратила да би дознале суђеника, једна
видела момка који јој је за свагда остао у памети. Године су ишле,
а она је одбијала просце. Али кад више није могло да се чека, уда-
ли су је – и свима је терет пао с врата. Лакнуло је и њенима и њој.
А обичај је био да девојка која пође за оног кога није уснила
држећи вратило међ ногама, уз мираз, из очеве куће понесе и то
вратило. Оно се ноћу стављало под јастук, да се држе мушка деца,
а дању је било уз невесту да штити од слуђених погледа. Али, ако
си се најео, ваља и колено да бриди: кад је невеста на венчању
угледала кума, сетила се да је то суђеник из Преображењске но-
ћи. Сутрадан, по свадби, на том месту где поток прави завијутак,
па изгледа као да се мало поколебао и кренуо погрешним прав-
цем, и где су девојке, увече, на Преображење, дознавале суђенике
– пронађено је вратило које је та невеста понела из очеве куће.
Било је пободено у саму обалу потока, а четири рупе на његовој
глави зврјале су празно и слепо.
Невесту и кума нико није видео, ни тада нити икад више.
Девојке су временом, престале о Преображењу да се окупљају на
том месту, а људи су га назвали Кумино вратило.
Милутину се чинило да у сваком сусрету с тим местом доби-
ја на снази и да сваки његов наум – сваки посао кога се лати,  на-
предује. Зато је и кренуо поред Куминог вратила, онда кад се
решио на тај важан посао, прескочио је поток, сео украј стазе,
попушио цигару, отишао и испросио себи снајку.
На свадбу се није чекало дуго, али се о њој дуго говорило. Не
толико што је била правцата лудорија, крцата јелом, пијанчењем
и урликањем свакакве врсте, такве су мање-више све свадбе, већ
што Милутин више није био од овога света. И сам као и његове
уши, више није био од користи, ни себи нити иком око себе. За-
фрулио је, што се каже, песму која се не гаси.
У неко доба пијане и масне ноћи, узвитлане до неба, неко је
без даха улетео међ сватове и усплахирено почео да виче како су
Кумино вратило запоселе некакве бабетине, и како им краду
весеље, јер играју уз музику с њихове свадбе.
И, као што се не можеш туђим окористити а да очи не опереш
такозваном неживом водом, јер је вода мртва све док не избаци
утопљеника, тако се цела свадба дигла да крене на Кумино вра-
тило. Док се залелујано мноштво сврставало у какав-такав редо-
след – свадба је и ваља да се, колико год је могуће, уважи и старе-
шинство и господство – неко је, узгред, приметио да нема младе
и младожење.
– Шта мислиш, што их нема? – засмејао се неко други и пљус-
нуо шаком по жениној стражњици, а она, учинило се пијаној
руци, слатко цикнула.
– Људи, нема домаћина! – чуло се са чела поворке, која се не-
вешто формирала и љуљала.
– Стићи ће – заорило се с неколико страна.
Кренула је песма, и још једном су кренули сватови. Успут
се куму, који је ишао на челу, учинило да је уз неко оборено
стабло, поред пута, препознао младожењу. Али, како целога
дана није одбијао пиће, помислио је да је боље да ћути. Учини-
ло се то и куми, и још некима, али је свако имао по разлог за
ћутњу. Сутрадан су сви који су се те ноћи упутили ка Кумином
вратилу, причали како су украј пута, поред обореног стабла,
видели младожењу.
Ноћ је била мека и топла. Поток је носио песму и она је сти-
зала ко зна где, онако разбарушена и упуштена. Како се прибли-
жавала, поворка се све више грчила, збијала, реметила… Песма