Сахрана за будућност

(сохранити = сачувати)

Августовски дан ове године, када смо сахрањивали Слободана Данка Поповића, није личио на лето. Почео је сивим кишним облацима, као у јесен, једино је неподношљива спарина подсећала на то да се слика и атмосфера овог дана календарски не поклапају. Одједном, када је Данко Поповић стигао под Букуљу, у своје двориште, под липу, а тек када је пошао ка порти своје Буковичке цркве, дан је постао летњи, леп.

Говорио сам пред чика Данком, у његовом овоземаљком присуству, поседњи пут:

”Посебна ми је била част што сам имао привилегију да Данка Поповића зовем чика Данко. Посебна је то била привилегија што
сам могао да кажем да ме је Данко Поповић научио како да српски мислим о култури, историји, политици.

И данас, када се од њега привремено опраштамо, посебна је част што у име неколико генерација оних које је на непосредан и чудан начин учио, могу да кажем шта је за нас значио сваки разговор под липом који смо са њим водили.

Ти разговори, те прилике да будемо сведоци тренутака када чика Данко као некакав старовременски пророк оштро износи своја оригинална промишљања, били су немерљиво богатство.

Сви који су имали прилику да чују како је говорио Данко Попо-вић, који ће имати прилику да прочитају оно што је написао Дан-
ко Поповић, сви они знају да чика Данко није био уобичајен, није био конвенционалан, знају да је био оштар и да је бритко, са мла-
далачком страшћу, говорио о свему о чему је говорио.

Зато и данас, и овде имам обавезу да кажем непријатну исти-
ну о нашем времену, о нашем друштву које је Данка Поповића про-
гонило, забрањивало и на крају прећуткивало до самог краја њего-вог живота. Свако може себи да постави једноставно питање: да ли је могуће да за Данка Поповића – писца толико сјајних ро-мана, човека који је оставио такав траг у нашој књижевности, кинематографији, политици и друштвеном деловању, човека који је написао Књигу о Милутину, већ деценијама нема места у нашој јавности, поготово медијској?

Зар је нормално да нико од нас не може да се сети ниједног ин-
тервјуа са Данком Поповићем, да о њему нема ни једне телеви-зијске емисије, да су га толике награде заобишле, да он није добио ниједно привилеговано место у државним и културним установама данашње Србије?

Наравно да то није случајно, није спонтано, није нормално. Оду-
век је дело Данка Поповића и свако јавно иступање изазивало потресе, као и појава његове Књиге о Милутину. Тај земљотрес му ни до данас нису опростили.

Чика Данко је написао многе књиге и његово дело је и без Књиге о Милутину довољно велико да га с правом сматрају великим срп-
ским писцем друге половине двадесетог века. Али ова књига, мала
по обиму а велика по одјеку који је изазвала, показала је да је Данко
Поповић опасно у дослуху са својим народом, да разуме српску душу до њеног архетипа и да има исто тако опасну особину да ту душу узнемири, да цео народ пробуди и покрене.

Тада су Данка Поповића у Србији читали сви, без обзира на друштвени статус и образовање, сви су га знали као народног пис-
ца. А он је већ годинама био дисидент, режиму, непријатни интеле-
ктуалац који је бунио народ. И тада је било нормално да га ставе
на спискове непожељних. Нормално је да морални патуљци тог
времена проскрибују народног горостаса какав је био Данко Поповић.

Али шта се од тада променило? Променили су се режими, раз-ним су заставама махали, и многи тадашњи дисиденти постадоше садашњи властодршци. А Данко Поповић остаде дисидент до последњег дана. Толике демократије и демократе стигоше у Србију, али Данка Поповића заборавише на списку забрањених, на списку проскрибованих, на списку прећуткиваних. Све је било исто, једино је уместо јавних напада на Данково дело наступила лукавија и убитачнија тишина. Јавна тишина и прећуткивање Данка Поповића. Добро су проценили, знали су да онај ко је једном пробудио Милутина у српском народу може то увек да изведе. И зато чика Данко остаде последњи дисидент. Остаде прикован за маргину јавног живота Србије до самог краја.

Међутим , сведок сам колико то ништа није значило, колико је то јалов покушај да се писац Књиге о Милутину заборави. Све ове године Данко Поповић је остао мит и легенда у очима младих српских интелектуалаца, друштвених и културних посленика, па и политичара…

Када је чика Данко својом књигом створио велики народни по-
крет крајем осамдесетих година прошлог века, и када су тај та-
лас други украли и скренули у бестрагију (како би чика Данко ре-
као), све је изгледало изгубљено. Али последњих година ниче чита-
ва генерација људи који су тада били деца а данас су најдиректнији наследници политичке мисли која је прозборила кроз Данковог Милутина. И ти људи, на чудан начин ученици друштвене мис-
ли Данка Поповића, обликоваће будућу Србију.

Та генерација младих Срба који улазе у друштвену арену може да поручи садашњој елити духовних пигмејa, оној елити што ће још само неко време владати: „Узалуд сте покушали да украдете Данка Поповића, да га прећутите, да га заобиђете, да му ускратите све заслужене награде. Узалуд, јер је Данко Поповић у нама посејао семе Милутинове истрајности и храбрости, оно семе које ће поново пробудити српски народ и створити Србију по мери Милутина.