Јелена Шаула, песник и сликар, задужбинар часописа Људи говоре

А то што ме мати називала ”самонабеђеним философом” имала је разлога. Још од тинејџерских година, или још раније, размишљала сам или причала као какав самонабеђени философ. Сама сам себе тако прозвала, а матер то прихватила. Ваљда је нешто од тог било у мојој природи још од рођења, а нешто се стваралао и читањем бројних књига, па и оних философских. У Руми смо имали и своју философску групу. Припадале су јој две моје другарице из Руме, професор философије у гимназији и песник и сликар који је жевео и делао на релацији Земун-Рума. Међу нама је владала платонска љубав у духовној комуникацији. Састајали смо се у румском кафеу-посластичарници, увек за истим столом, и ту сатима расправљали. Том друштву се свиђала моја поезија па су ме охрабривали да пишем и да имам више вере и у себе и у своју поезију.

Прерано сам сазревала и осећала се као да никада и нисам била дете. Добро сам разумевала свет и људе око себе, њихову доб и бреме. Неретко би ме заустави комшија или познаник да ме пита за мишљење о нечему што је за њега било врло важно. Када бих им рекла шта мислим о томе, после сам резонанцу тог мишљена препознавала у њиховим питањима које су упућивали мојој мајци: ”Живка, одакле јој то?” Мени је, уствари, било чудно да се томе чуде па сам се осећала и стидно знајући да су и моја бака и матер биле мудре и побожне жене, па сам се бојала да би их толика хвала за њихово дете могла повредити.

Поред опседнутости књигом, имала сам још неких. Од мале-на бих одлазила у једну другу просторију, где нисмо живели, на таван. На њега се улазило мердевинама. Ту бих се вртела на прс-тима и играла балет. И ово је открила моја мати. Касније би отац тражио да му напољу, на дворишту, играм балет. Чак сам чврсто веровала да ћу постати балерина. Отац се на ово смешкао, али би се мати љутила, корила ме и тражила ”да више учим, а мање фантазирам”. Много сам волела и класичну музику. У то доба била је често, ако не и свакодневно, емитована на радију. Обожавала сам клавир и веровала да, само ако седнем за њега, одмах ћу моћи да свирам. У близини моје основне школе налазила се Музичка школа. И за време наставе слушала сам музицирање ученика из Музичке школе. За време великог одмора остајала сам у празној учионици само да бих могла да слушам њихово свирање јер је двориште било са друге стране школе и од граје деце нисам могла да слушам музику из суседне зграде. Клавир и виолину сам највише волела, али и друге инструменте, на пример флауту. Свега се боље сећам него кад сам схватила да волим цртање. Због њега сам била похваљивана у школи. У исто време почела сам да пишем прве песме, можда са10 или 12 година живота. Нисам знала шта ми је драже – цртање или писање. Проблем је био у хартији или бојама. Нас је било неколико ђака у кући, па се морало пазити на сваки лист из свеске и на патрљке најмањих оловака које постоје.

Сећам се добро тих ђачких и младалачких покушаја да нађем неки свој израз, да створим можда и неки спољашњи, ”живи кон-
такт” са оним што је било унутар мене. Није све скупа потицало
од мене, особито не у школи јер су ме често бирали за какве реци-
тације и приредбе. У основној школи су ми дали улогу у комаду Пионир Грујо. Била је то улога његове сестре. Комад је изведен у румском позоришту, што није била мала ствар у то врме. Затим, као млада омладинка, заједно са најбољом другарицом из моје улице, уписујем се у Радио-секцију. Рецитујемо преко јавног озву-
чења у центру града или изговарамо дијалоге из каквог комада. Било је у то време и епизода младалачке неустрашивости. Са својом другарицом уписујем се, на своју руку, у Падобранску сек-
цију у петнаестој години. Силно сам желела да скачем из авиона. Међутим, тражили су сагласност и потпис родитеља, што су моји, не само одбили, него сам добила и велику грдњу од матере и претњу, тако да више нисам крочила у Падобранску школу. Моја другарица Јагода скакала је са падобраном, на чему јој и данас завидим.

Све је било кратког даха, све су то биле само епизоде у одра-
стању. Проблем је био што нисам имала родитељску подршку.
Разлог томе биле су финансијске потешкоће многочлане фами-лије са шесторо деце, али и вечни страх и брига, особито мајке, да не кренемо странпутицама, што беше, уствари, њена опсесија да нас сачува од некаквих ”ветрењача” које је само она видела.

А инспирације за цртање или песме долазиле су кад им се хтело. Створи ми се цела песма у глави. Гледам је и слушам, а ниг-
де папира. Док ја пронађем, ако пронађем комадић папира пос-
ле више сати, песма ишчезне. Ако и запишем нешто, обично ни-
је оно што је било у глави. Сећам се, имала сам 24 године и нај-зад лепо исписану свеску од тридесетак песама. Обично нисам о њима причала нити знала шта ћу са њима. У то време је у град наишао странац. Упознао је моју другарицу и мене у парку, где смо седели сигурно сат-два, ако не и дуже. Рекао нам је да је новинар и да је на пропутовању кроз Руму. Када му моја другарица рече за моје песме, инсистирао је да их донесем од куће. То и учиним јер је била само једна кратка уличица до наше куће. Предам му своје песме, а он оде на приморје. Отуда се јавио са 3-4 карте. Запамтила сам његово презиме јер је исто као и девојачко моје мајке. Тада сам радила као службеник у Руми. После сам отишла у Канаду. Зато своју отаџбину и данас зовем ”земљом изгубљених песама”.

Што се тиче мог сликарског дара, дешавало се нешто слично. Тек када сам зарађивала, могла сам да купим прибор и материјал који ми је био неопходан за сликање. Сећам се с каквим жаром сам грабила да све насликам. Одмах сам кренула са темперама
и уљем. Готове слике сам вешала свуда по кући и слагала по ћош-
ковима своје собе. Један број слика доспео је у предузеће ”Ауто-транспорт” у коме сам радила. Видео их је и однео са собом директор другог предузећа из Сремске Митровице. Обећавао је да
ће наћи купца за слике, али је и ова епизода остала само на обећању. Убрзо сам отишла у Канаду, а после заборавила да истра-жујем судбину прве колекције мојих слика. Све друго што сам цртала или сликала у млађим годинама испоклањала сам другарицама, наставницима и професорима. Тако сам, и у сликар-ском смислу, проширила назив за своју отаџбину у ”Земља изгу-бљених песама и слика” и отпевала им: ”Песме и слике моје нека ветрови понесу где и куд желе, / а птице одцвркућу ако је лепо и ведро јутро кад се буде…” Шта друго да кажем?

Мислим да сам песмама дубље и мистичније окупирана. Често мислим о томе ко је кога одабрао: поезија мене или ја њу? И зашто се тако чврсто, кроз читав живот, припија она уз мене, или
ја уз њу? Тера ме да помишљам да сам ”стваралац” ових наших земаљских и божанских тајни, некакав чинилац – оруђе, дабоме, средство протока душевних флуида. Није чудо што сам и сама осетила потребу да припадам (припојим себе) сличнима, онима који ће ме боље од других разумети. Нисам успела бити видније ангажована у Удружењу писаца коме припадам овде у Канади, у Торонту. Мислим да је то споредно. Ова моја маргиналност усресређује ме да припадам поезији, да сам и сама у њеном ткању једна нит. Поред оног биолошког и земаљског – физичког, које јесмо, тежимо и верујемо да припадамо и оном нечем космич-ком (срљамо вазда кроз такве двери). То понекад носе и моје песме.

Боже, што се распричах, тако да ни сама себе не препознајем. И то све о себи и својој генерацији. Не могу да верујем, овде и
сада, колико смо били наивни и невини у односу на нове нара-штаје. Ово време компјутера и мобилних телефона и ова трка образованих за потврђивање свог знања престижношћу сваке врсте, гледано из угла мојих млађаних дана, увек са књигом у руци и глади за самоћом, моје скривање по таванима и баштама, гледа-ње у небо и птице или у паучину… И даље живим првенствено унутар себе, само у себи и у вечним самоћама, тако да се, изгледа, ни не умем описати нити шта солидно испричати, па да верујем да сам испричала, објаснила бар нешто вредно. Као да сам, због усамљености, и оглувела и онемела за све што је напољу па се зато и увукох толико у поезију да кроз њу причам из себе неиспричано, за које би ми, изгледа, требало и више живота него овај један.

И у Канади сам наставила да пише песме за групу ”Lost Poems Land”. Писала па напустила. Никада не знам шта после са њима. И овде сам нашла, на неки начин, групу истомишљеника. У томе ми је највише помогао један дивни човек, доктор Пазарац из Хамилтона, код кога сам радила као секретарица. Поверио ми се да компонује музику. Показао ми је клавир и своје нотне свеске на којим записује композиције. Клавир се налазио у соби иза чекаонице. И ја сам се њему поверила да пишем песме. Упутио ме на неки наш лист у Торонту и Удружење песника ”Десанка Максимовић”. Учланила сам се и почела да објављујем у ”Нашим новинама” понеку песму те, ето, и данас помало објављујем.

Безмало 40 година живота у Канади описала сам у својим песничким збиркама Канадски дневник и Прескок пулса. Све су то лелујања и трепети моје душе а, Бога ми, више и жешће, јауци и врисци под ударцима живота – насртајима на живот – нарочито у књизи Прескок пулса, коју сам могла назвати, по Борисовој драми, и Прескок живота.