Последњи залогај

и да је време за спавање. Нико није хтео да нас саслуша. – Само
лајте и лајте!, – одвраћали су нам хотелски службеници, чак и
обичне собарице. Добро, нека буде, лајали смо, али каравани
успаваних су одлазили и нису се враћали. – Шинтеру ниједан!, –
побеснело смо довикивали газди, а он се смешкао, прилазио не-
ком од нас, а овај би га, клонуо, већ неспособан да бекне, као
хипнотисан, лишен и најпростије снаге не за реч или молбу него
за обичан ујед, гледао сузним очима док је слушао увредљиве
речи газдине: – Овом мацану је време да буји-паји. – Тако је то
кад човек располаже хотелом као својом дедовином.
Одрекао сам се, сматрао сам, своје слободе, али сам заузврат
добио благог господара, пријатан стан, шетње и здраву исхрану.
Чим смо ушли у стан, одмах ме је одвео у купатило. Требало је да
се темељно окупам. Имао је најбоље шампоне и меке пешкире.
Дозволио сам му да ме лично истрља тим пешкирима. Готово
ништа нисам морао да радим. Све је он. Тог првог дана прире-
дио ми је праву гозбу. Незаборавно. Никад до тада нисам тако
слатко јео. Уз то, он ме је непрестано нуткао да узмем још и још.
Рекао је: – Ајде, Пит, навали, не стиди се, знам ја шта је глад.
Гледај какав си, спао си на кост и кожу. – А ја нисам допуштао да
будем двапут нуђен. Било је то силно ждрање. Јео сам и за своје
другаре који су остали у хотелу и које је вероватно ускоро чекало
оно стравично ”буји-паји”.
Немојте се ни ви стидети, или мислити да немам смисла за
финесе, питајте ме, него шта, знам ли шта сам уопште јео. Него
шта него да знам, и то никад нећу заборавити.
Све чисти природни витамини. Глава не може да вас заболи
од паприкаша којег је спремио. У пећници. Мајстор је, могао би
да кува и дворским ловцима и њиховој свити. Паприкаш, па
запечен. Пола киле резанаца, не мање, ако не и више, црне туње-
вине из уља, претходно оцеђене, онда прилично першуновог
лишћа, ставио је и пиварски квасац, јесте, три или четири пуне
кашике маслаца, мљац, и брашна толико, две или три шоље
млека, као и рендисаног сира. То је количина за четири оброка,
а ја сам све смазао. Волео бих да је додао и мало бифтека, али
предосећао сам да и то једном мора бити. Може и кукуруза и
шаргарепе, зашто не? И шунке, дабоме, и ворчестер соса, и сира
чедра. Мислио сам – има времена, и треба му дати шансу, очито
је да хоће и уме. Волео бих ја и ћуретину у умаку.
На крају сам посркао и супу. Звао ју је поморска супа од
пасуља, али била је и пилећа и с јабукама. Шта ће вам вода,
кад имате такву супу?! Сутра бих могао да се надам и јагњећој
чорби, и с бундевом. Могао сам, после свега, само да кажем:
– Вау, вау! – Нисам, јер он није престајао да буде штедар: док сам
трепнуо, ето њега с тањиром врућих чевапчића, кобасичица и
пљескавица. Као да сам само чекао цео живот на те посластице.
Ух, хух! Међутим, све време, као неки невидљиви изазов, у стану
је било присутно још нешто. Кад сам завршио и слистио богату
трпезу, а он ме братски потапшао по плећима: – Браво, Пит,
видим да ћемо се ти и ја лепо слагати. Ја волим да кувам, а ти да
једеш, прави си доктор за ждрање, – то невидљиво присуство
пунило ми је ноздрве и раздраживало ме. То невидљиво при-
суство, заправо грозни задах, био је узрок катастрофе. Ништа
друго, само то. Није тешко погодити који је то ужасан смрад био.
Био га је пун стан. Мирис стана ми је одједном сунуо у ноздрве,
обузео ми утробу, готово да се избљујем. Стан је напросто био
конзерва пресованог мачјег смрада.
Сместа сам га, што сам умилније могао, позвао да изиђемо у
шетњу; дошао сам до излазних врата и чекао, молећиво га гле-
дајући. Није оклевао да услиши моју жељу.
– Да, да, Пит, идемо, и мени је потребно, идемо да нас виде, да
се јавно дружимо, да све згодне мачке заслине од зависти. –
Кад је изговорио мачке, мени је у стомаку почело да се пре-
врће. Само су ми још мачке потребне. У ствари, смрад у стану
тако ме је разгневио да бих био кадар да сваку мачку зграбим за
шију и повалим је на тле, нагазим је и смрскам. Смрад у стану
био је вечан; тај се не уклања. Мачја мокраћа није боља од ”буји-
паји”, чак је и страшнија, јер сте будни и трпите као да сте успа-
вани. Повратак у стан би за мене био пропаст. Није ми остало
много избора. Отргао сам се и јурио, и јурио за свежим вазду-
хом. И коначно сам овде, у шуми. Чујем зечји трк. То је прави
живот. Шума, не град, не хотел, не стан којег је нека болесна
мачка попишала.

4
Није истина да је пас верни пријатељ за цео живот, највећи чове-
ков пријатељ. Ја сам сведок да је то лаж. Мој Пит је јурио као луд,
а кад ми је нестао с видика, обузела ме је туга. Зар сам заиста
такав несрећник кога нико не воли, с којим нико не жели да буде?
Можда је то зато што волим да кувам? Самац често и нема шта
друго да ради. Нежењи попут мене нема већег сладострашћа од
тога да гледа и да ужива док други једу у сласт његова куварска
уметничка дела. Потом ме је ухватила срџба. Ходао сам улицама
без циља. Тек код једног од књижарских излога сам застао. На-
равно, само је књига одана пријатељица, најоданија. Требало ми
је да повратим самопоуздање. Ушао сам и купио књигу.
Код куће сам се осетио боље. Књигу сам положио на ноћни
сточић, а онда ме ухватио дремеж. Смождила ме је драма с
Питом. Можда је ипак требало да га назовем друкчије, људскије,
разумљивије. На пример, Марко или Коља, можда Јован или
Луња. Дабоме, Коља, доктор за ждрање чевапчића. Он и не зна
колико ми је постао близак. Такав сам, довољан је дан и ближњи
ми је у срцу. Успавао сам се, а кад сам се у освит пробудио, схва-
тио сам да ипак не морам бити изгубљен случај. Одмах сам се
бацио на подухват, који је несумњиво био тежи од тога да се
пропала Мишкица, рекао бих наркоманка, покупи с улице, или
од Кафилерије добије безнадежни Пит, који није био далеко од