Јелена Шаула, песник и сликар, задужбинар часописа Људи говоре

Oд 1987. до 2007. у Канади био нам је ”roller coaster” од живота, тешка борба да обоје, и Борис и ја, останемо нормални поред све-
га и кроз што смо пролазили. Чини ми се да се онај први део живота у Канади, од 1971. до 1987. године, догодио некоме другом, ал’ не нама. Или, пак, обрнуто: није се догодио други део. Оба за-
једно не иду.

Почетком јануара 1971. дошла сам у Хамилтон. Затекли су ме
страшна хладноћа и најдубљи сметови снега које сам до тада ви-дела. У пролеће сам уписала енглески језик на Mohawk College и успешно га завршила. Те 1972. догађало ми с слично или исто оно кроз шта су многи емигранти у Канади, из било које земље или нације, пролазили. Радила сам углавном послове на краће време. Један од примера је фабрика бомбона у коју су нас неколико запослили само док прођу божићне наруџбине. Већ 1973. имала сам сталан посао у фабрици текстила. Врло брзо ставили су ме на службеничко место јер сам добро писала и говорила енглески у односу на остале. Радила сам да бих помогла своје у Руми, а дошколовавање оставила за касније.

На колеџу сам упознала Бориса који је дошао из Сремске Митровице, невероватно сродну ми душу скоро по свему. Ступили смо у цивилни брак. Обоје смо били везани за своје, остављене у нашем Срему. Радили смо колико за нас толико и за њих. Моје следеће запослење било је пословни секретар нашег доктора Пазарца који је, сем лекарске помоћи, помагао наше људе на све на-
чине, па и финансијски. Био је већ старији, па је због болести морао да затвори праксу тако да сам радила за овог дивног посло-
давца и човека само 3 године. Нашла сам посао у радионици
”Canon knitting Mills” а наставила да испомажем у путној агенци-ји мог брата до 1988. када сам, због лоше здравствене историје, послата у инвалидску пензију.

У лето 1988. преселили смо се у Гвелф јер се фирма за коју је Борис радио одселила из Хамилтона. Борис ми је купио радни сто, као и нову писаћу машину. Узели смо двособан стан да једна соба буде моја соба за писање, нешто о чему сам дуго маштала. Борис је био добар играч голфа и имао већ две групе за голф, у Хамилтону и у Гвелфу. Мислили смо да су дошла времена веће стабилности, погодна за испуњавање личних жеља и хобија. Ме-ђутим, само три месеца по доласку у Гвелф, Борис је на послу пао у несвест. Доктори су открили да има леукемију. Наставио је да ради до 1992. када су му пресадили коштану срж. У лето 1994. смо се вратили у Хамилтон, пошто је било исцрпљујуће стално путовати између два места јер за његову болест није било болнице у Гвелфу. И када би га отпустили из болнице у Хамилтону, он је морао и даље да се лечи у тој болници сваки или сваки други дан. То је трајало више од годину дана. А где је све друго: честе контроле многих специјалиста или погоршање његовог здравственог стања, када је морао опет да лежи у болници. Много од историје болести излила сам у збирци Прескок пулса, а много тога остало је у мени јер није га лако исказати.

Како сам се осећала могу илустровати примером Ваше књи-жевне вечери у Хамилтону. Дошла сам сама јер Борис није био у стању да дође, мада смо становали веома близу места где се вече одржавало. Донела сам са собом рукопис збирке Канадски дневник да их предам Вама по препоруци песника из Торонта. Била сам понесена Вашим излагањем о поезији Јована Дучића. Али, истог момента када сте завршили предавање, одлетела сам кући не предавши вам рукопис. Тог тренутка сам пожелела да Борис види да ми није стало до штампања књиге и да ми ништа није важније од њега. Касније сам вам поштом послала рукопис својих песама и тако је настала књига Канадски дневник.

Други пример је био поводом књижевно-музичке вечери у Maxmed-Studio у Торонту. Борису је било мало боље па ме наговорио да идем. Возио је песник Миладин Шошкић. У колима је био и један његов пријатељ. Била сам сигурна да ћу ове вечери говорити своје песме све до момента када је прочитано моје име. Нисам могла. Једна песникиња је узела моје папире и прочитала те песме. У тренутку пред наступ имала сам Бориса пред очима онако самог у стану. Синула ми је слутња: ”Шта ако му позли или
још горе…” Били су то страшни тренуци који се не виде споља. Такве ситуације се понављају: сигурност па несигурност у себе, и тако данима… Поезија ме је привлачила толико да нисам могла без ње, а нисам могла да јој се посветим. И то је све изазивало конфузије код мене а и код других који су ценили моју поезију. Не, то се не да објаснити…

… Јер како да очи саме гледају и уши саме слушају (рецимо пој
и шум птица, рецимо сферу одгоре), а да не пренесе умљу и духу у нама. Ту, у њима, живе ”креације” да би обављале радњу и чин пуштања очију напоље да гледају и ушију да слушају и дух да преиспитује. Неоспорна је чињеница појмљивости свега око нас:
нас самих – ко смо и шта смо овде у свему постојећем. А то нас, самим тим, неосетно уводи у духовни свет. Јер, и изнад (изнад нас, изнад неба) има изнад. Зар да се све поменуто претвори у једно дефинитивно ”ништа”, само зато што смо ми људи, рецимо тако, појединачно, склопили очи. А шта је са целим животом: са биљкама, са животињама? А и звезде далеко горе можда дишу и раз-мишљају. Ево, изгледа да се у мени поново буди ”самонабеђени философ”, те не бих даље у овом смислу…

Сви данас радије говоримо о захукталости времена у коме жи-
вимо: о прогресу овог нашег доба, доба индустрије и технологије и, дакако, новца, увек новца. Ово доба нас оставља да о души бринемо кад стигнемо и како знамо и умемо, увек на последњем месту. Ако је то тако, можда почиње време све веће обесмишљености, све већег губљења у властитом егу, а по обрасцима које само друш-
тво, овако материјално оријентисано, намеће човеку. Вазда изнад
нас обичних стоје моћници да нас програмирају у овом или оном смислу. Сва је срећа што још постоји култура и образовање да потпомогну природно оплемењивање бића. Самим тим отварају нам се и канали душе, па тако и она има свој живот, свој удео у креирању људског бића.

Увек бих помогла и подржала неког попут Вас, као у овом случају покретања часописа за књижевност и културу. Ценила сам Ваш ентузијазам за ширење културе и заштиту српског језика и писма овде у дијаспори, конкретно у Канади, пратила Ваше на-писе у новинама или чланке о Вама на више места, а да не говорим о сусретима са Вама када сам Вас упознала 1997. приликом одржавања књижевне вечери у Хамилтону, посвећене Вашем делу Истине Јована Дучића. А унутра књиге студија која ме импресионирала. Све је врло једноставно, без икакве мистерије, зашто сам, са своје стране, макар и незнатно помогла одржање часописа ”Људи говоре”. Први сусрет са часописом за мене је био
један од ретких радосних тренутака да такав часопис имамо овде у туђини, да се чује његов и наш глас у свету кроз њега – да нас сједињује кроз размењену писану реч.