Последњи залогај

тога да је заражен беснилом и осуђен на успављивање, али не и
неизводљив. Код нас још нема закона против тога. Све што нам
не полази за руком, морамо покушати најмање трипут. Пробаћу
трећу – срећу. Уз то, мало искуства из тропске кухиње не може
да ми смета. Напротив. Јасно, увек сам ценио, та и они су Божја
створења, мраве, мишеве и пацове, хрчке… Могао бих њима
да се окренем као љубимцима, али с обзиром на то како сам
прошао с Лидијом и Питом, боље да се не упуштам са створови-
ма за које се тврди да се могу цивилизовати. Значи да не треба
ни да помислим на јастребе, соколе и свакакве лешинаре, па ни
на медведе, јер не само они, и сви који су ми малочас пролете-
ли кроз главу, него чак и хијене могу да се претворе у домаће
животиње, из чега следи да ће ме, из неког нејасног разлога, оба-
везно напустити и само изазивати моју тугу и жалост. Сви ство-
рови који очекују љубав, не би требало да су на мом списку. Ко
може да воли и жели да буде вољен, тај ће ме први преварити. О
таквима нећу ни да размишљам. Не спорим, љупки су покаткад,
али сламају срце. Хоћу нецивилизованог и који се не да циви-
лизовати! Јутро је мудрије. Сад знам и ко је тај братац. С њим
ћу да живим. Нико ми не може забранити. Нећу кршити његова
дивља права, а онда ни он неће побећи од мене. Он ће ме стаби-
лизовати. Разумећемо се као блиски, а да ближњи не будемо.

5
Ако зевам, шкргућем, плутам у великој кади, не значи да сам
гладан, али не значи ни да нисам. Не поричем да могу прилич-
но дуго да издржим без неког јела. Не верујем да би он могао
толико. Можда и може. Загонетан је и не бих смео да износим
непроверене тврдње о њему. Ипак, добро је што тај уопште има
велику каду у којој волим да се башкарим. Нема природнијег
места. У води сам, лебдим у њој, и само ми очи вире. Право ужи-
вање. Волим да се излежавам. Обожавам воду, чак и кад је нај-
прљавија, најмутнија, блатњава, само да је вода и да у њој има
места за мене. Чистунац сам, не правим ни буку, тих сам, као
што се каже, попут ташне. То се и њему допада. И он држи до
хигијене, иако у купатило долази само да би опрао своје ситне
зубе, умивао малу чељуст и своје лишце. Увек ме чуди што из-
весна бића изгледају тако сићушно и крхко. Може овај, и то
инстинктивно слутим, да буде и опасан. Али, у купатилу смо
блиски. Истина, пошто је купатило моја главна одаја, он је
увек закључава. Изводи ме и у своју главну одају по којој онда
ја четвороношке бауљам, гмижем. И он поред мене исто ради,
креће се четвороношке, преврће се и диже све своје четири ноге
увис, па се наједном окрене и унесе ми се у лице, и зине. Онда
ми је смешан, али ја се не смејем. У одговор на његово зевање,
зинем и ја. Нас двојица смо сличног стаса и једнако дугачки. У
другим стварима, он је прилично заостао за мном, и то буди
код мене необично осећање. Као да би требало да осећам сами-
лост према њему. Међутим, никакву самилост не осећам. Не
мари он због тога, јасно ми је, и мени зато лакне. Само ми стави
длан између очију и шапуће: – Али, Али. – Не свиђа ми се да ми
ставља длан на чело, па брзо тргнем главом и благо му устима
ухватим ту руку. Не гризем је, јер очекујем да ће то бити рука
која ће ме нахранити.
Зове ме Али, ваљда зато што сам из Африке. Изјавио сам да
смо блиски, али то ваља схватити само у физичком смислу, јер
осим нас двојице овде и нема никог другог. Нисам одавно с њим.
Откад сам овде, видео сам, кроз отвор за који он каже да је про-
зор, сунце које излази и залази свега четири пута. Све то време
он ме поји млеком, понекад пивом. Засад пијем, шта бих друго.
Једном ми је донео мртву мачку. То је све. Пружао ми је и помо-
ранџе и банане и сладолед, и такве неке ствари до којих ја не
држим. Нема у томе костију, нема меса, нема ни отимања. – Ти
си баш прави предатор – каже ми он, па ми у каду баци месни
бут. Склонији сам живом прасету, може и печеном, али дај шта
даш поручујем му својим мирним усредсређеним погледом.
На мени је да наставим да растем. Ако смо блиски, не сме
да оспори логику раста, логику кружења материје. Претерује у
свом ставу који се очитује из његовог честог обраћања: – Добри
Али, мој Али дивљи, мој Али нецивилизовани… – Шта би тек
рекао да се уместо са мном дружио с оним истински нециви-
лизованим убицом, нилским коњем, кадрим да и мене сатре
кад му дуне и тупоглаво помисли да га нападам, о чему знам из
родитељског приповедања у завичају пре него што су ме отели
и послали овамо? Моја наводна нецивилизованост не значи,
морао је то знати, неупућеност у процес прилагођавања и при-
родне селекције.

6
По сведочењу суседа, из стана је већ неколико дана допирао чу-
дан шум. Крцкање. Шиштање и крцкање. Нису умели да га дефи-
нишу. Немир, гнев… Нешто претеће. – Шум тишине, – рекла је
нека бледа девојчица, скривајући се у гомили. Почео је да избија
и известан, све интензивнији задах њима непознат. – Као од под-
гревања мочваре – додао је поново гласић исте девојчице.
Касније се испоставило да су шум и загонетни задах (од изме-
та) потицали од живог крокодила. Полиција је позвана, али је на
лице места, због презаузетости, могла да се појави тек сутрадан
од пријаве грађана да у стану код комшије нешто није у реду.
Врата су разваљена и тако је откривен крокодил. Уместо да позову
стручњаке из Зоолошког врта, нимало не разумевајући говор кро-
кодилског тела, уплашена двојица полицијаца су запуцала. Влас-
ника стана није било. За њим је, по процедури, после седам дана,
расписана потерница. Али, од њега до данас нема трага и осно-
вано је закључити да је случај с њим завршио на најгори могући
начин, баш као што је и његов љубимац под паљбом из аутомат-