Редакција
Радованове вечери српских писаца у Канади
Међународно удружење ПЕН (песника, есејиста, новелиста) има
своје клубове скоро у свим земљама света. Они бране и подржа-
вају све писце у свету који су прогоњени или трпе тортуру од би-
ло које тоталитарне силе, власти, режима и њихових тајних служ-
би, полиције и других државних органа, без разлике у којој зем-
љи живе, којој идеологији, религији и раси припадају.
У овом идеолошки острашћеном свету само је српски писац
др Радован Караџић остао ван интересовања било ког ПЕН клу-
ба у свету, иако су га 14 година прогониле и ловивиле домаће и
стране полицијије, тајне службе и специјалне јединице, потпомо-
гнуте војним снагама и техником највећег војног блока, полити-
ком Новог светског поретка и њиховим шпијунским организа-
цијама и армијама. На крају су га и ухапсили, боље рећи кидна-
повали 18. јула 2008. и држали у илегалном притвору (три дана!)
на скривеном месту све до 21. јула када су га предали Савету за
националну безбедност Републике Србије. За та три дана крими-
налне тортуре у скривеном притвору нису му дозволили да се
јави ни супрузи и деци нити да позове свог адвоката, како је за-
конски прописано у свим цивилизованим државама у свету. Де-
мократском диктатору Србије требало је три дана да наговори
исте такве преговараче из Црне Горе и Републике Српске да они
ухапсе ухапшеног Караџића. Одузели су му личне ствари и сву
документацију коју је годинама припремио за своју одбрану.
После киднаповања и држања у илегалном притвору три дана,
препродавања, Валада Србије и њено Министарство полиције
саопштили су народу Србије и међународној јавности лажну
вест да је Радован Караџић ухапштен 20. јула увече 2008. године.
И испорука у Хаг извршена је криминално, ”пред зору” (као што
су њихове деде и очеви партизани стрељали грађане пред зору):
у 3 сата и 45 минута 30. јула 2008. За све то време нису дозволили
његовој супрузи, кћерки и сину да га посете.
Ниједан ПЕН клуб у свету, па ни онај у његовој Босни и
Херцеговнини, нити онај у нашој првој отаџбини Србији, нити
овај у нашој другој држави Канади, нису се заинтересовали за
судбину прогоњеног српског писца др Радована Караџића, ни-
ти реаговали ни једним словом, ни једним гласом на његово
криминално хапшење и задржавање у скривеном притвору 3
дана и 3 ноћи, без знања јавности и обавештавања његовог ад-
воката и породице.
Због оваквих поступака Владе Србије и међународног удру-
жења ПЕН према српском књижевнику др Радовану Караџићу,
српски писци из Јужног Онтарија одржавају протестне Радова-
нове вечери у Торонту, Мисисаги и Кичинеру од његовог хапше-
ња до данас.
Ниједна новина ни књижевни часопис у Торонту нису за-
бележили ни вест о одржавању Радованових вечери. Зато је Ре-
дакција часописа за књижевност и културу Људи говоре одлу-
чила да у овом броју објави избор песама и одломак из најно-
вијег рукописа др Радована Караџића у новој рубрици Радо-
ванове вечери. Уз избор Караџићевих песама и једног њего-
вог писма-есеја, објављујемо и приказе његових књига, као и
беседе изговорене на Радовановим вечерима у градовима Јужног
Онатарија у којима живе бројни Срби.
Одлучили смо се на овај уређивачки поступак доследни
етичком принципу који смо записали у Уводнику првом броју
часописа. Јер, као српски писци не смемо да ћутимо. Ми носи-
мо у себи и мртвог српског нобеловца Иву Андрића који је, при-
мајући Нобелову награду, изговорио ове речи: ”Књижевност не
сме да служи никоме и ничему, сем човеку и човечности”.
Редакција
Радован Гајић
Непролазна песма
Песник је који исписује молитву, свештеници је само понављају.
Песник је који исписује историју проницањем у оно што долази,
хероји само извршавају већ опевано.
Постоји песма коју је сваки песник у једном језику писао али је
још није ниједан исписао.
Постоји, у језику Срба, земља слободних људи, Србија.
Разне су личности више пута варале народ Срба да су осветили
онај велики дан, да су задобили слободу.
Године 1918. – превара; удруживање са лажном браћом, који-
ма је краљевска породица здружена са југо-масонеријом “забора-
вила“ зверска клања и убијања десетина хиљада Срба, паљења
и отимања њихове имовине по свој тадањој Босни, кроз месец
дана, после Видовдана 1914. године од стране комшија, Хрвата,
којима је убијен њихов цар (?) и Муслимана који су се солида-
рисали са својим “сусједима“. Домаћи издајници, Срби, ротари-
јанци и масони, са челником који је српско месо продавао на
киле, Миланом Стојадиновићем, нагнали су Српски народ у
“одушевљено“ збратимљење. Стојадиновић ће, као љубљеник пап-
ске босе ноге, са куријом утаначити и потписати вероиздајнички
Конкордат, 1936. године, а његова улога, као и улога ложа по којима
се тутумрачио, у убиству краља Александра Карађорђевића тре-
нутно је предмет интензивне претраге.
Године 1945. – братствојединствена превара ванумних разме-
ра. Непомјаник, маршал Хрват убедио је Србе да су победили
тако што грле и воле оне који су починили Јасеновачко зло и не
мања у Јадовну, Прибиловцима, Међугорју и по свој Херцеговини,
Лици, Славонији… над њиховим рођенима и нерођенима (бук-
вално су убијане труднице са бебама у утробама и деца вађе-
на из њихових утроба). Српски мученици ђенерал Михајловић
и генерал Недић, по наредби Маршала, морали су своме народу
да буду издајници. И нико као ми, луди Срби, није славио Мар-
шала, мага безбожних превара.
Али, све то припада дану који још увек траје, дану који је за-
почео још живи кнез српски, свети Лазар. Видовдан који је осва-
нуо 1389. године још није прошао. Траје дан, ево, куца шест сто-
тина и двадесет година! Кључеве српске слободе, од Турака, при-
грабили су Злоенглези и папска курија. И данас у рукама ових,
кључеви српске слободе, кључеви су српских тамница. Амери-
канци су у овом послу као и у свим пословима у минулом веку,
само прислужници, батлери англо-ватиканских ложа.
Једина победа зазорила је 9. јануара 1992. године када је про-
глашена Република Српска. По први пут је, после шест векова,
створена слободна српска држава на територији Балкана. Била
је то највећа песма коју је, своме народу, могао да спева њен први
председник, песник Радован Караџић. Како Радован није пре-
варио свој народ, тако није ни сународе на територији његове
државе. Али није ни викао да је победио. Богомолно је говорио
да је све то дело нужде да се народ, народи, сачува/ју. Народ је
жртвовао свога песника и створен је државник чија песма, иако
је он лично у белосветском “проклијетом Лијевну“, ђе се бијели
Хашка кула, ипак ни данас не престаје. И данас Радован Караџић,
славно и поносно пева своју Републику Српску са усана сваког
грађанина ове државе, где муслимани уживају равноправнији
третман са другим националним мањинама, него што, у оста-
лом делу Босне, имају третман равноправности муслимани
међу собом.
Био је то једини излаз из зла које су закували Ватикан и Енгле-
зи, а спроводиле америчке војне и обавештајне службе, што нам је
недавно и јавно признала, садашњи државни секретар САД, су-
пруга тадашњег председника исте квазидемократске, а уистину
непотистичке светске силе, мадам Хилари Клинтон, када је изја-
вила: “Балкан је у опасности да постане део заборављене прош-
лости, не сме се дозволити да незаршени посао остане такав.“
(The Sun, 1. јун 2009.) Они нису завршили посао који су они почели!
Само будали није јасно ко је започео рат 90-тих на Балкану, а
свакоме ко има ум мора бити јасан Радованов говор када је упо-
зоравао, а не претио, да то може довести до потпуног нестанка
муслимана у Босни за које ће историјску одговорност сносити
они који иду путем покретача ове, “made in USA“, крваве послов-
не авантуре.
Радован колико и Радовање наш су усуд. Један поносан, је-
дан стидан. Народ Срба зна како ће са тиме, без обзра на пресуде
квази-суда који заиста има легитимитет само, као и сваки инкви-
зицијски суд, да суди монтираним процесима оптуженим Срби-
ма, који никакав злочин нису починили, док истовремено треба
да, и ослобођа све који су помогли и помажу искорењивању и
анационализцији народа Срба.
Никада ниједан суд није пресудио ничијој поезији, тако ће,
ма каква пресуда, па чак и могуће убиство Радована Караџића,
чему је овај суд склон, а што је доказао у своме досадашњем раду,
остати без икаквог значаја по историјско-поетско дело овог српс-
ког великана.
Што нам је било писано нас је и запало. Речено нам је пре три
века: “из тог рата, тамо, на крају велике воде биће установљен
високи суд на коме ће се судити српским царима и јунацима,
али најкашње од тога ништа неће бити и све ће то пасти у воду“.
Као и што нам је писано то нас чека: “када најкашње сва зла
овога свијета прођу и сви на свијету који су Срби подигну главе,
занијемиће свијет од чуда колико је Срба на свијету.“
Наше је да где можемо тријумф зла спречавамо, да где не
можемо од зла се склањамо, а где морамо да зло подносимо. Ни
у првом ни у другом ни у трећем случају, не предајући се, већ као
синови Вујадинови, као наши сужњи у Хашком казамату, под-
носећи борбом овај Видовдан који још увек траје, као Радован
који уз Светог Кнеза никада више неће проћи.
Своје место, у песми уз њих, свако мора сам да испева.
Радован Караџић
Гаврило Принцип
Болујемо од замагљеног лика
Брата и Бога и Претка.
И смрт је разводњена
И преварена,
Али то строго око моћника
Никад
Неће прекрити њена мрена,
Никад без метка.
Лудило, стој!
Небесима крстари туђи Бог.
Исисао је из планине жест
Европски шпицлов. Гле, видик се љуља.
Расуло, стој! Све је замагљено.
Ославила пест.
У крвотоку су коловрати муља.
Чуј ловачки рог, како понесено
Гнезда разара, подмићује свест.
Свет је узјахао незнану бедевију
И у незнани језди крај,
Љескају бесмислице на грудима цара.
Припитомиле су нашу змију.
Још његов строги Бог по небесима џара,
А наш нас благи зазивље из чечара:
Хајдуцима и испосницима навлаче шлингерај.
Лудуло, стој! Небесима се Бог туђи шеће,
А наш се збуњен у жбуње крије и неће,
И не сме из цријемуше, из липе, из птица,
У речник страха скривен,
У речи забрањене.
Су чим ћеш на небо, Гаврило? И на које небо?
Време се гаси и вене.
Пуцај у звекет блиставих бесмислица,
Пуцај у свеважеће небо, у небо неважеће!
Лудило, стој! Деснице сажми расуло!
Душе, пуцај у цара,
Изоштри врховно чуло!
У моћно колено епохе пуцај,
Нек клецне време,
Нек царевине побркају теме,
У Бечу нек занеме,
На небу нек занеме!
У цара, Душе, пуцај:
Нек меци свемисао уздрмају и затресу,
И кликуј нашег Бога из дрвећа!
А потом – нек нас столећа
Понесу!
Нек свитне на нашем запуштеном гробљу,
Засветлуц,
И моја белокост,
И звезда,
И свећа.
Дан
Ако се овај дан поквари,
Бићемо криви и ја и ти.
Проћи ће много ситних ствари
Које смо могли пригрлити.
Ако промакне строг тренутак
Када се сретну два добра друга,
Ако сам одсутан као лутак
Кад из твог ока лизне туга,
Или кад стане каријериста
Да млад у парку с прољећем листа,
Или нам срца откуцаје
Заклони пласа дневне граје…
Ако нам данас измакне све то,
Узалуд ће нам доћи лето.
Немој да поверујеш
Немој да поверујеш да је поноћ црна
да је то непроменљиво
и да је Бог тако хтео
Немој да поверујеш да си осуђен
и да ти нема спаса
немој да поверујеш да су траве зелене
само због хемије због свога дисања
има ту нешто и по твојој вољи
Немој да поверујеш да се без хлеба и ваздуха не може
знај да је тако а немој да поверујеш
нека то буде твоја мала заблуда коју нећеш признати
Немој да поверујеш да Бог ствари држи на окупу
да се не размиле
поверуј да си то ти
Немој да поверујеш да јесен долази само иза лета
а иза јесени зима
поверуј да је лето зима а зима јесен
и учини тако ти имаш речи
Немој да поверујеш да је поноћ црна
да је то непроменљиво
и да је Бог тако хтео
Има ту нешто и по твојој вољи.
Петњица
Грдну смо крчевину направили,
Мој гороломни оче,
Пустош, у гају, и добу.
Али, ту шљиву, тако сличну вили,
Није требало.
Грдно смо фалили.
На њу је јутро слазио Господ
Да извор и децу благосиља.
Под њом је Христ откиво косу.
Шта ово би, кад ово поче?
Ко да се ђердан просу.
Као да није било детињства
Ни лековитог биља:
Лежи Петњица, ко разорено гнездо,
Ко разваљено царство.
Ко да је злодух пројездио.
Ко бумбар, као пчела,
У летње подне осе,
Роморе мртви о узалудној жртви.
Узалуд ветри траже жита.
Мртви опанци чувају сјенокосе.
Случај трава
Јели ти познат случај трава?
Траве се воле дубоко, ћутке.
Меке и нежне, крај наших глава,
И оне воле наше тренутке.
У нас верују, ни у шта више,
И на све лажи наших времена
Остају глуве. Чекају кише.
Стрепе од малих сунчевих мена.
Не врече. Живе. Ветар их љуља.
Милују твоје ноге босе.
Зато их волим. Одсуство муља
Кошта их главе. И њих косе.
Кад стигне косац, умиру лако.
Оне узврате мирисом: Ако!
Цвет
Заборавило те јутро.
Отишао у лов.
Звук и стрела.
Негде га срела
два ока и беле груди.
Погледај,
мој дах те буди.
Црна бајка
Да ослепим, понекад желим,
И да од сада ствари гледам
Твојим додиром, лаким, белим,
Твом очном виду да се предам.
Да водиш ме кроз овај ужас
Ко кроз предео црне бајке,
Тужна патника, сина, мужа,
У топлој моћи жене-мајке.
Понекад желим да ослепим,
Не гледам ужас, само слутим,
Да ми звони оно што светли,
Да имам ноћи дуге, у тим
Ноћима тебе. И да петли
Објаве оно о чем ћутим.
Мирнодопски извештај
Преда мном лети птица.
Са крова на жицу, дрво, кров –
у време уписује један знак.
Једни су рекли: ”Гле,
Како добра птица, гле,
Како добар човек”.
Други су рекли: ”Опасан, гле,
Како човек,
Опасна птица,
Гле,
Опасан како уписује знак”.
А не знам шта ћу
Са тим што видех,
Ваш сведок
Баш ове птице, куће и знак,
Што радују и плаше.
Ћутим,
Мада се десило нешто моје,
И нешто ваше.
(Песме Радована Караџића говорили на ”Радовановим вечерима”
и изабрали за овај број Димитрије и Амра Поробић и Владимир
Стјепановић Габелић)
Давор Миличевић
Кад реч Господња застала је
Споредне речи ресе небеса. Овај лирски запис Радована В. Кара-
џића у пјесми ”Петњица” о осјећању рушења приватног свијета
добио је најшири, за судбину цијелог народа релевантан одјек у
његовом каснијем обраћању пријатељу, са мјеста неименованог,
почетком седме године изгнанства: ”Све почиње у језику, а лаж, у
коју су нас били заробили, и почињала је и завршавала у језику.”
Наговјештај злоупотребе језика као симптома поремећених ври-
једности на најширој скали – реакција наизглед у ексклузивном
домену пјесничког чула – прелио се, тако, и ван забрана лирског
свијета и постао неодвојиви дио опште националне трагедије.
У поетском насљеђу српског духовног простора дамар личне
исповијести одувијек се уплитао у трагедију колектива а општи
усуд историје налазио је начина да продре и у најинтимнији лир-
ски исказ. Караџићеви стихови неће бити изузетак од овог општег
правила којим је одређена српска поезија с краја 20. вијека. Пого-
тово унутар круга сарајевских пјесника у којем је стаставао овај
аутор – круга који је, како је критика већ примијетила, постао зна-
менит ”по својим ‘лирским опсадама’ историјске тврђаве проигра-
них идеала и репресивног бесмисла”. Оно што Караџића и у овој
групи пјесника издваја у том сталном преплитању личног и пре-
дачког, до мјере да његови стихови из збирке Црна бајка, данас,
након скоро вијека, звуче пророчански, јесте то повратно преси-
пање трагичког из општег оквира у лични, накнадно изравнавање
поетичке и личне ситуације у којем лична жртва пјесникова и ње-
гово страдање постају непогрешив показатељ колективног распе-
ћа народа и у овој најновијој крвавој историјској епизоди.
Али за расправу о значају и вриједности ове поезије од веће
важности може бити чињеница да је почетна ауторова позиција
поетички драматично удаљена од оне са које би се могло кренути
у сусрет наслагама националне прошлости и вриједностима пох-
рањеним у њима. Окретање дубинама традиције у Караџићевој
поезији изведено је са брзака актуелних свјетских пјесничких
токова којима се овај пјесник у првим стиховима изложио свим
својим бићем. Ријеч је о пјесништву које драматично потврђује да
је опредјељење за традицију било чин свјесног избора за цијелу
једну генерацију српских пјесника а не тек поетички анахрони-
зам или принудно следовање за узорима старијих епоха. И у овом
смислу анализа Караџићевих стихова, без обзира што се не ради
о обимнијем пјесничком опусу, представља својеврстан тест ста-
мености поетике оне доминантне струје савременог српског пјес-
ничког израза чији су прваци – међу којима су најуваженији да-
нас Матија Бећковић и Рајко Петров Ного – у акцији ријечи као нај-
већу духовну вриједност препознали могућност поетске потврде
националне завјетне свијести.
* * *
У пјесмама прве збирке Лудо копље, Караџић је мајстор описи-
вања најтиших и најскривенијих духовних титраја. Стихови
који су аутора овјенчали звучном наградом Дучићевог имена от-
кривају лиричност калиграфски префињену и по микронски
забиљеженим титрајима пјесниковог бића и по финоћи линије
успостављене између ријечи и стварности. Пред нама је пјесник
најмодернијег, рафинираног сензибилитета, загледан подједнако
и у одраз свијета у себи и у сопствени поетски рукопис којим
би да обухвати тај свијет. Граница између ријечи и стварности
овдје је намјерно нејасна. И онда када ријеч жели да преузме
примат над чином и тако доведе у питање његову реалност,
и онда када кратки, пролазни чин – дакле стварност – тражи
своју скровитију и трајнију димензију у сопственом разлагању у
махинацијама ријечи:
Нешто попут језе гнезди се у теби
то копље та испружена рука сија у твојој мисли
ти осећаш тај убитачни метал његово присуство
ти не мислиш о њему и оно је још увек метал
мислиш о њему и напушта те као надметал
као метал што живи што није метал
а та разлика је довољан разлог да постане ниска догађаја
(”Лудо копље”)
Овај однос између ријечи и стварности, у којем ријеч сваког ча-
са пријети да провали из стиха и поремети устаљени поредак
ствари, биће највидљивији у доминацији императива у добром
дијелу пјесама прве збирке. Као да императивима и именовањем
уз те императиве пјесник ствари гура ”у авантуре, у којима оне
испитују све могућности за бјекство из сталне заробљености”:
Посади ружу нека је бела
Именуј је и унапреди
(”Посади ружу”)
Или:
Радован Караџић
Светлећи човек
Радо ћу изнети нека своја, најранија искуства, која су ме опре-
делила да останем отворен за чудесно и несхватљиво. Чини ми
се, сада, да је то био дар од Бога, тренутак који ми је отворио
безбројна врата разноликости постојанства. Наша најчешћа огра-
ничења и потичу од априорног одбијајућег става, недопуштања
могућности да у нечем новом заиста ”има нечега”, или би га мог-
ло бити ако бисмо, уместо одбијања, застали и упустили се у са-
гледавање, и што је још важније и плодотворније – сагледавање
кроз проживљавање.
Одбијању често прибегавамо у уверењу да тако чувамо своју
веру и оданост својој цркви, иако свака црква почива на вери у
свете тајне, а црквени оци држе да од свега што постоји ”умом
можемо да појмимо свега један посто, срцем додатних три посто,
а осталих 96 посто остаје нам непојмљиво”. Или, другим речима,
тај остатак можемо појмити једино вером.
Велики немачки филозоф и психијатар Карл Јасперс рекао
би да у сталном трагању за суштином живота врло брзо стиже-
мо до границе појмљивог. Са те границе можемо се вратити у
скепсу, уверени да иза ње не постоји ништа, или извести ”скок у
веру”, и с поверењем у Творца уживати у пунини Творевине, од
које целих 96 посто остаје недоступно нашем разумевању.
Присетимо се, највећа могућа концентрација алкохола је 96
посто, и тада је то alkohol apsolutum, или spiritus apsolutus. Дакле,
дух! Основу Хегеловог поимања чини Апсолут, који је оно што
источњачка филозофија и религије тумаче као Једно, које у себи
садржи све. Код нас је то Свети Дух, као један од видова Бога, у
коме је све садржано. Све је Једно, Једно је све!
Лета сам у детињству проводио у лепом селу близу херцего-
вачке варошице, са доста сунца и пријатног зујања времена, пче-
ла, лишћа на ветру, и тренутака, тренутака, тренутака. Сада се
с највећом пријатношћу присећам колико садржајан може бити
један тренутак! Старији рођаци би одјездили за стоком, а ја сам,
једва петогодишњак, остајао сам, да их сачекам у предвечерје.
Никад нећу заборавити та поднева и сунце у зениту, када се
у дугим тренуцима дешава нешто између неба и земље, сунца и
природе. Младо дечачко тело осећало је неко необично и пријат-
но прожимање, које ме је нагонило да застанем, умирим се и
”осећам”. И нешто ми је говорило: ”Не плаши се овога, не плаши
се овога.” То није био глас из околине, него нека врста гласа-мисли.
Чинило ми се тада, а и сад ми се чини, да сам у тим тренуци-
ма ја ”служио” некоме или нечему, и да је то исто ”служило” мени.
Служба у небеском храму, под сводом на коме је, попут фреске
у куполи храма, живи Пантократор! Тада то нисам знао, али ми
се касније ”каз’ло само”.
Ноћу бих, испуњен тим тренуцима, имао необичне дожив-
љаје ширења и стапања с небесима. Могао сам то да изведем кад
год сам хтео, пре него што бих утонуо у сан. Препустио бих се
”томе”, и настало би моје ритмичко ширење у ноћно небо, негде
у ритму откуцаја срца, све док не бих, уз неки необични, помало
слатки страх, нестао у бескрајном пространству. Могао сам да
осетим хладноћу тамног међузвезданог простора, космоса, са ко-
јим сам био помешан у једно. Та необична стрепња била је праће-
на истим гласом-мишљу: ”Не плаши се овога, не плаши се овога”.
Тренутак затим ја бих поново био ”овде”, спреман да се по-
ново ”упустим” у авантуру ширења, или да одустанем и мирно
заспим, свеж и задовољан, као окупан нечим.
Ни данас ми није јасно како то да се ничега тога нисам пла-
шио. Изгледа да деца доживљавају чудеса, небо им отвара тајне,
имају невидљиве другове са којима се играју, њихова машта нас
оставља без даха, а ретко помислимо да то можда и није машта,
већ ”директан пренос” чуда која сагледавају.
Зашто ли после пете-шесте године све то прекрива непро-
бојни вео заборава, који ми у струци називамо ”инфантилна
амнезија”? Можда до тога доба уживамо у својствима која до-
носимо на овај свет, и која овом свету не припадају, а после тога
све то нам се ”узима” како бисмо могли да се ”позабавимо” овим
светом. А можда нам све то и даље стоји на располагању, ако се
”препустимо”, као што чине истински уметници, који стварност
”виде” другим очима и именују другим речима.
Шта би се десило да сам та своја искуства, којих се по некој
милости Божијој и даље сећам, поделио са неким? То сам могао
да закључим тек много касније, као психијатар.
Нека нам Свевишњи опрости што смо (ако смо, а јесмо) све
тајновито проглашавали за болест, решење видели у високим до-
зама неуролептика и у хоспитализацијама, некад под притиском
заплашене породице, или друштвене и радне околине, а некад и
због наших страхова при сусрету са ”силама немерљивим”.
Ми ни данас не знамо прави узрок и порекло, па често ни ме-
ханизме настанка и развоја најважнијих душевних болести. Ме-
ђу осталим је и неразјашњена тајна тзв. кататоног ступора, фено-
мена који измиче свим познатим законима физике, земљине те-
же пре свега. ”Пацијент” може сатима да лежи на ”психолошком
јастуку” (тако смо то назвали, немоћни да разјаснимо) са главом
и често целим горњим делом тела у потпуно необјашњивом по-
ложају, који игнорише силу гравитације. При том се не умара,
чак ни мишићи који главу или цео горњи део тела држе у том по-
ложају нису му натегнути. И при том човек у кататоном ступору
не пати, види се то по његовом готово блаженом изразу лица.
Задовољни својим изумом (”психолошки јастук”) више се
не питамо да то можда није нешто друго. Можда је у питању
Мирослав Тохољ
Накнадно писмо
Неретко сам покушавао да нађем одговор на питање које је сво-
јевремено поставио српски новински великан Предраг Милоје-
вић: да ли историјске личности ”рађа” и ”проналази” сама Исто-
рија, или оне стварају Историју. Убеђен сам, најзад, да се на Кара-
џићевом примеру оба могућа одговора узајамно потврђују. Изде-
нувши га на позорницу конкретног историјског збивања, фатум
Историје предвидео је да његовим делима обележи епоху несво-
диву у границе конкретног историјског збивања и конкретне људ-
ске биографије. Ако је, пак, реч о српској историји, не умем про-
наћи иоле маркантније личности а да с њоме нису повезани суш-
та патња и страдалништво. Да ли је то једини могући залог за
присуство у свим временима, не умем казати. Као ни да ли су ”сво-
јеручни српски потписи” на тој патњи и страдалништву израз
неког вечног проклетства кадрог да надиђе векове и у главним
цртама усагласи судбине Карађорђа, великог вожда ”шумадиј-
ских Србаља ”, и – два столећа касније – др Караџића, вође ”бо-
санских Срба”, узалудно опомињући како географија има, али
не пресудан значај за националну историју, и како истоветност
судбинске матрице вапије за свешћу о националној целовито-
сти, па онда и јединством.
Са Караџићем сам се упознао далеке 1979. у Сарајеву; онде смо
обојица живели дошавши из Херцеговине. Имао сам тада непу-
них двадесет и две године (он тридесет и четврту). Мој књижевни
првенац био је пред објављивањем код истог сарајевског издава-
ча код кога је Радован већ објавио две песничке књиге, а и обе
касније збирке. По традицији, рукописни првенац требало је да
буде штампан у едицији резервисаној за почетнике, али уред-
ници су у мом случају направили преседан и уврстили га у би-
блиотеку у којој су објављиване књиге потврђених писаца. Та
изузетна околност – зато је и евоцирам – мени је отворила пут у
друштво афирмисаних стваралаца. Међу новим познаницима
био је и онај витки, стасити човек кога сам до тада читао у пес-
ничким антологијама и часописима, и кога помињаху његови
књижевни исписници, касније заједнички пријатељи, не само
као песника, већ и као једног од неколицине предводника со-
лидарне сарајевске студентске колоне из 1968. године.
Караџић је један од ретких који, као у то време већина бу-
дућих песника, није студирао књижевност и филозофију, већ
медицину, и није објављивао много, но ипак је словио као ауто-
ритет у својој генерацији, па и међу млађим писцима.
Срели смо се у зеленом салону, у поткровљу издавачке куће, у
који су писци долазили и расправљали о лектири. Главни уред-
ник за област савремене књижевности мало пре постао је Стеван
Тонтић, један од песника исте генерације, а за област литературе
за децу и омладину песник Тодор Дутина. Они су унели драго-
цену свежину и отворили врата писцима са југословенског про-
стора. Рајко Петров Ного, Јосип Ости (у кумству с Караџићима)
и нешто старији Изет Сарајлић (у словенофилском пријатељству
са фамилијом) исту атмосферу пре тога унели су у ауле ”Веселина
Маслеше”. Био је то – имајте на уму: пре више од тридесет година
– револуционаран корак у ондашњем књижевном животу. Пое-
тика ”босанског духа у књижевности”, коју је дефинисао проф.
Мухамед Филиповић Туњо, званични идеолог, а практиковали
лирик ”босанског богумилства” Мехмедалија Мак Диздар и при-
поведач ”карабеговског вакта” Неџад Ибришимовић, и њима по-
добни књижевници, тонула је у други план, а даровити ”златни
младићи” што их је на свој начин промовисао пок. Душко Три-
фуновић, песник несвакидашњег талента, стицали прве морал-
но-политичке буботке са стране самовољних босанских власто-
држаца и погуреног књижевног чиновништва.
Касније смо се Караџић и ја често, па све чешће, потом и ре-
довно, готово свакодневно виђали. Сарајево је мали град, у
градском језгру живело је свега стотинак хиљада људи. Човек
у шетњи, у једном дану, у једној улици, сретао је многе од оних
које би пожелео да сретне. Мој пријатељ био је сав посвећен
књижевности и медицини, изванредно упућен у економију и
демократију. Медицина и економија беху стране мојим тадаш-
њим интересовањима, занимао ме је књижевни занат, а у поли-
тику нисам веровао. Но, он је умео да растумачи извесне еко-
номске закономерности, повлачио паралеле између социјалис-
тичке и капиталистичке економије са којом се суочио у време
студијског боравка у Америци. Испитивао је, изван марксистич-
ких узуса, однос између вредности робе и новца и, на бази ондаш-
њих прилика, предвиђао догађаје који се у том часу још нису
назирали, али ће, убрзо, претходити кобној деструкцији југо-
словенске државе по обрасцу утврђеном у круговима моћних
западних компанија.
Баш у то време запослио сам се у редакцији књижевног часо-
писа (истог оног који је пласирао теорију о ”босанскоме духу у
књижевности”), убрзо ”узнапредовао по тројном националном
кључу” и – ово на знање накнадно злим језицима – управо као
”српски кадар” постављен за секретара у Удружењу књижевника
и, приде, за руководиоца међународног поетског фестивала.
Са Караџићем се паралелно догађала монтирана судска афе-
ра која ће резултирати његовим једанаестомесечним притво-
ром и губитком посла на клиници. После изласка поново смо
се срели у такође несвакидашњим околностима. На тргу Петра
Прерадовића, између помињане издавачке куће и здања бивше
Сарајевске богословије са Саборним храмом у суседству, почет-
Радомир Батуран
Ни о крајевима ни о људима, већ о добу
Први роман Радована Караџића “Чудесна хроника ноћи” потвр-
ђује, по ко зна који пут, да без велике муке нема велике литера-
туре. А Караџићева мука превелика је и предуго траје. Судећи
према првенцу, српска литература ће једино имати користи од
домаће и белосветске хајке на овог писца. Роман ”Чудесна хро-
ника ноћи” изневерио је све хоризонте очекивања. Његов аутор
до сада је био познат у српској књижевности као песник и драм-
ски писац, у југословенској политици као ратни председник Ре-
публике Српске, а у свету као хашки бегунац пуних 13 година и
најтраженији човек после Бин Ладана, а сада хашки сужањ. Када
се појавио његов први роман, сви су очекивали у њему вруће
политичке теме и прототипове од Алије Изетбеговића до Била
Клинтона. А оно, аутор “Чудесне хронике ноћи” не пише ”ни о
крајевима, ни о људима, већ о добу”, како наговештава други, од
три мотоа на почетку романа. Аутор га преузима, наводно од
Лудог Јоџе, прототипа једног од значајних ликова романа. Други
мото је: ”Све личи на истину, свашта се од човека може учини-
ти”, Гогољева мисао, преузета из Мртвих душа; а трећи синтаг-
ма Радована Караџића: ”О љубави и околностима”. Књига је пос-
већена ауторовој супрузи, кћерки и сину. Значи, ништа од вели-
ке епске теме и ратних мемоара.
Ово је роман о младом брачном пару лекара, о њиховој ”љу-
бави и околностима” у добу које им није било наклоњено. И они
су антиподи, али узајамно прожети љубављу и бригом једног за
друго, за нерођену децу, за будућност… Жана је грађански, жи-
довско-швапско-српски микс и смирени дечији лекар, а Јаков,
рођен у збегу српских погорелаца у Херцеговини, ”жесток мо-
мак брда”, узнемирени психијатар. Њихово одударање од доба,
младалачка љубав и брига, са свим ситницама и сликама живо-
та, ваљају се између две обале велике босанске касабе С. коју су,
кроз историју, и у рату и у миру, и Турци и Европљани назива-
ли караказаном. Временски је омеђена једна обала тог доба
шездесет осмом (студентским демонстрацијама у којима су ови
млади људи учествовали), а друга Титовом смрти, коју су затво-
реници Централног затвора препознали знатно раније него што
су је званичне југословенске власти обзнаниле. Међу тим за-
твореницима је и ”Доца” – Јаков Црнковић, психијатар са Јаго-
мира, чију несрећу је супруга Жана предосећала (у том добу
се могло само предосећати, а не и живети пуним животом) и
бринула читаво туце година тог предтрагичног доба. Временом
су се ове обале караказана идентификовале са супружницима
Црнковићима: Жана остаје она студентска црна слутња, шесто-
осмашка, а Јаков постаје затворска слутња и ноћ из које не може
да изађе, нити да се ослободи истине да упропаштава све око
себе. Између њих се ваља сав тај мутљаг караказана из доба Са-
траповог. А Сатрап је колега и директор Медицинског институ-
та у коме су радили пријатељи Захар и Јаков, опет антиподи. Док
је Јаков мислио да треба некуда побећи или све то наглавачке
изменити, Захар је читавог живота смишљао како да се људи у
”Караказану” окрену једни другима, да им ум и срце буду ту, а не
у Турској, или још даље у Ирану, нити у Београду или Загребу,
како им не би биле заједничке ”само клима, само киша”, која је
основна идеја романа и која се стално понавља. Али су Захаро-
ве замисли и покушаји реализација некако наивни, по мустри
југословенске, партијске крилатице ”братства и јединства”. Он
ће у кијавици Сатраповој, која га је одобровољила да је развесе-
лио и цео колегијум, по први пут, препознати безазлени вирус
којим би се могло заразити читаво човечанство како би постало
боље. Ваљда што и мале, као и велике, несреће уједињују људе.
Чак ће му ту идеју коначно у затвору прихватити његов анти-
под, Јаков Црнковић, када грип поваља све људство у ћелијама
па им ”болест одузела све угласте и ћошкасте делове који су вар-
нилили кад су они пуцали од здравља, нестало је оних ужас-
них разлика, које букте кад су здрави, кад нешто хоће и моле…
уобличило их некако, као неке облутке, као птице којима су кри-
ла залепљена… као кокошке” (стр. 375). А у том поваљаном
људству затворском су: и капо Фуко, и падавичар Мали, и
убица Ивица, и Доца (Јаков Црнковић), и инфобировац Голо
(који се радује Титовој смрти), и педер Шлампо, и новопри-
дошли младић којим се ”Шлампо оженио”…, а тамо негде, у дру-
гој ћелији, и судија Гуровић, и његов давитељ Жиле, а у канце-
ларијама управник Психолог, водник Чворо, достављачи брица
Ренки и Чановић, прислушкивач у соби за посете… А они који
све конце повлаче невидљиви су, у својим комитетима и председ-
ништвима. Ни градска ни затворска чаршија их не може видети,
сем на телевизији. А чаршије, како тврди Захар и Караџићев
Жан Валжан – капо Фуко – нема : ”Чаршија постоји кад је добро,
кад је берићет, кад се има шта подијелити, кад се ситуацијом
може владати…”.
Помислићете да говоримо о ликовима Караџићевог романа.
Никако, говоримо о ситницама, јер у добу које роман слика, у
мутљагу караказана, људи су ситнице, честице под копитама ка-
раказанских Ђерзелеза, званих Пакост. Јер, ”пакост је обележје
њиховог живота, пакост је некористољубива уметност живота ;
зло из рачунице је разумљиво и ретко, јер су рачунице са извес-
ним добитком ретке, зло пакости не кошта, а увек доноси, и на
дохват је руке, кад хоћеш, како хоћеш, коме хоћеш, не мора бити
истина, не сме бити истина, више ћорака чини прави метак,
три корнера пенал, а то је надмоћ квантитета; и не истина, јер
онда није пакост; лаж, лаж, мора бити лаж, па онда стати и гле-
Живко Церовић
Прича о нама, њима и осталима
Врло је тешко, ако не и незахвално, писати о драмском делу које
није до сада извођно на сцени. Многи људи од позоришта, али
и многи из књижевничке бранше – иако су најчешће на супрот-
ним полазиштима и са дијаметрално различитим закључцима
такорећи око свега – сагласни су у једном: да је најмеродавнији
судија у питању драме и театра, гледалац или публика, а тек на
крају долази критичар.
Реч је о суштини драме као књижевног рода. Драмским де-
лом аутор покушава да комуницира са публиком, да јој саопшти
поруку или исприча причу. Претпостављена двосмерна интерак-
ција глумци – публика, што је на комуникационом нивоу сад-
ржано у сваком спектаклу, у свакој позоришној или сценској
игри modus vivendi је сваког драмског дела.
Јер, ако изостане позитивна интеракција између гледалаца
и извођача драме или другог театарског дела, ма како са књи-
жевне занатске стране то дело изгледало и било вредновано,
једноставно га треба заборавити или оставити за нека друга,
погоднија времена. Из простог разлога “зато што се драма пише“
– како каже Славомир Мрожек – “да би била играна и гледана. Ту
нема неке више или божанске мудрости.“
Ове напомене су неопходне када пишемо о јединој до сада
написаној и објављеној драми “Ситувација“ др Радована Кара-
џића. Али, то нису једине и једино могуће напомене. У књи-
жевној оцени овога дела изостале су оцене критичара. Само не-
колицина, може се рећи храбрих, рекли су ту и тамо реч две о
овом делу. До сада се, за седам година, није нашао нико ко би
ову преставу поставио на сцену, све чини се из страха “да се не
замеримо Хагу“ – мало већој холандској духовној селендри, која
наш народ и његову судбину држи, вољом светских моћника,
већ деценијама у шаци.
Превише политике и превише политикантских интереса
увек је било против уметности. То се догађа и сада са овом дра-
мом, како и са другим делима др Радована Караџића, која се,
иако штампана, налазе у својеврсном егзилу, ни крива ни дужна.
Никако се не успева одвојити стваралаштво од онога зашто се
наводно суди овом лидеру “босанских“ Срба.
Уосталом први постулат англо-саксонског права, које је по-
стало узор за “Нови светски поредак“, каже да “нико није крив
док му се кривица не докаже“. За власти у Србији и Републици
Српској, које су постале веће папе од самога папе, др Радован
Караџић је већ осуђен… Треба их потсетити да је “Mein kampf “
Адолфа Хитлера штампан у такозваном слободном свету пре и
током Другог светског рата, али и после њега, па чак и у многим
тада комунистичким земљама.
Али, оставимо се и ми политике, која је одавно неповратно
затровала наше животе, и вратимо се теми овог написа. Без сум-
ње најкомплекснији приступ и оцена “Ситувације“ комедије или
“лаког шаљивог комада“ као што пише у поднаслову, потиче из
пера Жарка Команина, писца рецензије. Команин наглашава да
је после Домановића, који је исковао реч страдија, те Петра Ко-
чића творца речи укопација, Радован Караџић исковао реч ситу-
вација. Свака од ових речи сликовито је казивала, каже Команин,
стање појединца и народа у припадајућем времену и простору.
Већ из одабира ликова јасно је да је намера писца била да на
метафоричан начин у духу добре сатире покаже, како каже Ђорђе
Јањић, неморалност и бесмисао једног друштвеног и историјског
тренутка. У ствари овај комад има три главна лика. Два прео-
стала су маргинална, а један од њих се ни не појављује на сцени.
Главни лик овог комада, чија се радња одвија негде у Босни,
у не тако давном времену или данас, свакако је Мајсторовић, ли-
дермејкер, представник старог комунистичког система, који се
појављује као медијатор и кадровик новог полуколонијалног
система. У лику Радојице имамо један народски, кочићевски
лик, сличан лику Давида Штрпца (“Јазавац пред судом“). То је
личност шерета-будале наслеђена из светске књижевности. Тре-
ћа личност овог комада је Еди, представник Новог светског по-
ретка или међународне заједнице, човек ограничен, са малим и
оскудним знањем, који поушава да “цивилизује Балканце“, пре-
тварајући се са сваким поступком све више у сопствену карика-
туру. Овај лик је лутка, којом се играју и манипулишу сви, па
чак и невидљиви Мирза. Последњи лик је Добриша, блесо, фе-
минизирани представник једног света који се задовољава свиме
и који прихвата све што му доноси корист.
Караџић је покушао да се горко насмеје нашем садашњем
тренутку, времену које нас је довело у ситуацију да се са нама и
нашим судбинама играју којекакве светске шепртље и будале-
тине. У грађењу драмске радње аутор је показао завидан ниво
занатског умећа иако му је ово прво сценско дело. У покушају да
причу претвори у гротеску или фарсу, или “метафоричну фарсу“
(Раскин), аутор је, чини се из текста, на појединим местима ис-
пуштао конце игре из руку, а радња је губила на динамици. Не
ретко се сукоби личности разрешвају не на драмски него на
један, можемо рећи, вештачки и колоквијалан начин. Писац се,
такође, понекад превише служио фразама и изанђалим поређе-
њима, чиме су дијалози губили на снази и убедљивости што
се све може узети као очигледна слабост овога комада, мада
је ауторова намера вероватно била да покаже да нам се језик
упрљао и загадио, што је остављено могућем редитељу и некој
позоришној трупи да нам једном представе.
Следећа примедба, која се може дати тексту овог комада је та
да је аутор прекомерним извођењем фарсе у први план, насил-
ним гашењем трагичног, ускратио будуће гледаоце једне емоци-
оналне димезије, што може да доведе до пресецања комуника-
ције између гледалишта и сцене на осећајном нивоу. То прети да
деформише ликове у дводимензионалне фигуре. Такав посту-
пак даље неминовно води до суштинског питња: чему се то под-
смевамо, те да ли је предмет наше поруге довољно значајан.
Више је него очигледно да је Караџићу узор за ову драму
био Кочић, посебно његов “Јазавац пред судом“. Али, у комаду
се могу осетити утицаји пучких игроказа, а посебно фарсе или
интермеца, комично бурлескне игре која је била врло омиљена
у шпанском Златном веку, пре појаве Сервантеса као и код нас
у Приморју, посебно Дубровнику. Јер и ту се, као код Караџића,
појављују ликови из народа и представници одређених за-
нимања, а на реалистичан начин су се рефлектовале важне теме
из народног живота.
Језик ових комада је ослобођен великих и помпезних речи
и метафоричких израза, огољен је и близак је свакодневном
језику обичног народа. Код Караџића, као и у интермецу, имамо
крчмара или mesoneros, који вара госте или је преварен од њих;
затим простака или глупака, bobo, те је ту и escrebano, који је
био популаран лик, који, пак, најчешће иде са или против сео-
ског кмета, саветујући га или се спорећи са њиме, бивајући тиме
његова директна супротност.
Лично сматрам да је Караџићева намера била да нам испри-
ча једну тужну и горко-смешну причу о нама, њима и остали-
ма; о лажним родољупцима и светским политикантима, про-
даним душама, историји која почиње да се стиди саме себе,
властољупцима, курвама, преваренима и употребљаванима,
о времену и свету у коме је лаж постала врхунска морална
категорија и у томе је он у великој мери и успео.
Али, сачекајмо тренутак да се завесе подигну и спусте.
Радован Гајић
Наздравичарска Радовану
Тешко је бити песник у својој песми,
тешко је бити своја песма на сопственим уснама;
тешко је када је магла деценијама дебела, толико
да се чини да си остављен од сопствених стихова;
тешко је када битка и даље траје, али се не чује;
тешко је када је мук полегао бојним пољем, јер
опет неки уплашени Вук, који у битку није ни ушао,
Косово туђину п/отписује; тешко је,
када се само још звекет речи последњег Војводе
поприштем чује, твојим стиховима праћен,
барјактару Божних Срба.
Немам ја речи којом бих ти рекао: издржи!
Немаш ти шта да издржиш.
Нико није издржао смрт тела и остао
телом жив. Али, има међу нама многих
који бише уморени како ће и тебе убити:
смрћу од које се и даље живи.
Да нема међу нама бројних који живе
после телесних смрти својих, ми,
ни један не бисмо живели.
Живео! И у векове те потомци славили,
Који потомство имају.
У којих га нема нека их мртви ђедови питају:
– Што издадосте? Што нас затријесте?
Не бој се и не брини. До сада смо те
твојом песмом опомињали. Од сада,
твојом песмом ћемо свој век спомињати.
На вјеки вјекова! Живео Радоване!
Песмо која си спевала нашу старост.
Ко год од нас дотле догура, деци ће га показивати:
– Оне косе, оне браде, оне очи памте сужње.
У здравље ти хашке смрти, песниче !
Песме која не пролази.