Бранислав Нушић о приликама на Космету крајем 19. века

Дванаестог маја 1894. године Нушић шаље писмо из Приштине тадашњем министру иностраних дела Србије С. Лозанићу, у коме каже:

”Господине министре,

Пећка, пазарска, призренска и приштинска нахија од почетка овог пролећа стењу од нечувених зулума. Као по некој нарочитој наредби, утврђеној намери, сви зулуми и насиља изгледају чисто организовани.

Пале се куће, уцењују се села, отимају се девојке и убијају први домаћини. Суда и начина да се народу помогне нема, јер су у свим поменутим местима хућумати и сви органи под утицајем арнаутских варошких бегова, који зулуме отворено протежирају.

Ако сам кад чинио покушаје да се заузмем за сиротињу, у чети-
ри ока ми се признавала немоћност да се свему томе стане на пут.

За десет година па на овамо није се показивала толика теж-
ња за емиграцијом. Читава села спремају се и крећу. Чиним све могуће да их од те намере одвратим, јер на Косову још свега де-
сет чисто српских села има. У пећкој нахији такође, за врло крат-
ко време неће бити Срба…”

У наставку писма Нушић предлаже министру Лозанићу да, има-
јући у виду жалбе и притужбе људи са Косова и Метохије, који под свакојаким претњама и притисцима масовно пребегавају у Србију, учини ”нарочиту примедбу турском изасланику у Београ-ду” како би се зулуми својеглавих бегова и осионих одметника колико је могуће више осујетили, а Срби и сви други који нису мухамеданске вере охрабрили да остану на својим имањима.

Крајем маја те године Нушић шаље министру Лозанићу ново поверљиво писмо са Косова, у коме каже:

”Из Пећке нахије стижу све гори и црњи гласови. Сва је нахија на ногама да емигрира. Живи се под запетом пушком, па се ни у поље не сме изићи, да се пооре.

Арнаути су нарочито кивни на нашу сабраћу што им се Пећани, који су се уселили у Србију, често свете. Дешавају се врло често случајеви да Пећани из Србије пређу границу, убију каквог Арнаута и врате се опет у Србију. То после плате два и три села, и то скупо плате и животом и имањем. Ваљало би, у интересу наших сународника, да наше пограничне власти обрате најстрожију пажњу на наше Пећане и да им не дозвољавају прелазак преко границе, ако је то могуће уопште и нашим властима постићи, пошто су погранични стражари већином Пећани, па иду својим земљацима и ван наредаба власти на руку. Част ми је замолити вас, господине министре, да у овом погледу изволите издати што строжија наређења.

Вице консул, Бранислав Ђ. Нушић”

Које и какве све зулуме Арнаути (Шиптари мухамеданци) чине Србима на Косову и Метохији, у делу новопазарског санџака и Македонији, видљиво је из Нушићевог писма влади у Београду, упућеног из Приштине 17. августа 1894. године, у коме он конкрет-
но и сажето извештава о немилим догађајима у околини Приштине, Липљана, Пећи, Бујановца, Вучитрна. Наводи су конциз-ни, па ћемо их дословно цитирати.

”Арнаутин Рама из Гојиновца украо је 2. августа у сумрак Сто-јанку, девојче Миле Ћирковића из Добрилуга. Она је 6. августа потурчена.

Арнаути су убили 16-годишњег сина Анђелије пок. Јанче Пет-
ковића из Новог Села, када је био код оваца.

Власт није учинила ништа да се убица пронађе.

Лапље Село, један сат од Приштине, било је читаву ноћ оп-кољено од Арнаута. Пуцали су неколико сати, али пошто се Срби
нису појављивали повукли су се пред зору назад. Власт није иза-слала до сад чиновника да извиди шта је.

Сељаци око Липљана не сму да иду у шуму по дрва, јер их Арнаути по читав дан држе везане за дрво, скидају им све одело и прете убиством. Сељаци ће остати ове зиме без огрева. Исто им тако не дају да лове у Ситници рибе и ракове, те су их више пута гађали и убијали.

Јована Стојановића из Доморовца и Јању механџију из Буја-новца, даље једног Србина у Бабуши и неког Стојка у Липљану (пошто су му отели волове) убили су Арнаути. Сва ова четири убиства власт није испитала.

Петог августа убили су Арнаути у селу Гојбуље неког Пану из села Батвара, у његовој колиби крај оваца. Говори се да су га за то убили што је примао к себи свога шурака Кочу, који је избегао у Србију, а сада се вратио по своју жену. Други веле да га је убио неки Арнаутин из Вучитрна, који је од Пане већ неколико година тражио да му купи земљу и испрати га у Србију, а Пана то није хтео.

У околини Вучитрна погинули су од Арнаута још четири Србина. Убице нико не позива на одговор, а рођаци не смеду да се жале јер би освета била страшна.

Чувени ајдук Руста Кабаш, који је организовао читаву чету и сада прети да ће напасти на варош Призрен, отео је једну Српкињу из Призрена и послао у свој харем, који се по наредби власти преселио у Приштину.

Девојче још није потурчено и неће да остане у харему, где и иначе буле бију и муче. Хтела би да бега, али не може.

Интересантно је да ни овде где је реч о харему човека ван за-кона, ајдука, власт неће да чини своју дужност.

Петнаестог августа, о слави у Грачаници, Арнаутин један га-
ђао је Србина, али погодио и убио Арнаутина. Сваке године о сла-
ви приређују Арнаути у Грачаници овакве ствари, да би заплаши-ли Србе и да би помутили ово једино весеље у години народа на Ко-
сову. Ове је године, због зулума, било много мање света у Грачаници, нарочито мало из Призрена, Пећи, Гњилана и Вучитрна. Про-
шле године су Арнаути на пр. дочекали Гњиланце при повратку са славе, испребијали их и опљачкали. А ове године су то учинили са више сељачких породица из Чаглавице.

Истог дана отели су Арнаути, при повратку са славе у Девичу,
једну Српкињу, девојку из Митровице.

Седамнаестог августа потурчена је у Приштини једна оте-
та Српкиња из Војиновца…”

Ова суморна хронологија о тегобном животу Срба под турском влашћу на Космету и њиховом страдању од Арнаута (косовских Албанца) тиме није исцрпљена. Нушићев деловођа у Конзулату Иван Иванић све је током јуна, јула и августа педантно бележио, што је конзул на крају систематизовао и исцрпан извештај упутио српској влади у Београду.